Зечевизија – Плакање на рамену Великог брата

Због чега први утисци после премијере телевизијске серије Александар од Југославије према истоименој књизи Вука Драшковића, по сценарију и у режији Здравка Шотре (United Media – Vision Team) на Нова С, нису добри и наговештавају нови, велики промашај

Изгледа да баш немамо среће с приказивањем наше историје у домену ТВ фикције: чега год се латимо, не успева. Тако ће, изгледа, бити и са сагом о краљу Александру Карађорђевићу, великој личности наше новије прошлости (и садашњости!), која је могла да буде надахнуће за значајан телевизијски пројекат. Јер први утисци после премијере телевизијске серије Александар од Југославије према истоименој књизи Вука Драшковића, по сценарију и у режији Здравка Шотре (United Media – Vision Team) на ТВ Нова С, нису добри и наговештавају нови, велики промашај. Пропуштена је тако још једна колосална шанса, што можда сведочи и о томе да држава не посвећује никакву пажњу својим коренима и исходиштима и, осим паушалним финансијским интервенцијама, није у стању или једноставно неће да помаже и унапређује своје „националне теме“. Или је у питању нешто треће, што нас овде највише и занима.

НЕПРИВЛАЧНО И НЕУКО Критички гледано – ништа у серији Александар од Југославије не одудара од онога на шта нас је навикла наша инертна и неинвентивна телевизија. Равна и површна драматургија српске скорије прошлости поређанa је по извесној хронологији, с уобичајеним „флешевима“ унапред и уназад. Да није сталног одступања од историјске истине (које је већ озбиљнија болест нашег филмског писанија, што, опет, није случајно), све то би на први поглед личило на слагалицу, тачније речено радну свеску из историје неке дуалне школе. Да је барем то… Него је све друго, само ништа корисно за наше млађе нараштаје, који ионако не знају ко су и одакле су. Прва последица овог досадног и неинвентивног штива су беживотни ликови, који рецитују шта им је написано или телефонирају радњу, почев од главне улоге, самог Александра, који не личи на свој узор нити носи трунку пословичне владареве харизме. Лик непростудиран, непривлачан и неук. Као остало у серији. Шта тек рећи за филмске призоре и њихову сукцесију, што називамо временско-просторном организацијом филма или краће режијом, које готово и да нема. Од Шотре, који за собом носи албум и блиставих и свакојаких других режија, данас можда и није требало очекивати неку велику инвенцију нити удвостручену пажњу према детаљима, каква је рецимо склепана сцена или нетачан, траљаво сачињен костим (Душан Бабац, наш неспорни ауторитет у области историје униформи и службених ознака, већ дуго указује на крајњи нехат у овој области). Речју, први утисак о серији не обећава ништа добро и биће сјајно ако Александар не прође као Немањићи или Петар Први, за шта већ постоје сви услови.
Нешто много опасније вреба из чињенице да Шотра наглашава и предузима најдословнију екранизацију Драшковићевог романа, ако се ова псеудоисторијска понуда уопште и може назвати романом. То је оно треће од малопре: опет је на делу медијски „рат против историјске науке“, како је сличне поступке називао академик Милорад Екмечић. А Александар Карађорђевић Вука Драшковића (као и Петар Карађорђевић оца и сина Ристовског), као и онај већ трагични телевизијски Немања, јесте искривљена и гротескна, квазиисторијска пројекција потекла из сличног, ако не и истог извора, звао се он другосрбијански, несрпски или антисрпски, у крајњој линији и антијугословенски, јер у великој мери открива страшне последице Александрових фикција. Цео овај наратив темељи се, наиме, на ноторним Драшковићевим полуистинама или измишљотинама о кошмару што га је краљ Александар преживљавао у првим годинама после грандиозне победе српског војника у Првом светском рату, којој је и сам дао огроман допринос. Овај парадокс доводио је регента и краља пред исти зид у који је упорно ударао главом. У серији се он због свега пренемаже и проживљава неке унутрашње кризе, док нас Драшковић узалудно убеђује како је у праву Александар, а не историја и логика и како „Југославија није била грешка него да смо грешка сви ми овакви какви смо“. (То је наводно рекао сам Карађорђевић.) Петнаест пута по педесет минута требало би да гледамо ову фикс-идеју како се изнова распада, растаче и саму себе поништава. За чије бабе здравље? На крају крајева, можда је и добро што српски порески обвезник не сноси више трошкове оваквих лудорија, него за све одговара мултинационална компанија, у чијем је власништву и канал који серију емитује. Ваљда они сви заједно имају неког интереса да бацају паре на пропаганду идеје која је краља Александара Карађорђевића коштала круне и живота, а све нас заједно трагичне странпутице, дубоко супротне свему српском, због које смо неповратно изгубили цео протекли век.

СЕНКА ЛОНДОНСКОГ УГОВОРА При свему томе, Вук Драшковић кривотвори историју, коју није добро ни прочитао и коју би сад да дописује како њему или његовим спонзорима највише одговара. А та је сасвим у духу антируске и антисрпке политике која допире с друге стране океана. Већ у првој епизоди ове серије постављена је паклена машина, која ће експлодирати у последњој. Упркос слабостима Шотриних игроказа писац хоће да каже следеће: Александрову Југославију није хтео нико, ни Антанта ни Русија. Онда се као „deus ex machina“ на Версајској мировној конференцији појављује амерички председник Вудро Вилсон и (из својих разлога, наравно) прихвата Александрове фантазије. Тако је пропао Лондонски уговор из 1915, који је за Србију предвидео четвороструко проширење, стотине километара Јадранске обале, целу Босну и Херцеговину, Славонију, Војводину с Барањом до Темишвара и Сегедина, Македонију, наравно Црну Гору, Боку и приморје све до Скадра. Мало ли је? Када је српска држава била већа? Како би данас изгледао такав, уједињен и хомоген српски свет? За њега се (тај српски свет) у тешком рововском рату с Италијом и њеним спонзорима Енглеском и Француском целу зиму и пролеће 1915. борио и изборио руски царски министар Сергеј Дмитријевич Сазонов, чије име сада (с пуним правом и поносом) носи једна улица у Београду. Исход ове борбе бележи савремена историја као опипљиве резултате у српску корист (водећи руски историчар О. Р. Ајрапетов с московског Универзитета Ломоносов, као и издање мемоара самог Сазонова из 2014, врло корисно штиво за братију која тврди како Русија за нас никад ништа није учинила). Уместо тога Србија је престала да постоји и предала се, тако да ни до дана данашњег не може да се састави сама са собом. Неуротични херој националне саге Вука Драшковића, Александар од Југославије клања се после свега америчком председнику и метанише: „Велику вашу земљу, светионик слободе и правде, следиће све остале државе. Огромне жртве Србије и Црне Горе нису биле узалудне… Драги господине председниче, моја држава ће бити најоданији савезник Сједињених Америчких Држава.“ При свему, никако не треба заборавити да је Вудро Вилсон био пре свега велики пријатељ Србије, а не Југославије, за коју не беше ни чуо; да се најпре залагао за директну обнову државе Србије у „њеним природним границама укључујући и излаз на Јадранско море“ и да је, на Видовдан 1918, установио „Српски дан“ у САД, када је на Белој кући истакао српски барјак – почаст коју је осим Краљевине Србије доживела још једино Француска.

КЉУЧНА СЦЕНА Све ово зачињено, међутим, данашњом русофобијом и атлантистичким мантрама, Вук Драшковић и Шотра испостављају у кључној сцени прве епизоде, можда и целе серије, оној у којој Пашићеви и Александрови тајни емисари, академици Александар Белић и Љубомир Стојановић, треба да открију руску малигну моћ, која је тада (као и сада) радила у корист наше штете. Ту се сад нашао Вук Драшковић да исправља светску историју.
Елем, српски научници у мају 1915. долазе у Петроград код Сазонова у покушају да сазнају нешто више о одредбама тек потписаног Лондонског уговора (у ствари, Споразума), којом је Италији, да би ушла у рат на страни савезника, не обећано већ дато све за шта се очајнички бори Србија! Наравно, уз руски благослов и активну сарадњу. Царски министар их прима после десетодневног шиканирања и „дрско и безвољно“ им укратко саопштава „да су Русији потребни и други ратни савезници, много важнији од Срба, а то су Италијани и да Срби не могу очекивати да им Русија буде раме за плакање“. Још пише: „Баш тако је рекао и додао да раме за плакање тражимо у Паризу…“ Ми, међутим, знамо да су овај груби фаул, као и све друге простачки препричане Сазоновљеве речи – типична Драшковићева лексика, уз то и најобичнији фалсификат!
Ево шта је стварно рекао Сергеј Сазонов и то „између осталог“ и чак „претерано љубазно“, према најмериторнијем историјском извору којим данас располажемо (проф. др Никола Поповић „Србија и Русија 1914–1918“, Институт за савремену историју, 1977): „Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије ће бити стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Ето, зар је ико икад сумњао да су Босна и Херцеговина српске земље зато се рат не може свршити а да оне не образују целину са Србијом… Србија је тражила излаз на море; е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору у Далмацији, са старим Сплитом.“ Одредбе Лондонског споразума, наиме, предвиђају да се све од рта Планка (дакле Рогознице, изнад Трогира, педесетак километара северозападно од Сплита) па све доле „до Дрима, са Сплитом, Дубровником, Котором, Баром, Улцињом, Медовом, Шолтом, Брачом и још неким острвима има резервисати за Србију, као једину зараћену државу на страни Антанте од почетка рата“, тј. годину и више од кад је Италија решила да промени страну и упусти се у умало изгубљени рат, из кога су је још једном спасавали савезници и Русија. Ту негде би и данас биле природне и етничке, западне границе Србије да није било Александрових фантазија и да нема овог отужног Драшковићевог „плакања на рамену“ данашњем Великом брату, од кога би требало да нас је – срамота.
Још нешто је српским академицима рекао Сазонов што смо заборавили, а што је данас важно да остане записано: „О Хрватима и Словенцима не могу вам ништа рећи. Они се туку против нас и ја вам изјављујем: када би било потребно да се руски народ бори под оружјем само пола дана па да се Словенци ослободе, ја не бих пристао на то.“ После свега, историчар закључује: „Овај једноипочасовни разговор са Сазоновим вишеструко је занимљив. Белић и Стојановић сазнали су ипак шта је уговором дато Италији, даље да се руски МИД у југословенском питању руководи само интересима српског народа и да је одређен минимум српских земаља које ће после рата ући у састав Србије.“ Горње Сазоновљеве речи заиста дају контуре будуће Србије, а не Југославије. С тим сазнањем Белић и Стојановић израдили су меморандум под насловом „Савремено српско национално питање“, који су половином јуна 1915. предали цару Николају Другом, Сазонову и председнику владе, као први (и последњи) српски документ о питању западних граница Србије, без обзира на југословенску опсесију не само Александра него и премоћног дела тадашње београдске елите, потпуно опијене победом српског оружја. „Србија је наш природни савезник и први бедем против могућих будућих противника“, писао је тада руски посланик, кнез Трубецкој своме императору (који је овакво мишљење, знао је то царев гласник, потпуно делио и подржавао). „У нашем интересу није да је слабимо стварањем на њеној граници нове државе која није извојевала никаква права на самосталност.“ Тачка. Толико царска Русија, а толико и историја, без обзира на „Великог брата“, Версајски уговор и прву Југославију од које данас не остаде ни камен на камену.
Одавно више нема ни царске Русије, нема ни Вилсона ни његових „14 тачака“, ни Александра, ни његове творевине, али се ствари суштински нису промениле и стоје тамо где су и биле на почетку ове Драшковићеве и Шотрине кошмарне фикције, оличене у описаној scène à faire. Она изгледа као политичка доминанта целе серије, за коју су опипљив интерес показали једино они који у свему томе имају неке друге, никако уметничке, а најмање културне резоне. Али најзанимљивије тек долази.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *