БУДУЋНОСТ

Национално поносни народи ће из ове кризе изаћи као победници, а послушници ће постати робови, као што су и до сада били. Долази време свођења рачуна… – наведени резолутни закључак износи аутор текста објављеног под провокативним насловом Зашто Хрватска умире, а Русија оживљава? (Logično.com). Коментатор потписан као Мислав П., описујући суморну стварност Хрватске, упућује прекор управљачкој касти под којом његова земља „умире“, истовремено указујући на другачије искуство земље којој се диви: „С друге стране имамо Русију. Земљу традиције, поноса и суживота преко 100 етничких скупина. И она такође има своје проблеме, лобије и криминалце, али не као ми у својој балканској кући. Русију су пљачкали способни криминалци, а нас пљачкају вуцибатине. Русију су такође покушали сломити и уништити, међутим план им је пропао. (…) Погледајте патриотски освијештене младе људе како пјевају националну химну. Погледајте њихове олигархе и криминалце како се понашају када их покушају врбовати. (…) Олега Дерипаску су Американци покушали врбовати, међутим Олег је након разговора с Американцима трчећим кораком стигао у руско велепосланство. Дерипаска се није уплашио Американаца него јаке Русије, која не опрашта велеиздају. Особу која изда свој народ и домовину треба без милости згазити као бубашвабу, без изузетка.“
Порука о исправности кажњавања националне издаје један је од жижних момената овог текста, насталог пре него што је прошлонедељним обраћањем Федералној скупштини РФ Владимир Путин потврдио да хрватски аутор исправно тумачи „стање руске нације“. Указујући куда иде Русија, Путин је наиме нагласио да Москва више „ни за милиметар“ неће узмицати пред притисцима, а Вашингтону и његовим савезницима поручио да ће „зажалити како одавно нису“ ако буду прешли црвене линије.
Због чега се бавимо овом анализом хрватско-руских упоредности? Јасно је да је могуће уочити сличности поменутих догађања с приликама у Србији и узајамном везом појединих датости националне свести и карактера с духом овдашње државне политике. Препознајемо ли своју ситуацију у текућем билтену нама суседне земље која наводно „умире“ или пак у оној другој која расте, „оживљава“, одлучна да не узмиче пред агресијом и не опрашта националну издају? За могуће одговоре упутно је уочити локалне знакове поред пута – дух времена утиснут у овдашње јавно промишљање чињеница наше савремене ситуације.
Нашу пажњу на том трагу побудила су два недавно објављена ауторска реаговања настала као коментар актуелних подстицаја, али која садржајем и порукама превазилазе ове непосредне поводе. Њихови писци тему националне будућности такође везују за појмове: самопоштовање, достојанство, патриотизам, понос, част…
Повод да Душко Бабић, управник Српске књижевне задруге, објави парадигматично запажање о актуелном моралном и духовном раскршћу српске нације јесте ТВ серија Породица, посвећена хапшењу Слободана Милошевића. Познато је да је ово „уметничко“ сочињеније дубоко узнемирило српско друштво, узвитлало емотивна преиспитивања и болна суочавања с једним трауматичним историјским искуством. Бабић пише: „Сагледан из ове перспективе, наш пристанак да се Милошевићу суди у Хагу јесте наша морална капитулација са несагледивим последицама на нашу садашњост, прошлост и будућност. То ће задуго бити извор колективне несигурности у себе, страха од изазова, сумње у властити углед, част, идентитет.“
Попут директног ударца у лице јавне свести, ове речи код многих производе осећање стида. И то је заслужено. Премда заслуга, напоменимо, никако није колективна и равноправно подељена, будући да је већина грађана Србије с најдубљим гнушањем и осећањем националне срамоте, као немоћни сведок, тада пратила догађаје.
Бабић без милости џара по рани националног поноса: „Кад на овакав начин ухапси и изручи страном суду свог легалног и легитимног председника, држава је и пре самог суђења изрекла пресуду – самој себи. Пресуду пристајања на понижење и самопорицање. Хапсећи Милошевића, Србија је ухапсила себе – своју част, самопоштовање, право на уважавање.“
Следи допуна коју би требало размотрити као пут у стицање квалификације за одлуке које предстоје: избор националне будућности. „Дубље сагледавање ’жртвовања Милошевића’, а поготово наша историја након Ђинђићеве смрти, не показују да се жртва исплатила. Данас видимо шта су резултати Ђинђићеве политике или накнадни изданци његовог наслеђа: незавидна, скоро безизлазна ситуација са Косовом и Метохијом, распродата национална добра, плима аутошовинизма, неразумне привилегије дате странцима, продор закона и пракси страних нашем бићу и традицији, сервилно прихватање улоге кривца, лицемерно понашање западних сила које нас терају на понижавајуће уступке (Вашингтонски споразум), а толеришу нам очигледна, унутрашња кршења демократских стандарда, јер им тако одговара. Данас се као на длану види друга, тамна страна Ђинђићеве перфидне игре са Милошевићевим хапшењем и ’ђинђићизма’ уопште: он није имао поштовања ни за демократске принципе, ни за углед и част државе, ни за елементарни морал.“
Колико је грађанске и интелектуалне храбрости потребно да би се завршни редови претходног пасуса потписали пред београдском чаршијом, чија огромна моћ и за мање грехе разапиње на крст, а потом сладострасно закива чавле у удове распетог – кривог јер се усудио да јавно оспори званичну верзију о демократској револуцији?
Управо о грађанским снагама које владају значајним простором овдашње јавне сцене (не и свести!), и тако искључивошћу пресуђују о успостављању политички пожељног наратива, говори текст писца Слободана Дивјака Унутрашње контрадикције тзв. грађанске опције и њене погубне последице по политички живот у Србији (НСПМ).
У овом разматрању аутор, како каже, „портретише расплинути и изнутра контрадикторни пројекат грађанске опције“, указујући да „ни у једној земљи антипатриотски настројене партије и покрети не могу рачунати на иоле завиднији број гласова, па ни у Србији“.
Простор нам дозвољава да укажемо тек на један речит замах киста овог политичког портретисте. „Радикално крило наше грађанске опције склоно је одбацивању сваког патриотизма као нечега што у крајњој линији има злочиначке последице. Међутим, такав став не може имати никакво утемељење у досадашњој историји, јер ниједна држава у историји није могла егзистирати без патриотског односа њене већинске популације према њој. (…) Припадници тога крила чак и оне који инсистирају на дипломатској борби за очување територијалног интегритета Србије проскрибују као етнонационалисте, као повампирену екстремну десницу фашистичког типа, што је случај без преседана у модерном добу, јер је поменути принцип конститутивни принцип грађанске државе настао као израз широког консензуса странака, покрета и грађана различитих политичких усмерења.“
За памћење је и ова Дивјакова тврдња о грађанској опцији: „Својом искључивошћу и политичком наивношћу произашлом из необразованости која се настоји застрти идеолошком агресивношћу, она се показује као главна препрека цивилизацијском препороду Србије који не би настао ex nihilo, већ који би имао своје укорењење у славним периодима ове државе предвођене интелектуалном елитом којој ова, по саморазумевању месијанска, није ни до чланака.“
У свим наведеним коментарима непроцењиво је њихово подстицајно зрно у предстојећем скицирању црвених линија српске будућности.


Један коментар

  1. Tоплица

    //. . .наш пристанак да се Милошевићу суди у Хагу јесте наша морална капитулација са несагледивим последицама на нашу садашњост, прошлост и будућност. То ће задуго бити извор колективне несигурности у себе, страха од изазова, сумње у властити углед, част, идентитет.“ //
    Aко је задуго али не за вечно, онда је још и добро ! Бојимо се да нам не остане у свести да нам домовина није и не може да буде никаква заштита, чак ни онда кад смо заслужни и велики као један Карађорђе или Милошевић. Тојест заиста смо ухапсили себе док смо срећом бар оставили шансу Милошевићу да нас недостојне тамо брани као најдостојније. Па се на тај начин жртва чак исплатила, чиме срамота оног чина само расте.

    // Данас видимо шта су резултати Ђинђићеве политике или накнадни изданци његовог наслеђа: незавидна, скоро безизлазна ситуација са Косовом и Метохијом, распродата национална добра, плима аутошовинизма, неразумне привилегије дате странцима, продор закона и пракси страних нашем бићу и традицији, сервилно прихватање улоге кривца, лицемерно понашање западних сила које нас терају на понижавајуће уступке (Вашингтонски споразум), а толеришу нам очигледна, унутрашња кршења демократских стандарда, јер им тако одговара… //
    Oнo je био акт најсрамније капитулације који је донео све набројано, али искуснији народ то би препознао у стару.

    // Радикално крило наше грађанске опције . . . //
    Није никакво крило никакве грађанске опције него шака издајника у перфидно окупираној земљи. Повелика шака јер је за дуге владавине Тита и његових подрепаша, вешто сађена и заливана. Уопште узев, недостаје нам самокритике, а вајкање како су нам други урадили ово и оно – не решава ништа, него само гарантује да ће се ово наставити .

    Дакле Душан Бабић ! Име достојно поштовања и памћења !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *