(ЗЛО)УПОТРЕБА СМРТИ

СЛУЧАЈ ЦВИЈАН

Да ли је трагична смрт Владимира Цвијана полуга за притисак на Александра Вучића и српске власти, или се ради о мистерији коју је сасвим легитимно истражити? Начин на који се она користи указује да је ово прво у питању, мада не треба занемарити ни решавање мистерије

Александар Тишма у роману „Употреба човека“ из 1976, између осталог, диже глас против употребе и дехуманизације човека кроз тешке и трауматичне ситуације што психички мењају човека, који услед тога почиње да губи осећај за животну реалност и могућност да нормално живи. Одавно смо у својим свакодневним животима сведоци, или субјекти овог феномена, посебно откако су медији и медијска пропаганда заузели централно место у бивствовању већине међу нама. Треба ли подсећати на који су начин Срби, као народ, дехуманизовани од почетка деведесетих па до данас? На индивидуалном плану ситуација није ништа боља. Готово је несагледив број појединаца који су из овог, или оног разлога, претворени у звери с којима је дозвољено чинити шта вам је воља и које не штити чак ни Закон о добробити животиња. Пречесто је та матрица иста као код оних који су управо први на свету у своје законодавство увели еколошку заштиту и забранили вивисекцију животиња, да би после то радили на људима и слали их у гасне коморе.
Ретко када је предмет овакве игре била смрт једног човека, а не његов живот. У овом контексту, на пример, злоупотребљена је трагична погибија Зорана Ђинђића, којег су, након смрти, за највећег свеца проглашавали углавном они који су га до смрти највише пљували или дошли у ситуацију да се од њих јасно дистанцира. Уосталом, такви су га и убили. Ђинђић није био ни светац, нити ђаво. Био је само још један у низу политичара који су покушавали да у овој земљи нешто ураде, на свој начин. Некада с рукама у блату до лаката, а некада чист. Некада покровитељ ужасних махинација, а некада покретач добрих дела. Човек као и сви ми. Такав је био и Владимир Цвијан, контроверзни готово литерарни лик за чију смрт је шира јавност сазнала тек скоро, иако га је она задесила још пре три године.

[restrict]

СМРТ НА ПОЛИТИЧКОМ ТЕРЕНУ Сада, три године од како је у Дунаву пронађено Цвијаново тело, „узнемирење јавности“ изазвао је текст објављен у магазину „Таблоид“ (који с поносом носи своје име). Вест је да је Цвијан преминуо 2018. године и да је Више јавно тужилаштво тада платило трошкове Цвијанове обдукције Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду. И на основу тога је направљен својеврсни политички скандал у којем се имплицира да је Цвијана „убио Александар Вучић и његов диктаторски режим“.
Истина, у овом случају је веома чудно што шира јавност за трагичну смрт Владимира Цвијана сазнаје са закашњењем од чак три године (о томе ћемо мало касније), али то је једина заиста чудна ствар у целој афери. Све остало је лако објашњиво.
За почетак, Цвијаново тело није било закопано на Фрушкој гори него је пронађено 5. јануара 2018. године, на 1.164. километру десне обале Дунава, у води, на растојању од око седам метара од обале, како је саопштило Тужилаштво. Ако је за његову смрт одговоран „Вучићев режим“ који је желео да уклони „незгодног сведока“, могло је то да се уради и мало другачије. Запитајте се само колико је људи нестало без трага и гласа „уз помоћ“ криминалне групе Вељка Беливука, а „Вучићев режим“ ипак има мало значајније ресурсе од тих криминалаца, колико год они били организовани и материјално добростојећи. Друго, да је „Вучићев режим“ желео да Цвијан нестане с лица земље без трага и гласа, и то трапаво урадио налик подухвату за који је Хашки трибунал својевремено оптужио и осудио бившег начелника Ресора јавне безбедности МУП-а Србије Властимира Рођу Ђорђевића, када је хладњача с лешевима косовских Албанаца испливала на површину код Кладова, не би његово тело било подвргнуто легалној и званичној процедури, која подразумева и аутопсију са све плаћањем рачуна, него би преко ноћи био покопан на некој Петровој гори, или у стрељани у Батајници. Да ли би такав „крвожедни режим“ желео да остави писани траг о смрти у виду рачуна који плаћа Више јавно тужилаштво? Тешко је у то поверовати.
Уосталом, ако постоји вероватноћа да је Цвијан убијен јер је могао да изнесе прљав веш о Александру Вучићу и његовој Српској напредној странци пет година пошто је из ње иступио и већ у великој мери изрекао све што је могао, зашто не би постојала вероватноћа да је то могао да уради и на штету Бориса Тадића с којим је исто тако бурно сарадњу прекинуо три године касније и којем је био генерални секретар? Можда су „мрачне силе“ које стоје иза бившег председника осетиле потребу да изненада ликвидирају човека о којем јавност већ годинама ништа не зна и који је сасвим испод радара.

ЦВИЈАНОВА ЕКСХУМАЦИЈА Мора се признати да је доста чудновато то што се Цвијаново тело у овом тренутку „ексхумира“ и што се кости овога човека сада разносе по јавности. Рећи ћете „па сада се сазнало за то“. Ово, међутим, није истина. Знало се о томе и раније, али се ћутало. Не, не говоримо о подмуклом заташкавању Цвијанове смрти за шта су одговорне СНС власти, како нам се ситуација покушава представити. Мислимо на искрено признање главног и одговорног уредника недељника НИН Милана Ћулибрка. „Ја се не бих играо са том тезом (да је Цвијанова смрт злонамерно заташкавана). Ствари су веома осетљиве. Колега Вук Цвијић је пре годину и нешто дана сазнао за тај случај и све оно што је истраживао га је довело до тога да је то било самоубиство. Оног момента када се нама учинило да се то десило ми смо одустали од целе приче, јер да петљамо по нечијем животу после толико година, да некога повређујемо, да наносимо некоме ране, ми смо одустали од те приче“, рекао је Ћулибрк за Н1 који, зачудо, није нашао за сходно да и овај део Ћулибрковог наступа забележи у писаној вести. То јесте ствар само легитимне уређивачке политике, али је врло индикативна.
Део јавности је, дакле, знао за Цвијанову судбину, али је одлучио да се тиме не бави. И то не због подилажења властима. Ћулибрк важи за принципијелног човека који не би ишао баш низ длаку властима. Његова заменица, особа која више делује као политички комесар друге Србије него озбиљан новинар, Весна Малишић још мање. Не сумњамо да новинар какав је Вук Цвијић не би успео да до краја истражи неку сумњиву смрт и ако је он дошао до закључка да се ради о самоубиству, онда то највероватније тако и јесте. Али зашто Н1 то заташкава? Зашто се не запита имају ли смисла следеће Ћулибркове речи изречене у истом програму: „Да ли ико води рачуна о интересима породице, познаника и тако даље. Јесте чудно што је он био генерални секретар у председништву Бориса Тадића, што је био високи функционер СНС-а, што је дошао у сукоб са врхом СНС-а и што је на тај начин отишао из политике. То све јесте интригантно, али чини ми се да је требало мало више и медији да воде рачуна.“ Да се не води превише рачуна у медијском лешинарењу над Цвијановом смрћу указује и чињеница да је штампано крило „Јунајтед групе“, дневник „Данас“ ишао толико далеко у експлоатацији ове приче да је објавио и изјаву маргиналног и крајње контроверзног „политичара“ Николе Сандуловића којег иначе и не помињу. У историји овог дневника нашли смо, наиме, још само две вести са Сандуловићем – када је Вучића позивао на телевизијски дуел и када је објавио кандидатуру за председничке изборе.
У истом духу наступа и други медиј овог гиганта „Нова С“ – у лешинарском стилу који краси вишедеценијски рад њеног главног и одговорног уредника Веселина Симоновића објављује да „незванично сазнаје“ како за смрт Цвијана нису знали ни његова бивша супруга и син с којима није био у контакту од 2015, уз један изузетак 2017. И они, међутим, наводе да је још 2018. постојала нека информација о Цвијановој смрти: „Након што се 2018. године појавила вест да је Цвијан мртав, они су мислили да је реч о Владимировом деди, с обзиром да су се исто звали, а и он је заиста те године преминуо. Тако су и сада, односно пре неколико дана, мислили да је поново реч о некој несланој шали.“ Чули су нешто, али их је то толико занимало да нису могли да се потруде да установе о чему се ради? Овде више сумњамо у веродостојност извештавања „Нове“, него на безосећајност Цвијанове бивше супруге и детета. У сваком случају, није на нама да откривамо породичне односе који би могли бити узрок овако чудном понашању.
У сваком случају, испоставља се да Цвијанова породица зна за његову смрт и зна где му је гроб, али не жели да то открива јавности. Звезде лешинарског новинарства откриле су да је Цвијан кремиран 19. јануара и да је захтев за кремацију потписао његов отац Мирко Цвијан, као и да је захтевао од ЈКП „Погребне услуге“ да не објављује датум кремације. „Управо је то један од разлога како је смрт некадашњег блиског сарадника председника републике успела да остане скривена све до прошле недеље“, наводи „Нова С“ не успевајући ипак да се обузда од алузија да су остали разлози можда „завера режима“ или шта већ не. Па ви сад наставите да га ископавате и да му малтретирате породицу.

[/restrict]

2 коментара

  1. Čovek sahranjen bez prezimena.
    Žena i dete nisu znali da je mrtav.
    Otac pristao posle 14 dana na kremaciju i kao i sin nije više među živima.
    Majstori za spinovanja i uzdizanja lika i dela političara (štetočina) ćute kao zaliveni.

    Ništa ne tvrdim , zbog nedostatka dokaza , ali previše koincidencije za moj ukus.

  2. Tоплица

    Ових дана, прелиставајући неке старе новине налетех на наслов “Један је Цвијан”, и то ми је први сусрет са тим именом уопште. Али ово што сада читам о његовој активности и смрти буди сумње са којима се горњи текст веома уваженог аутора није справио ! Непотребно је чак и наводити аргументе. На жалост је све то !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *