Др Дејан Mировић – Члан 15 (2.део)

Да ли се потписивањем Вашингтонског споразума Србија одрекла права да штити свој суверенитет на КиМ?

Због прецизних рокова и правно обавезујућих норми, члан 15 представља прави предмет Вашингтонског споразума. Западне државе које су спонзори косовске независности моћи ће јавно да поставе питање зашто се Москва противи чланству такозваног Косова у УН ако се Београд у члану 15 Вашингтонског споразума томе не противи, каже у наставку разговора за „Печат“ проф. др Дејан Мировић, аутор студије „Вашингтонски споразум“, која се недавно појавила у издању ИК „Катена мунди“.

У члану 15 Вашингтонског споразума се наводи: „Косово (Приштина) ће пристати да примени једногодишњи мораторијум на подношење захтева за чланство у међународним организацијама. Србија (Београд) ће пристати на једногодишњи мораторијум на своју кампању повлачења признања, и уздржаће се од формалног или неформалног захтева било којој нацији или међународној организацији да не призна Косово као независну државу. Оба договора одмах ступају на снагу.“ Тврдите да се пажљивим читањем види да се ради о одредбама које имају скривено значење. Какво?
Дакле, одредница по којој се такозвано Косово обавезује да годину дана неће подносити молбу за „чланство у међународним организацијама“ не односи се на ЕУ (већ је у поступку), УНЕСКО, СЕ, СЗО, СТО (објавили да неће тражити), ММФ, Светску банку, Европску банку за обнову и развој (већ је члан) и Интерпол (одбијено чланство). Према томе, тренутни статус такозваног Косова односи се, пре свега, на чланство у УН. Косово се суштински обавезује да неће подносити молбу за чланство у УН у наредних годину дана.
У другом делу члана 15 Србија се обавезује да у року од годину дана неће лобирати за повлачење признања независности Косова тј. „на једногодишњи мораторијум на своју кампању повлачења признања“. Овакво одрицање Србије од права да штити свој суверенитет поводом КиМ лобирањем за повлачење признања тзв. Косова је у директној супротности с Уставом Републике Србије.
Одрицање од лобирања за повлачење признања такозваног Косова није само неуставно, оно је у супротности и с руском спољном политиком. У последњих неколико година руска дипломатија је уложила велики труд, углед и средства да би 18 држава повукло признање независности Косова. Западни медиј „Слободна Европа“ у том смислу истиче да су пре повлачења признања независности тзв. Косова државе које су признање повукле – закључивале билатералне споразуме с Руском Федерацијом. Западни медији наводе да у тим државама Русија има велики утицај. У трећем делу члана 15, након зареза, Србија се обавезала да неће спречавати Косово да постане чланица међународних организација. Ова обавеза Србије ступа на снагу одмах након закључивања Вашингтонског споразума, тј. 4. септембра 2020.
Има ли још „скривених значења“?
Члан 15 је за такозвано Косово уговор са одложеним роком од једне године. У таквим уговорима од протока времена зависи наступање права. То право они су добили трећим делом члана 15 у коме се Србија одриче права да представља своју покрајину у међународним организацијама. У том смислу, амерички амбасадор у Београду Годфри почетком октобра 2020. изјављује да ће решење за КиМ бити постигнуто за годину-две. Односно такозвано Косово ће моћи у року од годину дана (од дана потписивања Вашингтонског споразума) да поднесе захтев за чланство у УН. Србија се обавезала да се томе неће противити. То је de iure или „заобилазно“ признање с одложеним роком од годину дана.
Сматрате такође да је чланом 12 Вашингтонског споразума Србија признала надлежност тзв. Косова у области несталих лица и тиме дерогирала три споразума које је СРЈ потписала с УНМИК-ом. Чиме се то може оправдати?
У другом делу члана 12 нема позивања на УН право и Конвенцију о статусу избеглица. „Обе стране се обавезују да утврде и примене дугорочна, трајна решења за избеглице и интерно расељене. Обе стране се обавезују да одреде особу која ће предводити те напоре у оквиру министарстава и бити задужена за координацију Београда и Приштине, и достављаће ажуриране информације на годишњем нивоу о броју решених и нерешених случајева.“ У другом делу члана 12 Вашингтонског споразума прави се вештачка симетрија када се ради о избеглицама. У пракси, албанске избеглице су се вратиле на КиМ после 1999. године. Срби с друге стране нису протеривани само 1999, већ и 2004. године, када су уништени и бројни историјски и црквени објекти из српске културне баштине на КиМ. О томе нема ни речи у члану 12, иако је у периоду јун–децембар 1999. године, услед безвлашћа, систематског и масовног оружаног насиља албанских терориста и припадника паравојних снага над српским народом и припадницима неалбанских мањина, с Косова и Метохије прогнано преко 242.000 лица највећим делом српске националности.
У члану 13 Вашингтонског споразума се наводи: „Обе стране ће радити на томе да у 69 земаља у којима је хомосексуалност кажњива дође до њене декриминализације.“ Шта је у питању?
Овај члан је, по свему судећи, уметнут у Вашингтонски споразум на иницијативу америчког дипломате Ричарда Гренела. Он се јавно декларише као припадник ЛГБТ заједнице. У биографији истиче да је био први геј портпарол кандидата на председничким изборима 2012 (Метјуа Ромнија) и да живи с партнером Метјуом Лашијем. Гренел је у септембру 2019, као амбасадор у Берлину, најавио на твитеру да ће се залагати за глобалну прихваћеност ЛГБТ вредности. У томе га је подржао и његов председник Трамп.
Члан 13 Вашингтонског споразума се не односи на унутрашњи српски правни систем. Србија не прогони припаднике ЛГБТ заједнице. Напротив, она је у региону један од лидера по броју парада ЛГБТ заједнице. Након Вучићевог доласка на власт 2012, оне се редовно одржавају у Београду. Године 2018. одржане су чак две ЛБГТ параде. Декларисани припадник ЛГБТ заједнице и предводник ових парада Ана Брнабић је у два мандата бирана за премијера Владе Републике Србије (2016–2020, 2020). Вучић је честитао њој и њеној партнерки у фебруару 2019. када су „добиле дете“. У том смислу, одредбе из члана 13 Вашингтонског споразума се формално и фактички могу односити само на спољну политику Србије. Србија би, према члану 13 Вашингтонског споразума, требало да утиче на Иран, Саудијску Арабију, Јемен, УАЕ, Судан, Узбекистан, Мјанмар, Туркменистан, Того, Брунеје, Египат, Мароко, Тунис, као и на друге државе да прихвате ЛГБТ вредности на начин како их тумаче Ричард Гренел и његов шеф Трамп. Како ће се то одвијати у пракси, није јасно. Да ли ће српски амбасадори у претходно наведеним земљама улагати протестне ноте? Или се ради само о српском придруживању идеолошком америчком блоку, који осим политичких и економских санкција сувереним и несагласним државама врши и агресивну глобалну пропаганду ЛГБТ вредности? На листи земаља које криминализују ЛГБТ заједницу се, према британском сервису Би-Би-Си, налази и једина европска држава, Русија. Она је годинама на удару западних држава покровитеља ЛГБТ вредности, због забране хомосексуалне пропаганде међу малолетницима.
Шта ћемо с Хезболахом? У Вашингтонском споразуму пише: „Обе стране се обавезују да ће Хезболах у његовој целини означити као терористичку организацију и да ће у потпуности спровести мере за ограничавање пословања и финансијских активности Хезболаха унутар својих надлежности.“
Хезболах се у „његовој целини“ проглашава за терористичку организацију. Такву генерализацију није спровела чак ни Европска унија. Она је увела санкције само за војни део Хезболаха. Да би ова формулација била још нелогичнија, Хезболах је био део владајуће коалиције у Либану у време потписивања Вашингтонског споразума у септембру 2020. Неколико министара из редова Хезболаха су део владе Либана у тренутку потписивања Вашингтонског споразума. На тај начин је, у посредном смислу, чланом 14 српски председник владу Либана прогласио за терористичку или за њихове помагаче.
Долазимо до признања Јерусалима за главни град Израела. Колико је то било упутно за Србију?
У основи сукоба муслиманско-арaпских држава око Јерусалима је што обе стране сматрају исто место у Јерусалиму за своје светилиште. То је Храмовна гора или Брдо Храма у старом делу града. Јевреји сматрају да се ту налазио Други храм. Сукоби у Јерусалиму трају и након завршетка Друге интифаде 2005. У августу 2019. избили су нереди управо на Брду Храма у околини џамије Ал Акса. Повод је био обележавање дана Тиша беав за јеврејске вернике и Курбан-бајрама за муслиманске вернике. У контексту једног таквог светског верског сукоба у чијој је основи статус Јерусалима, српски председник прихвата одредбе члана 16 Вашингтонског споразума. У њима он неодговорно увлачи Србију у највећи светски верски сукоб. У члану 16 се наводи: „Србија (Београд) пристаје да отвори канцеларију привредне коморе и државну канцеларију у Јерусалиму 20. септембра 2020. и да пребаци амбасаду у Јерусалим до 1. јула 2021. године.“ Дакле, прави предмет Вашингтонског споразума се налази и у члану 16 јер се у њему Србија обавезује на признање Јерусалима у прецизном року, до 1. јуна 2021. Дакле, диспозиција је јасно временски одређена, за разлику од оних у члановима 7–14, и није декларативне природе као оне у члану 1–6. Упоређивање различитих одредаба члана 16 у српској и сецесионистичкој верзији показује да је српски председник отишао корак даље од Хотија у испуњавању америчких захтева. Србија се, за разлику од такозваног Косова, у члану 16 обавезала да ће преместити амбасаду у Јерусалим. Осим САД и Гватемале то није урадила ниједна држава у свету. С друге стране, такозвано Косово се писмено није обавезало на отварање амбасаде у Јерусалиму, иако је Нетанијаху изјавио да ће се и то десити.
Тако долазимо до ваше основне тезе – америчка империја се бавила Косовом, а мислила на Блиски исток.
Текст члана 16 Вашингтонског споразума показује да су блискоисточна и балканска криза у правном смислу повезане јер предмети су им статус Јерусалима и међусобно признање тзв. Косова и Израела. Такозвано Косово је, на основу члана 16, именовало извесну Инес Демири за отправницу послова у Израелу почетком октобра 2020. Именовање је уследило након телефонског разговора израелског министра спољних послова Габријела Ашкеназија с тзв. колегиницом Харадинај Стублом. Дакле, и размена нота између две стране, Приштине и Тел Авива, показује да је Израел признао тзв. Косово. Зато су неистините тврдње српског председника од 4. септембра 2020. да је он одбио у Вашингтонском споразуму да позове Израел да призна Косово и да Србија неће пребацити амбасаду у Јерусалим ако Израел призна тзв. Косово: „Водила се велика битка између нас и домаћина… сматрали су да ми треба да позовемо Израел да призна Косово… ово је била шаховска минијатура… такође смо рекли Израелу да ако буду поштовали Србију (и не буду признали Косово) онда ће наша земља пребацити амбасаду у Јерусалим.“ Када су почетком фебруара 2021. Израел и Косово успоставили дипломатске односе, српски председник није поновио ову тврдњу.

Крај


Један коментар

  1. Unutrašnji dijalog o Kosovu

    Vrlo objektivan prikaz osnovnog cilja Vašingtonskog sporazuma (da se nameću Srbiji štetna rešenja), i neprincipijelnih stavova Srbije da prihvata-potpisuje štetne odluke sporazuma po nacionalne interese Srbije.

    Treba naglasiti da je Vašingtonski sporazum u sklopu “nametanja normalizacije odnosa Srbije i Kosova” – da bi se takva “normalizacija” proglasila za KOMPROMIS za pravno-obavezujuće sveobuhvatno rešenje i učlanjenje Kosova u UN. Naravno to je osnovni cilj (Kosovo albanska država), ali su u sklopu normalizacije za kompromis u opciji i drugi-novi pritisci za ostvarenje cilja: pretnja Velikom Albanijom, novim “recipročnim merama” poput taksi od 100% na robu i drugo, predlogom za medjunarodnom konferencijom SB UN u Parizu – da SAD-EU nametnu rešenje za Kosovo?

    RUSKA I KINESKA PODRŠKA za odbranu KiM – teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije je na značaju, ali je nepredvidiva iz razloga što se daje PODRŠKA Srbiji i Kosovu (VučićU i Tačiju-Kurtiju) – da oni sami reše Kosovo? – A KAKO GA ONI REŠAVAJU – vidimo u finalizaciji da je Kosovo dovedeno pred vratima Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija – za učlanjenje (nove albanske države Kosovo)!?

    PRETPOSTAVLJAM, to sam pretpostavljao od 2016 god., da će zadnji pokušaj kompromisa biti: (planiran alibi) – da će Kosovo na kraju pristati kao-navodno “da se formira Zajednica srpskih opština-ZSO”, iako je to regulisano sporazumima iz 2013 i 2015 god (Srbija pobedila 5:0). Od tada se potencira da Srbija nije dobila ZSO: “Problem je STATUS RADA ZSO koji Kosovo neće da izradi (pretpostavlja se, kao KS država), Marko Djurić predlagao zajedničku izradu statusa, Kosovo odbilo. EU ih pozivala da obe strane (Srbija i Kosovo) posebno izrade STATUTE za ZSO i usaglase ih u Briselu, od toga ništa nije bilo.
    POSTAVLJA SE PITANJE – zašto Srbi sa Kosova (ZSO) sami ne izrade STATUS rada-funkcionisanja jer je to INTERNI AKT i nadležnost ZSO? Na osnovu navedenog pretpostavlja se, kako sam rekao, da se ZSO
    čuva kao alibi za krajno rešenje Kosova (sve po briselskom sporazumu), ako to ne bude opcija – EU će nametnuti rešenje.
    Iako se osam godina pregovora – prikriva se od javnosti da se kaže da će ZSO upravljati po zakonima i Ustavu Kosova, nema zakonodavno-izvršna ovlašćenja, sa statusom istim za sve kosovske opštine kako nalaže B. sporazum. Možda negde grešim ali zašto Bris. sporazum do danas nije dostavljen Narodnoj skupštini Srbije na debatu-raspravu i referendum (da se upozna narod)?
    STOP izdajničkom Briselskom sporazumu dok još ima vremena!…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *