Драма затуреног љубавног писма

Премијера Пучине на сцени „Љуба Тадић“ ЈДП-а

Инспирацију за своју драму Бранислав Нушић нашао је у савременом београдском животу. О томе читамо у писму које је упутио Хани Квапиловој, познатој чешкој глумици, првакињи Народног дивадла у Прагу: „Са овим делом имао сам посебну срећу. Други писци црпе прво садржај, а код мене је било обрнуто, прво сам написао дело, а тек после сам нашао – факат“

Драма у четири чина Пучина други је део Нушићевог сценског диптиха о проблему брачне верности, коју је написао 1900. године, охрабрен успехом своје претходне драме Тако је морало бити. Инспирацију је нашао у савременом београдском животу. О томе читамо у писму које је упутио Хани Квапиловој, познатој чешкој глумици, првакињи Народног дивадла у Прагу: „Дело Пучину написао сам 1900. Садржај овога дела црпео сам претежно из београдског живота, из једног необичног факта. Са овим делом имао сам посебну срећу. Други писци црпе прво садржај, а код мене је било обрнуто, прво сам написао дело, а тек после сам нашао – факат. После прве представе овога дела добио сам мало мирисаво писамце. Веома радознало сам га отворио и био врло изненађен. Потписана је била једна дама коју сам због њене лепоте веома ценио. Госпођа ме је бираним речима молила, уздајући се у моје каваљерство, да њој искрено признам да ли ми је садржај овога дела дао – њен муж. Госпођа је била толико искрена да ми је признала у писамцету да је са својим супругом са којим већ четири године под истим кровом станује и ни речи не говори – захваљујући премијери Пучине – први пут опет проговорила, кад ју је супруг већ трећи пут позвао на ову представу. Она је то примила као казну и до данас још верује да ми је њен супруг дао материјал за Пучину.“
Пучина почиње широко разрађеним и добро компонованим првим чином, који не пружа само слику породичних односа него баца светлост и на појединости из друштвеног живота, и та је околност, по свој прилици, и наводила многе, чак и неке критичаре, да очекују ширу социјалну драму у следећим чиновима, а не причу о брачном троуглу. Али, с друге стране, и критичари и публика могли су опазити како се Пучина тематски заиста надовезује на драму Тако је морало бити. И не само то. Указивало се да ново дело садржи извесна понављања…
Заиста, Пучина, ако проматрамо начин развоја радње, затим читаву композицију и обраду ликова, представља мање или више успелу комбинацију комада с тезом и драмске слике о нашим наравима и животу уопште. Али незгода је у томе, ако гледамо с драмског становишта, што је у градњи заплета превагнуо комад с тезом, односно писац са изричитом жељом да докаже колико су погубни брачни неспоразуми, поготово они до којих долази због неверства. Трагична последица у читавој конфликтној ситуацији у драми Пучина је смрт мале Олгице, али тај трагични случај у слабој је вези са оним што се дешавало у првом и другом чину…
Драма Пучина први пут је приказана 1901. у београдском Народном позоришту, у режији Светислава Динуловића, и та поставка имала је седам реприза до 1903. године. Отад се није у Београду изводила све до 8. маја 1977. када је приказана на сцени „Бојан Ступица“ Југословенског драмског позоришта, у режији Дејана Мијача. Та представа освојила је многе награде, а гостовала је и у иностранству (у Софији, Москви и Лењинграду).

Редитељ Егон Савин, који већ годинама успешно поставља дела наше драмске класике, режирао је своју адаптацију Нушићеве Пучине на Великој сцени ЈДП-а „Љуба Тадић“. Треба рећи да је Савин начинио коректну адаптацију текста, која је прихватљива с обзиром на то да је Нушић написао нешто опсежнији текст. Савин је изградио једну ефектну представу, коју је премијерна публика благонаклоно прихватила. Својим редитељским поступком ни у једној појединости није изневерио Нушића, омогућивши глумцима да своје улоге доследно креирају и тако остваре једну рељефну представу с јасно профилисаним ликовима. Заиста, представа је имала, сагледано у целини и свим релевантним појединостима, обележје високе извођачке солидности. Глумци, сви подједнако, постарали су се да улоге које тумаче остваре целовито и уверљиво. Ненад Јездић био је у улози Владимира Недељковића доследан у срџби према неверној супрузи, али и убедљив у преломном тренутку када саопштава да прихвата кривицу на себе не би ли ослободио Олгицу да у будућности говоре погрдно о њеној мајци. Слобода Мићаловић, као Јованка, умела је да на достојанствен начин саслуша све оптужбе свога супруга, али и да суздржано изрази своје емоције према њему. Љубомир Бандовић као Јован Недељковић, брат Владимиров, и Весна Станковић, као његова жена Марија, били су прикладни саговорници у деликатној брачној расправи Владимира и Јованке. Бојан Лазаров успео је да уверљиво представи личност некадашњег породичног лекара. Цвијета Месић као Живановићка и Јована Беловић као Николићка дискретно карикирајући приказале су радозналост чланица одбора који прикупља помоћ пострадалима у поплавама покрај Мораве. Бојан Димитријевић успешно је глумио Станковића, који је у драми нека врста „разгласне станице“ иако тад радиофонија није још узела маха. Горан Шушљик је веома тактично представио Марка Урошевића, који, иако скроман чиновник у министарству, има знатан удео у изградњи заплета у овој драми и донекле наговештава Перу, писара из административног одељења у комедији Госпођа министарка. Остале улоге ангажовано су тумачили Маја Колунџија Зорое (Катица), Марко Баћовић (Министар) и Богдана Обрадовић (Олгица).
Представа Пучина у режији Егона Савина на бриљантан начин потврдила је и у овом, 21. веку Нушићево мишљење, које је саопштио 1. марта 1924. у писму кћерци Гити Предић Нушић: „Ја сам први у нашој драмској литератури учинио, без обзира на то колико срећан, покушај да пишем друштвену драму. (Ранији покушаји Цветића, Шапчанина и Манојла Ђорђевића далеко су били од тога. Њихови покушаји су обична стара романтична прича у којој глумци приликом приказивања облаче цивилно одело.) Ти моји покушаји запажени су и оцењени и успели су бити преведени приказани на страним позорницама.“ После поставке Нушићеве драме Тако је морало бити и драмског триптихона Под жрвњем Драгослава Ненадића и сада Пучине, а ускоро ће, како наговештава, исто учинити и с Нушићевом Јесењом кишом, редитељ Савин наставља своје уметничке подвиге којима из сенке заборава отрже вредна дела наше драмске баштине.

Бранислав Нушић
ПУЧИНА

ПОЗОРИШТЕ ЈДП – Велика сцена „Љуба Тадић“
АДАПТАЦИЈА, РЕЖИЈА, СЦЕНОГРАФИЈА, И ИЗБОР МУЗИКЕ Егон Савин
КОСТИМОГРАФИЈА Лана Цвијановић
СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић
ПРЕМИЈЕРА 10. април 2021

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *