Војни врх против политичког врха

СЕНКА ГРАЂАНСКИХ СУКОБА НАД ЈЕРМЕНИЈОМ

Озбиљна унутрашња политичка криза проузрокована губитком значајног дела територије непризнате Републике Арцах прети да кулминира, и да јерменско друштво уведе у дугорочан период нестабилности, с обзиром на то да се повишена политичка температура, настала након последњег оружаног сукоба између Азербејџана и Арцаха (бившег Нагорно Карабаха), односно Јерменије не снижава

Недавно окончан, односно „паузиран“ 44-дневни сукоб између Јерменије и Азербејџана резултирао је јерменским губитком контроле над око 60 посто територије њихове источне републике Арцах, укључујући и стратешки важан град Шуша. Како извештавају јерменски медији, цео овај рат је обавијен велом мистерије и неповерења у званичне извештаје с фронта. У том контексту посебно је апострофирано азербејџанско заузимање Шуше, града са стратешки важном позицијом на доминантној надморској висини, на само 10 километара од Степанакерта, главног и највећег града Арцаха. На тај начин, азербејџанске снаге су ставиле под артиљеријску контролу Степанакерт, као и главни магистрални пут, тзв. Лачински коридор, који спаја самопроглашену републику Арцах и Јереван.
Град који је 1750. године подигао Панах Али Кан да би заштитио Карабашки канат, пао је преко ноћи почетком новембра прошле године када су у њега фактички без борбе ушетале специјалне јединице војске Азербејџана. Тај моменат је уједно био и прекретница у последњем сукобу између Азера и Јермена – суштински је означио пораз јерменских снага, у потпуности мењајући геополитичку контуру региона, јер како кавкаска војна мудрост из 18. века каже: „Ко држи Шушу, поседује Карабах. Ко држи Карабах, поседује Кавказ и ставио је бајонет на стомак Руског царства.“
Пат-позиција у којој се јерменска владајућа гарнитура нашла након губитка Шуше, по свему судећи, привремено је разрешена мировним споразумима под покровитељством Москве. У складу с постигнутим договорима, Путин, Алијев и Пашињан договорили су се између осталог да је Јерменија дужна да повуче своје оружане снаге с територије Арцаха, да Русија има право да уведе скоро 2.000 миротвораца дуж Лачинског коридора, као и дуж линије раздвајања сукобљених страна, док је Азербејџану признато право да под контролу стави значајне делове Републике Арцах, попут Кељбаџарског, Агдамског и Лачинског региона. Договорена је и начелна реализација неколико стратешких инфраструктурних пројеката који треба да обезбеде повезивање оних територија које су постале енклаве, с обзиром на то да након рата политичка мапа Арцаха изгледа попут леопардове коже.
У сваком случају, утисак је да је Азербејџан у значајној мери капитализовао војну надмоћ и ратне успехе, настале као плод вишедеценијског припремања економске, политичке и војне инфраструктуре у циљу одмрзавања нагорнокарабашког конфликта. На тај начин Илхам Алијев је вођењем „бесконтактног рата“, највише захваљујући масовној употреби турских беспилотних летелица „бајрактар“, успео да поврати територије изгубљене почетком 90-их година прошлог века, али и да уведе Јерменију у изузетно озбиљну политичку кризу.

ИСКАНДЕР КАО ОКИДАЧ ЗА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈУ Како тренутну ситуацију на Кавказу коментарише Александар Коц, руски војни аналитичар, „рат у Карабаху није завршен већ се он постепено прелива у грађански сукоб у Јерменији, где главни кривац за националну трагедију још није пронађен“. Управо тако, последњи догађаји из Јеревана поново сврставају Јерменију у епицентар медијске пажње, имајући у виду да су у протеклим недељама додатно заоштрени односи између снага које представља актуелни премијер Никол Пашињан, лидер партије „Мој корак“, и опозиције на чијем се неформалном челу налази Роберт Кочарјан, бивши дугогодишњи председник и премијер Јерменије и Арцаха. Оптуживан за националну катастрофу, по многим параметрима сличну паду Републике Српске Крајине, Никол Пашињан додатно је повећао тензије у друштву, у најмању руку неспретном изјавом датој у интервјуу локалној, прозападној, медијској кући.
Наиме, једна од тема интервјуа обухватала је и оптужбе бившег јерменског председника Сержа Саргсјана упућене Пашињану на рачун катастрофалног политичког вођења последњег рата с Азербејџаном, и недопустивог неукључивања у борбена дејства најмоћнијег оружја из арсенала оружаних снага Јерменије – балистичког пројектила средњег домета познатијег под називом „искандер“. На ове оптужбе Пашињан је одговорио опаском да Саргсјан „и сам зна одговор на своја питања“, као и да одговори „на питање зашто ракете ’искандер нису експлодирале, или зашто је експлодирало, на пример, само 10 посто испаљених ракета?“ На новинарско питање како је уопште могуће да се тако нешто деси, Пашињан је тада одговорио: „Не знам. Можда, због тога што је то оружје набављено 80-их година.“
На овакву паушалну изјаву већ је реаговало руско министарство одбране у свом редовном брифингу за медије, демантујући у потпуности јерменског премијера, појашњавајући да „искандер“ није ни употребљаван у конфликту Азербејџана и Јерменије, те да се комплетне залихе балистичких ракета овог типа налазе у војним складиштима на територији Јерменије.
А реаговали су и представници војног руководства Јерменије, тачније први заменик начелника Генералштаба Тиран Хачатрјан, награђен орденом Хероја Јерменије због учешћа у недавним борбама у Арцаху – исмејао је јерменског премијера и одбацио његове наводе о „искандерима“ речима: „Не знам ко је шта рекао, али то је немогуће.“ Позвао је потом новинаре „да не стварају заблуде о овом оружју“ и да је „доношење површних оцена о ’искандеру’ неозбиљно“. Убрзо је уследила одлука председника владе Јерменије о његовој смени, коју је потврдио јерменски председник Армен Саркисјан. Међутим, то је резултовало званичним захтевом Генералштаба јерменске војске за Пашињановом оставком.
У документу, који је потписало четрдесетак високих војних лица, укључујући и начелника Генералштаба Оника Гаспарјана, његове заменике, начелнике логистичких служби и команданте главних војних формација, изражен је снажан протест због „неоправданог отпуштања“ Тирана Хачатрјана будући да је то спроведено „без узимања у обзир националних и државних интереса“. Овако активно укључивање војске у политику, односно у одбрану свог припадника, довело је до отвореног сукоба између врха војних структура и владајуће политиче елите, па је тако Пашињан повећао улог оптуживши војни врх за покушај пуча и сагласно томе предложио смену начелника Генералштаба.
Овога пута је Армен Саркисјан, користећи своја уставна овлашћења, одбио да потпише указ о смени начелника Генералштаба, услед „противзаконитог и противуставног“ предлога јерменског премијера. „Још једном потврђујемо да председник не стаје на страну ниједне политичке снаге. Одлуку је донео водећи се искључиво државним и националним интересима. Беспоговорно, оружане снаге морају остати неутралне у политичким питањима“, наведено је у званичном саопштењу председниковог кабинета. Пашињан је затим моментално вратио предлог о смени начелника Генералштаба на потпис председнику, усложњавајући формално-правни оквир, те је стога готово извесно да ће последњу реч о смени Оника Гаспарјана дати јерменски Уставни суд.
За то време десетине хиљада људи су изашле на улице Јеревана, а изнад града су примећени борбени авиони Су-27. Неки демонстранти окупили су се на централном Тргу слободе, инсистирајући на оставци Пашињана и његове владе и оптужујући их за „издају националних интереса“ и „уништавање војске“. Проглашавајући премијерову велеиздају, демонстранти су тражили и да се против њега покрене кривични поступак. С друге стране, Пашињанове присталице окупиле су се на његов позив на Тргу републике. Премијер је том приликом јавно наредио свом војном особљу да „раде своје“ како би заштитили границе земље и територијални интегритет. Рекао је да је сада најважније одржати грађанску моћ и осигурати стабилност у земљи, као и спречити сукобе.

ИНСТИТУЦИОНАЛНО ИЛИ „УЛИЧНО“ РЕШЕЊЕ Питање сукоба на линији армија – политички врх само додатно усложњава актуелну политичку кризу коју јерменска опозиција, имајући у виду идеолошку разједињеност, још не може да артикулише у конкретне победе на терену. Постаје очигледно и да је јерменска опозиција решила да иде на све или ништа и да је спремна за даље заоштравање политичких релација, подизањем барикада и шатора испред јерменског парламента, окупљајући се око само једног захтева – Пашињанове оставке.
Све ово ствара нестабилну и неизвесну политичку судбину Јерменије, коју, по мишљењу многих, неће бити могуће решити институционалним путем. Пуч, интервенција спољних сила, као и узурпација власти од стране једног од супротстављених политичких табора путем силовите грађанске конфронтације, врло су извесни сценарији разрешавања озбиљне политичке кризе. У сваком случају у Јерменији је створен паклени друштвено-политички коктел, проузрокован губитком рата, тешком економском ситуацијом, вирусом корона, недостатком институционалног дијалога и специфичним географским положајем који чини Јерменију довољно далеком од Европске уније а недовољно блиском Русији.
Имајући у виду да Никол Пашињан, човек који је некада сматран за националног хероја с више од 80 посто народне подршке, данас по неким истраживањима ужива око 30 процената подршке, и да као такав није спреман да крене путем налажења компромисног решења с јерменском опозицијом, готово је извесно да ће „фактор улице“ бити пресудан у детерминисању будућности јерменског друштва. А овакав сценарио не би био ништа друго до разбијање Јерменије и завршна фаза дробљења јерменског геополитичког фактора на Кавказу, започетог прошлогодишњим одмрзавањем карабашког конфликта.