Поменуто разматрање је подстицајно: ако бисмо уходани принцип „уозбиљавања неозбиљног“ применили на политичке пројекције и понека геополитичка планирања, у галбрајтовском подругљивом духу могли бисмо да успоставимо валидне закључке. Управо то се догађа поводом сада актуелног разговора о документу који данима узбуђује домаћу јавност, а познат је под именом нон-пејпер – тема којој посвећујемо простор у овом броју Печата. Уз хотимично превиђање мањкавости не-папира, било би изводљиво да се његовим контроверзним актерима прибави каква-таква озбиљност, јер све што је овим не-документом предложено „исијава“ импровизацију, провокацију и недоследност. Тобож, „папир“ је сачинио Словенац (премијер) Јанез Јанша, прискочио је и његов колега Борут Пахор, а све то у наводној жељи да се коначно (променом граница!) омогући просперитет региону Западног Балкана. Радна верзија помиње „мирни разлаз Босне и Херцеговине“, уз припајање њених делова Хрватској, односно Србији (мањи део БиХ остаје Бошњацима), те стварање чак три „велике“ државе: Хрватске, Србије и Албаније. Дакле, део Републике Српске припојио би се Србији, а Косово би Албанији као мираз однело и део очерупане територије уже Србије. Документ је, тврди се, достављен Бриселу.
Већ из поменутих навода, јасно је да је реч о немогућој мисији. И могућој перфидној игри! Мистериозни нон-пејпер на свој начин уклапа се у поменуту мустру спонтаног прикривања да се под велом озбиљности заправо пипа у мраку, или да се, уз стварање буке по познатом методу тактичке риболовачке алатке зване бућка, припреми клопка за лаковерне и несмотрене жртве. Уистину, није познато чија је то рука данас активирала најновију геополитичку бућку.
Сетимо се како је некада Јован Ћирилов исписивао поучке (Речи недеље) валидне за све будуће случајеве употребе одговарајућих појмова. Он је, како изгледа, учинио то и за словеначки папир – у време када га нико није слутио: „Светска администрација, а пре свега Европска унија, а са њом и Уједињене нације, дошле су до спасоносног термина, да у својим архивским класерима имају писани документ којим је започет рад на неком документу, али који ће тек можда бити изгласан на некој највишој инстанци. Док се то не деси, у рукама им је нон-пејпер којим нико не може махати као обавезујућим документом.“
Јасно је: геополитички конструкт Балкана није довршен, а полуконструкција је неодржива, будући да је нефункционална, скаредна и неправедна. Следи прекомпозиција простора, али „конструктори“ ни „пред нишаном“ неће признати своје промашаје и кривицу за склепане прилике чији су таоци данас бесперспективни и осиромашени народи и државе. Предлажу се решења која су привидно „поправљена“, али су једнако лоша као и претходна. Најбитније „поправке“, наиме, не одступају од задатих мањкавих принципа. Међу тим задатим начелима је подразумевано комадање Србије и кажњавање Срба, све у складу с недавно јавно откривеним варварским налогом: „Србија не сме да се истиче или да, у добром смислу, стрчи.“ У минулој деценији понављано је запажање да Америка и њени савезници верују да нису довршили посао на Западном Балкану, што у преводу на језик стратешких задатака значи: разваљивање Југославије није окончано све док се разваљивањем Србије на овај процес не стави тачка!
Како на словеначки не-папир реагује српска политичка елита? Посебно њен део који се именује као патриотски? Пажњу у том смислу привукли су нам коментари двојице уважених актера српске политичке и научне сцене, који су, говорећи за београдски дневник Данас, поменути не-документ оценили позитивно.
Неочекивано, за угледног српског историчара и осведоченог борца за националне интересе идеје геополитичке скице чији је аутор наводно Јанша „праведне су и демократске“. Пред пренераженом српском патриотском јавношћу, која не разуме шта је у случају припајања Косова и Метохије Албанији „праведно“, и којом хокус-покус техником такво решење постаје „демократско“, историчар детаљније образлаже: „Европска економска заједница, односно ЕУ и САД биле су за поделу међународно признате СФРЈ, СРЈ и Србије. Нису давале подршку њиховој демократизацији, али су зато подржале унитаристичке националне пројекте Бошњака, Хрвата, Црногораца и Албанаца. Јаншин предлог представља добродошлу промену те деценијама дуготрајне политике. Чини ми се само да овај предлог долази као симптом подела међу европским политичарима и могуће га је искористити за даље притиске и обесправљивање српског народа.“
Други саговорник поменутих новина – историчар, аналитичар, неуморни и одважни заступник националних и свих других права Срба на Балкану – сматра да би наведеним приступом „сви понешто добили, а понешто и изгубили, те да нико не би био потпуно фрустриран“. Према његовом уверењу, „словеначки предлог је уистину вредан пажње, јер само тако је могуће обезбедити дуготрајни мир на Балкану“.
Убеђени да би спровођењем у живот скице зване нон-пејпер, уз „дуготрајни мир“, подједнаку, ако не и већу шансу добио „дуготрајни рат“, наводимо део из овог образложења: „Ако би био реализован словеначки предлог, а то је понављање онога што већ годинама заговара британски аналитичар Тимоти Лес, Република Српска би добила независност или би била суверени део добровољне БиХ конфедерације, која не би имала потенцијал да угрози Србе и Хрвате. Уједно би север Косова био реинтегрисан у састав Србије, што би уз давање специјалног статуса зонама око кључних српских манастира могло да омекша позиције Београда у вези са остатком Косова. Тако би био трасиран терен да се у значајној мери реше српско и албанско питање.“
Чини нам се умесним да управо на овом месту поменемо да је саветник министра одбране Русије Андреј Иљницки недавно упозорио на појаву нових врста ратова: „Циљ новог рата је уништавање самосвести, промена менталне и цивилизацијске основе друштва противника. То је ментални тип рата.“
Поводом нашег претходног разматрања, наведено запажање Иљницког непосредно нас води питању: Шта се догађа са самосвешћу и цивилизацијским основама српског друштва када се његови истакнути појединци сложе с отимањем Космета, па то још именују као „праведно“, или решење које „никога неће оставити фрустрираним“?
Да ли да се утешимо напоменом с почетка овог текста: „У периодима криза, пројекције су обично нешто лошије од исхода који на крају и уследи“? Или да – охрабрени – подсетимо шта нам у својим познатим Писмима с Косова (Нови Стандард) јавља професорка Јања Гаћеша: „Албанцима се на КиМ љуља тло под ногама, пре свега због суморне стварности у ’држави Косово’. Верујте, добром делу њих прича о животу у држави Србији више не звучи смешно и залудно.“
Чита ли неко ове важне записе које нам о људима и времену шаље проницљива Српкиња с Косова? Да ли је и расположење косметских Албанаца које нам Јања открива посредно подстакло скривене писце не-папира? И убедило их у потребу да пожуре, јер „ситуација на терену“ може неочекивано брзо да обесмисли њихове најбитније предлоге.
Реч “бућка” дошла је овде као идеална за објашњење смисла те ујдурме. Не знам ко су поменута двојица историчара а прибојавам се да је један од њих, неко ко је у Печату скоро редован и међу нама читаоцима веома уважен. Свака Вам част Љиљана на ставовима ! Какви год да смо – нећемо насести !
Inspirativan tekst. Kada sam bio dete mi iz “kontinentalnog” dela Beograda nikako ili malo smo čuli o ribolovu, posebno o “bućki”. Kasnije jesmo. Ono što smo kao deca govorili za nekoga ko je, kako se nama činilo, glup i neotesan jeste – “some jedan”. Dosta kasnije smo spoznali termin “bućka za soma”, tj. u punom obliku, izgleda, “bućka za glupog i neotesanog”. Takođe, kasnije sam čuo od nekih poznanika iz Novog Sada, da oni za tog “glupog i neotesanog” kažu “šaran”. Ne znam da li je riba “šaran” iz roda “somova” ili obrnuto. U svakom slučaju “bućka” je namenjena nama, da se upecamo. Pri tome je manje bitno da li smo “somovi” ili “šarani” (mada se ovi ne love na “bućku”). Plašim se samo da nas “nadležni” ne počnu da ubeđuju kako naša politika nije “som”, ali jeste plemenita riba “šaran”.
Odličan članak “Bućka” (zamka). Treba naglasiti, da Non-pejper pored projekcije “ako se Srbija primi” da se nametnu promene granica (kao metoda zastrašivanja-ucenjivanja), ima za cilj i da pritiska Srbiju u sklopu normalizacije odnosa Srbije i Kosova – da proglase “kompromis” za finalno rešenje – učlanjenje Kosova u UN!
Vidimo svakodnevno da se užurbano smišljaju razne opcije za kompromis o normalizaciji: od razgraničenja, Mini Šengena (Edi Rama je skoro izjavio da je Mini šengen prilika da se izbriše granica izmedju Albanije i Kosova – za Veliku Albaniju(!)). Za razliku od našeg predsednika Vučića koji je inicijator mini Šengena za promet ljudi i usluga… u sklopu “normaluzacije odnosa” (da se Albanci iz Albanije i sa Kosova zapošljavaju i naseljavaju po Srbiji) – da se finalizira Briselski sporazum a Kosovo učlani u UN.
Važni zapisi koji se čuju sa Kosova, primer one pronicljive srpkinje… podsticaj za tajne pisce ne-papira da požure da se ne bi situacija izokrenula na štetu Kosova imaju logiku u smislu frontalnih pritisaka na Srbiju da pronadje sa Albancima kompromis o normalizaciji koji će imati jednostran cilj – punopravno članstvo Kosova u UN. STOP veleizdajničkom Briselskom sporazumu kojim se otima-predaje srpska teritorija albanskim muslimanima!!!