Ђорђо Шувајло – 1355 ДАНА

Сведочење о зверствима почињеним над Србима у БиХ – зашто је истина о сарајевским логорима дуго чувана тајна?

Током рата у БиХ само у Сарајеву постојало је 211 логора и места заточења, убијено је око 3.000 српских цивила, а 1.700 тешко рањено, стоји у недавно објављеном извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. Ови злочини никада нису оквалификовани као ратни или као злочини против човечности и геноцидна дела. У злогласном сарајевском мучилишту за Србе, логору Силос, Ђорђо Шувајло је провео 1355 дана. Много касније, своја сећања забележиће у књигама „1355 дана“ и „Јован зове Зијада“. С њим разговарамо о убијеним и отетим Србима, систему логора који је успоставила муслиманска власт на територији Сарајева, те судбини логораша од којих су неки опасани експлозивом ТНТ слати на српске бункере. Само у Аустралију, где се одселио 1997, избегло је 127 логораша из логора Силос. Они су данас живи чувари сећања на једну од најстрашнијих страница последњег рата на простору бивше Југославије.

Ваше књиге потресна су сведочанства о страдању Срба у Тарчину и на Игману. Да ли се рат који су обележила најстрашнија зверства могао наслутити?
Сматрам, већинско муслиманско живље није било спремно да на тако бестијалан, злочиначки начин врши убијање, протјеривање и етничко чишћење дојучерашњих комшија. Парамилитарне групе имале су обавезу застрашити своје становништво и припремити га за борбу против Срба. Такође, сматрам да је поред Алијине Исламске декларације припрема за самосталност БиХ отпочела са ЗОИ ’84. Тих година, користећи благонаклоност власти, дошло је до масовног насељавања Србијанаца исламске вјероисповјести у Сарајево и предграђа Сарајева. Биле су то илегалне насеобине у којима су живјеле „Санџаклије“. Они ће бити главна снага у припреми и вођењу рата. Организовани под командом Зулфе Алића, Новопазарца који је себи надјенуо ратно име Зулфикар, имали су одријешене руке. Логораши на планини Игман управо су од ове јединице АБиХ доживјели силовање и сексуално иживљавање дршком од метле, сијечење уха, боцкање ножем, шамарање војничком чизмом, паљење косе, испијање табаско соса, играње руског рулета, затрпавање тијела у снијег, ношење војника четвороношке, прање прљавих женских гаћа, батине летвама, ланцима, кундацима, ногама и рукама да не говоримо… Нису Срби залуд напустили сарајевска огњишта, изгубљена Дејтонским мировним споразумом, и упутили се на територију Републике Српске. Иза себе су оставили куће и имања а из гробова понијели своје мртве погинуле у овом отаџбинском рату.
Како објашњавате чињеницу да су Алијини логори били размештени у местима одакле су у време Другог светског рата Срби одвођени у Јасеновац? Која је то унутрашња линија злочина?
Није случајно што су логори размештени у Храсници, Игману, Тарчину, Коњицу, Челебићима и Чапљини. Те 1992. године Изетбеговић нам је донео Јасеновац на кућни праг. Само на територији општине Хаџић, која припада Сарајеву, нове муслиманске власти су формирале три логора за мушкарце, дјецу и десетине жена српског поријекла. Раздаљина између логора била је мања од 15 километара. Поред државног концентрационог логора Силос у Тарчину, формиран је и логор у Пазарићу у Основној школи „9. мај“, а подно Игумана и Бјелашнице у августу исте 1992. и логор Крупљанска ријека. Укључујући жене и малолетна лица, укупно смо именом и презименом набројали преко 650 заточених Срба у овим логорима.
Сећам се, прву календарску годину у концентрационом логору Силос Срби нису могли замислити ни у најцрњим предвиђањима. Један начин мучења, нечовјечан и нехуман, оставиће траг заувек. Глад. Мучили су нас глађу. Хранили су нас једним парчетом хлеба не већим од пакле цигарета и то је било следовање за 24 сата. Затвореници нису имали велику нужду по 60 дана. Један од њих, сећам се, пријавио се да носи канту како би искористио прилику да оде до пољског чучавца који су затворске власти направиле надомак логора. Док врши нужду, постаје му јасно да је из њега изашло дебело црево. Панично покушава да га врати назад док стражар виче: „Излази“.
Да ли је морало да прође толико година да би се сазнала истина о раду, како кажете, последњих концентрационих логора на тлу Европе?
Више од стотину логора за Србе у Сарајеву је током рата било у приватним кућама, вртићима, командама и подрумима, а Међународни Црвени крст их је регистровао тек можда двадесетак. Такође, крајем децембра 1992. неки логораши су пребацивани у Крупљанску ријеку а затим нерегистровани од стране МЦК враћани у Силос. План је био да регистроване чији број су попунили нови, нерегистровани логораши пошаљу на отворену линију фронта како би послужили као живи зид. Ови људи су кориштени за најтеже физичке послове и копање ровова на првим борбеним линијама. Логораши су били и радна снага која је морала спровести наредбу официра АБиХ Јована Дивљака о формирању линије фронта на планини Стуник, кота 992. Био је то тежак посао. Посрнуле логораше ударали су по леђима кундацима аутоматске пушке, сочно псујући од мајке „ћетнићке“ до Радована, Моме и Биљане. На списку псованих увек је било и име новинара Риста Ђога кога су били „жедни“. Није ни то било довољно. На крају су дошли на монструозну идеју да за логораше вјежу експлозив ТНТ и пошаљу их на српске бункере.

Током опсаде Сарајева 1993, с осталим логорашима, копали сте Тунел спаса, касније коришћен за снабдевање бошњачких снага храном и оружјем. Колико српских живота је коштала тада најстроже чувана тајна Армије БиХ?
Тунел Д-Б су са западне стране у дужини од 100 метара копали логораши Силоса и Храснице, као и припадници Радног вода, опет Срби. Девет мјесеци сам копао траншеје, заштитне прстенове око Тунела Д-Б. Ми логораши ископали смо 100 метара тунела са западне стране. На том дијелу ратишта погинуло је много логораша и Срба из Радног вода. Игром случаја или Божјом промишљу, свједок сам који говори. Око мене су убијани моји другови, пријатељи, рођаци. Стријељани су Славиша Капетина, Ранко Варагић и Милан Крстић, с леђа убијени Војо Шувајло и Слободан Крстић звани Мишо. Горан Андрић је погођен гелером минобацачке гранате, умро је на лицу мјеста. Хватајући га испод пазуха, упала ми је шака десне руке у његова, испод пазуха, подерана ребра. Војо је издисао, дозивајући мајку а смртно рањени Мишо, нама, остављао у аманет да му поздравимо синове: Ђорђа, Страхињу, Милоша и Лазара!
Тунел је данас туристичка атракција Сарајева. Да ли је истина да је Бакир обилазио радове?
Тунел је закопан у ноћи 23/24. априла 1993, након стријељања тројице логораша из Силоса. Дан раније се десило бјекство наших логораша, испитивани смо и мучени, али нико није проговарао. У таквој шутњи, док су ноћу испитивали мене и остале, прозвали су четворицу логораша, Кривић Славишу, Столицу Јову, Боровић Данила и Љујић Драгомира. Након неколико дана кренули смо сви заједно на копање Тунела спаса како су га звали. Причао ми је Столица Јово да је одређивању правца копања присутан био један висок, танковијаст човјек, риђе косе. Полицајци који су се комешали око њега звали су га Жути. Жути је бацао каменчиће на логораше, на себи је имао маскирни панцир и бијеле адидас патике с видљиве три црне црте. Убрзо је отишао а војска ко војска се хвалила да је с њима био Бакир Изетбеговић. Лажу да је Бакир био у трезору. А то да ће направити атракцију од Тунела, већ јесу. Туристима неко мора да објасни да газе по српској крви.
У ком тренутку схватате да слобода није тек илузија, да излаз постоји?
Савиндан 1996. Стражари државног концентрационог логора Силос наредили су да спремимо Унпрофорове деке с наших кревета а кревете да сложимо једне на друге. Цијелу седмицу понављали смо ову радњу. Нас четрдесет двојица, као путници на станици, чекамо превоз а превоз касни. Нервозно ишчекујемо и ослушкујемо да ли ћемо испред зидина Силоса зачути звук мотора. Једни стрепе од могућности погубљења јер све вријеме су нас упозоравали да док се не нађу хаџићки муслимани, нама нема слободе. Остаћемо у логору до смрти! На Богојављење су размјенили групу од 98 силоских логораша. Препричавали су нам стражари који су се наслађивали нашим мукама: „У Хаџићима весеље је трајало цијелу ноћ. Небо изнад Хаџића је било освјетљено свијетлећим мецима, Пјесма се чула до Ормања“, где је била линија фронта. Припадао сам групи логораша који су вјеровали у слободу.
Распуштање логора Силос и долазак српских логораша Унпрофоровим камионима у Лукавицу, тог 27. јанура 1996, забележиле су сарајевске камере. Како објашњавате да на снимцима није било жена?
У Силосу је по мојој евиденцији било 15 жена. Било је и оних које су довођене на престрашивање као врста притиска због распродаје имовине или одласка у етничко чишћење. Сећам се када су одвели Радојку Пандуревић у фризерски салон и наговорили је да раније оде на размјену. Предсједник комисије за размјену, ратни злочинац Амор Машовић је уз помоћ Унпрофора одвезао Раду у Хаџиће, директно мајци на Мишевиће, село поред Хаџића. Можда Амор није дозволио да се жена која је провела 1.338 дана у ДКЛ „Силос“ труцка на каросерији теретног камиона!? Радојкина пратиља кроз све вријеме заточеништва Боса Алексић није хтјела оставити братића Новицу Алексића. Амор Машовић није губио вријеме, Босу је „ријешио“ на други начин. Сутрадан су нас у логору прозивали по абецеди. Био сам међу посљедњима, постројени у врсту су стајали безбједњаци АБиХ, управници и стражари. „Идите, идите, ово је само прво полувријеме“, чуло се добацивање иза нас. У поподневним сатима, преко планине Игман, стигли смо на обронке сарајевског поља. Зауставили су нас у Главодолини, селу испред Храснице. Угледали смо ладу ниву бордо боје са ознаком Црвеног крста. Стигао је Амор Машовић, да сакрије ратни злочин. Оно што није урадио јуче, морао је данас! Киднаповао је Босу и њеног братића Новицу и директно их одвезао на Српску Илиџу. Камере нису забиљежиле, захваљујући Амору Машовићу, постојање жена, логораша.
Неколико година касније селите се у Аустралију и оснивате Удружење које ће настојати да сведочи о страдањима у БиХ. Колико је преживелих логораша, чланова ове организације?
У Аустралију сам допутовао почетком децембра 1997. Убрзо се снашао, најео и напио. Сваки дан за мене је био исти, радио сам и живио носећи слике из логора. У Аустралију се само из ДКЛ „Силос“ уселило 127 логораша и њихових фамилија. У Сиднеју нас је било преко 30. На једном логорашком крштењу код фамилије Голуб родила се идеја да оснујемо логорашку организацију. Држава Аустралија је препознала наша настојања, одобрила нам регистрацију и поред тога додијелила статус „черити“ организације, што је значило да за наш рад нисмо дужни платити порез држави. Наша организација носи назив The Association of Serbian Victims of the Bosnian Civil War 1992/1996, Australia, INC. Нашим дјеловањем постали смо познати широм српске дијаспоре у Аустралији. Организовали смо безброј хуманитарних акција за наше болесне у отаџбини, за дјецу погинулих бораца, донирали монтажну фискултурну салу за СШ „28. јуни“ у Источном Сарајеву, купили стан у Скеланима за фамилију Јаковљевић. Највећи наш допринос је у ширењу истине о грађанском рату у БиХ.
Како је у случају ратних злочина над Србима у Сарајеву вођено двојно књиговодство? Зашто починиоци никада нису на ваљани начин процесуирани пред судовима у БиХ?
Умрежен систем правосуђа БиХ штити командну одговорност и муслимански удружени злочиначки подухват. Ако је неко претекао, а знао много и игром случаја се појавио као свједок у судским процесима гдје су били оптужени муслимански војни и политички кадрови – напрасно је завршавао у сарајевској болници „Кошево“, одакле није било повратка. Нико никада неће сазнати колико је Срба убијено у граду и око града Сарајева. У Храсници је 1992. остало око 350 Срба. Цијеним да их је убијена трећина и сматрам да је тај локалитет највеће стратиште српског народа, узимајући у обзир површину територије и број српског становништва. Нажалост, ни тај мали локалитет ми нисмо успјели истражити и евидентирати. Зашто?
Вашу књигу „1355 дана“ Светигора ће одштампати под насловом „Сарајевски Аушвиц“. Да ли можемо рећи да је рат у БиХ нови Магнум кримен почињен над српским народом?
Доласком у Аустралију, гдје сам се најео и напио, био сам свјестан да морам нешто вратити Њему, Богу драгом који ме је спасао, рећи истину и освијетлити све мртве а поготово оне који остадоше иза мене. Године 2013. написао сам књигу „1335 дана“. То је моја судбина свједока злочина који се и данас крије од поштених муслимана и необавјештених Срба. Задовољан критиком, осоколио сам се и ту исту књигу објавио на енглеском језику. Приликом посјете 2016. сада већ покојних патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија нашој парохији Светог Николе у Блектауну, пружи ми се прилика да дарујем митрополита својом књигом. У кратком разговору, подстакнут првом реченицом владике Његоша, „свак је рођен да по једном умре, част и брука живе до века“, обећа ми да ће је читати у авиону за Београд. И, тако, нареди митрополит својима у Светигори да штампају књигу под насловом „Сарајевски Аушвиц“.
Касније објављујете и другу књигу сећања. Зашто „Јован зове Зијада“?
Прича иде овако. Млади војник Радивој Шавија из села Доња Трамошња (Сански Мост) служио је 1983. године војни рок у Пазарићу надомак Сарајева. Ту упознаје Низаму Амзовски и жени се. Пред рат, игром судбине, дошао је у наш крај, радио и сналазио се за кору хљеба. Био је резервиста у касарни ЈНА у Зовику. Врбовали су га и он је за муслиманске сепаратисте износио наоружање. Његова лојалност није била довољна, па га затварају заједно са осталим Србима у логоре Силос, ОШ „9. мај“ и у Крупљанску ријеку. Одласком на принудни рад, на планину Игман код Зулфикара Алишпаге, наш Радивој прелази у њихову војску.
Због необављеног посла и криминалних радњи, војска Зулфикара га касапи на дијелове и тијело разбацују по планини Игман. Дјецу Данијелу и Јована одводе у пазарићку касарну, гдје дочекују крај рата. У рату је погинуо Зијад Амзовски, Јованов даиџа, што фамилија користи и „влашчету“ мијења име. Јован постаде Зијад! Да би се АБиХ представила као мултикултурална, испред „опћине“ Хаџићи су поставили видео-бим. Поред двојице српских шехида, Чеде Домуза, Срете Лојанице, врти се и слика Радивоја Шавије!? Тако се сакрива злочин и образује младеж. Они су га убили, они му почаст одали. Зато мој Јован зове Зијада.
У књизи „Јован зове Зијада“ посебно место припада Мустафи Пинтоли. Чиме је овај доктор с друге линије фронта задужио српске логораше?
Доктор Пинтол, свршени дипломац медицинског факултета, истакао се спасавајући Драгана Васића, једанаестогодишњег дјечака који је с фамилијом кренуо ка Трнову те 1992. године. Муслимани су побили цијелу групу, а он је захваљујући доктору Пинтолу остао жив. Први логораш који је дошао до доктора је Владимир Крстић. Када га је видјео, доктор се чудио како тако мршав младић од 18 година може радити тешке послове. Дао му је неколико кутија чоколина. Остали логораши повријеђени од батина такође су тражили поштеду. Доктор им је давао потврде и налоге властима да се рањени логораши врате у матични логор. Спасио је десет логораша који су враћени с планине Игман. Почетком марта 1993. године доктор је отишао на састанак с Алијом, са захтјевом да добије новац како би могао опремити амбуланту моторним возилом и осталим пријеко потребним стварима. Није се вратио. Прича кружи да је добио новац, али да није успио прећи аеродромску писту. Од тада на Игману нико није издавао поштеде или налоге за враћање у матични логор.
Међународни Црвени крст и припадници УН били су упознати са стањем у сарајевским логорима. Да ли би њихова сведочења ставила тачку на спорења о величини злочина почињеног над Србима?
Нико не зна, или мало њих зна, да делегати Међународног Црвеног крста имају обавезу шутње у трајању од 70 година. Зато никада нисте чули у неком судском процесу да се појавио МЦК. Није дозвољено. Али њихова улога је огромна. Спасили су нас сигурне смрти. Донијели су нам храну, ланч-пакете и конзерве месног нареска. Обукли и обезбједили нам сапун, калодонт, четкице и бријаче. Поврх свега донијели по кутију цигара. А колики значај има порука уручена од најмилијих, путем Црвеног крста? Нико не зна и боље да не знате. У борби око вођења и контроле судског процеса „Мустафа Ђелиловић и други“ пред Судом БиХ помоћ сам потражио од Марка де Перота, човјека који је ушао у зидине Силоса и извршио регистрацију затворених. Нашао сам га у Женеви на неким другим одговорнијим пословима. Рекао сам му ко сам и да се познајемо. Тражио сам помоћ око судског вођења процеса. Није био у могућности помоћи. Ћаскали смо о мојој књизи, када је он изразио жељу да је има. Бранио сам се да је књига на ћирилици. Одговорио је – моја Лана зна читати ћирилицу. Његова супруга је родом из Мостара.