Светионик – Октроисана сувереност Црне Горе и њен однос према мору

Скандал с бродом „Јадран“, који има највећу историјску, технолошку и традицијску вриједност, догодио се када је организована криминална група, чији су чланови били и професионални припадници Морнарице ВЦГ, покушала међународни шверц око 60 килограма кокаина и нешто оружја: Синиша Луковић с Боком Которском у позадини

Како сувереном државом можемо звати државу која предлоге нових тужилачких закона, које њени грађани једва чекају због огромне непрофесионалности и селективности у раду Тужилаштва, повлачи из процедуре у сопственој Скупштини, а због потребе да на њих прво добије параф од Венецијанске комисије и својих „западних и ЕУ партнера“?

Синиша Луковић (Котор, 1976) највећи је познавалац војне и поморске историје Боке Которске. Дипломирао је на Вишој поморској школи у Котору и на Факултету за медитеранске пословне студије у Тивту. Новинар је подгоричког дневног листа „Вијести“ од 1997. Био је дописник „Хрватског радија“ из Загреба, новинар магазина „Одбрана“ из Београда, а радио је и као дописник „Радио Слободна Европа“. Члан је Редакционог одбора „Годишњака“, которског Поморског музеја. Аутор је фото-монографије „Поморска лица Боке Которске“ (Књижара Со, 2013) и „Људи и бродови“ (Књижара Со, 2019). Наш саговорник одговара на питања која до сада нису постављана. Пазимо…

Да ли је Црна Гора самостална и суверена држава?
Формално јесте, суштински није. Како, наиме, сувереном државом можемо звати државу која предлоге нових тужилачких закона, које њени грађани једва чекају због огромне непрофесионалности и селективности у раду Тужилаштва, повлачи из процедуре у сопственој Скупштини, а због потребе да на њих прво добије параф од Венецијанске комисије и својих „западних и ЕУ партнера“? Ради се, у најмању руку, о октроисаној суверености.
Зашто је из црногорског јавног дискурса сасвим потиснута политички бенигна синтагма по којој је Котор главни град Боке?
Из простог разлога што се и бивша и актуелна црногорска власт јеже од сваке приче из које се може макар и назрети специфичан идентитет Боке Которске. Бока је занимљива као политички плијен, никако као најразвијенији дио Црне Горе или, не дај Боже, прекогранични еврорегион са широком културном и економском аутономијом, попут Истре у Хрватској. Само из тог разлога јерес је о Котору говорити као о главном граду Боке.
Мислите ли да је историја бокељског поморства уједно и историја Боке Которске?
Апсолутно. Бока је све што у материјалном, духовном и културном смислу има и што је изградила кроз стољећа, направила захваљујући мору и бродовима. Њене оранице су биле морска пространства, њени рудници су били валови кроз које су се пробијали бокешки једрењаци и пароброди, њена нафта и дијаманти су били овдашњи поморци, трговци, инжењери и бродоградитељи, који су славу заливског поморства пронијели широм свијета. И при томе задужили не само свој завичај већ и многе друге државе у чијој су служби били – од великих и моћних Аустроугарске, Русије или Француске, Италије и Британије, до далеке Аргентине и Чилеа.
У чему се састоји тихи сукоб Црне Горе и Боке, и што је био мотив да се на попису из 2011. године више од 600 људи изјасни као национални Бокељи?
Првенствено у различитом менталитету. Другачије, наиме, размишља и дјела онај који је благословен рођењем на обали једног од најљепших залива свијета, у питомом медитеранском окружењу, од оног који се родио на суровим и голим планинама, у залеђу обалног раја. Свјетоназор онога с надморске висине од 0 до 2 метра у Боки, и сусједа му с преко 1.500 метара, никако не могу бити исти.
Да ли је Црна Гора спремно дочекала да по нестанку државне заједнице Србије и Црне Горе преузме кормило над Ратном морнарицом?
Не, није. Али у томе не треба тражити црногорску пословичну невичност мору као разлог и оправдање. Наиме, сваки брод а поготово ратни је скупа играчка, а Ратна морнарица као систем врло је захтевна – и финансијски и организационо. Држава попут Црне Горе чији је БДП на нивоу неких афричких земаља себи то једноставно не може приуштити.
Уз то, у овом случају имамо и додатно разарајући ефекат политичке (не)подобности, непотизма или апсолутне неспособности људи који су били или још увијек јесу на мјестима одлучивања у Министарству одбране или Морнарици ВЦГ. По неколико пута већ мијењати формацију Војске а тиме и Морнарице, сваки час преуређивати њену организацију и састав, проглашавати бродове и објекте на обали неперспективним, па их враћати у оперативу, па опет из ње повлачити, укинути сваку могућност да у сопственој држави те бродове одржавате и опслужујете у техничком смислу јер сте у међувремену уништили и затворили оба своја бродоградилишта – довољно вам говори да је Црна Гора потпуно неспремна у своје руке узела „врући кромпир“ који се зове Ратна морнарица. Али је Црна Гора притом показала завидну спретност да у кратком року распрода највећи дио материјалних и просторних ресурса те исте Ратне морнарице!

На колико палуба сте били у вашој каријери? Које су то врсте бродова? Да ли је италијански носач авиона „Кавур“ највећи пловећи ентитет које је икад ушао у Залив?
На палубама многих, одиста. Од бродова некадашње РМ ВЈ/ВСЦГ буквално на свему – од баркасе, лучког и пучинског реморкера, преко језерског патролног чамца, ракетне топовњаче и фрегате, до подморнице којом сам чак имао част и да роним у једном од можда и посљедњих роњења РМ ВСЦГ прије него што су у потпуности истекли технички ресурси њихових батерија, негдје крајем 2003. Био сам и на многим страним ратним бродовима који су посјећивали Боку – од фрегата, ловаца мина и патролних бродова Морнарица Италије, Француске, Грчке, Велике Британије и Шпаније, школског брода РМ Румуније – једрењака Mircea, до неких од најзанимљивијих ратних бродова што су походили Боку попут америчког матичног брода за подморнице УСС Emory S. Land или једног од најмоћнијих, као што је то била америчка ракетна крстарица УСС Anzio.
Ипак, вишеструки боравак на италијанском носачу авиона Cavour који је у Боки био 2014. свакако ми је остао у сјећању, због прилике која се не пружа сваког дана. Cavour са својих 244 метра дужине, 39 метара ширине и са газом од 8,7 метара, те депласманом од скоро 30 хиљада тона јесте без премца највећи и најмоћнији ратни брод који је до сада ушао у Залив. Ипак, гледано само кроз димензије, није и највећи уопште – ту част има мегакрузер MSC Divina италијанске компаније MSC Cruises, који има 139.072 бруто-тоне, дугачак је 333 метра, широк 37,9 метара, а газ му износи 8,6 метара, те на својих укупно 18 палуба може примити 4.345 путника и 1.388 чланова посаде.
Био сам и на многим крузерима од којих је су ми најљепши утисак оставили Queen Elizabeth чувеног британског Cunard-a, и Nieuw Amsterdam америчко-холандске компаније HAL, али сам ипак највише уживао на класичним, старим једрењацима попут импресивног руског школског брода Седов и по мени, можда и најљепшег брода који у посљедње вријеме свраћао у Боку, величанственог Sea Cloud-a.
Колико тренутно Црна Гора с Боком има активних помораца и колико они зарађују у еврима на годишњем нивоу?
Нема тачног броја, али се процјењује да их је око 7.000, рачунајући ту и тзв. бијело особље с крузера. Према неким анализама, они годишње на страним бродовима зараде између 200 и 250 милиона евра, и тај новац, у највећој мјери, унесу у Црну Гору и троше у њеној економији, дајући на тај начин велики импулс привреди.
Прилив од плата помораца једнак је четвртини укупне зараде коју продукује цијела црногорска туристичка индустрија. Новац који поморци унесу већи је од износа који појединачно извезе црногорска пољопривреда или алуминијумска индустрија. Ипак бојим се да је мало људи у Влади Црне Горе свјесно тих чињеница јер државна администрација не да не сарађује с овдашњим струковним удружењима помораца већ напротив, почесто им и директно подмеће ногу. Али за државу која о мору има свијест само као о наплативом купалишном флуиду, то баш и не изненађује, зар не?

Да ли је Црна Гора спремно дочекала да обнови трговачку морнарицу? Има ли Црна Гора трговачку морнарицу?
Има, неке јаде. У односу на стање од прије непуних четврт вијека, четири актуелна прекоокеанска брода од по 30.000 тона носивости нису ни сјенка оних скоро тридесет које је Црна Гора имала након укидања санкција бившој СРЈ, 1995, нити су актуелне двије мале државне поморске компаније у Котору и Бару налик некадашњој которској Југооцеанији и барској Прекоокеанској пловидби.
Више упада у очи скоро потпуно губљење приватне пословне иницијативе која је некада карактерисала бокешке поморце. Неки капетан или управитељ строја који на страном броду зарађује између 10 и 15 хиљада евра мјесечно, прије ће уложити новац у изградњу апартмана за туристе или куповину станова по Београду, Новом Саду или другдје. И то је оно што ме највише растужује: ми, данашњи Бокељи нисмо достојни ни цревље да луштрајемо нашим прецима.

Италијански носач авиона Cavour, највећи је ратни брод који је икад упловио у Залив (2014)

Током режима Мила Ђукановића црногорска Ратна морнарица као да се утркивала како да за Гиниса направи што више афера и гафова. Које су то афере, и који су то гафови саблазнили људе упућене у све погрешке с брда вођене Ратне морнарице?
Било је ту свега и свачега. Од тога да министри одбране на ратни брод ступају као да улазе у рибарску барку – без поштовања поморског церемонијала!, преко тога да су поједини официри на челу Морнарице себи дозвољавали да се непримјерено односе према потчињенима, врше политичке и друге притиске, до тога да су неки од њих водили јавне полемике с новинарима који су аргументовано писали о непочинствима у Морнарици и Министарству одбране за вријеме бившег црногорског режима.
Неки од тих наступа, као што је то прије неколико мјесеци уз благослов тадашњег руководства Министарства одбране према мени исказао актуелни командант црногорске Морнарице, капетан фрегате Горан Ђурковић, недостојни су и најобичнијег политичког бота и полтрона тада владајуће структуре, а камоли човјека који има част да носи униформу официра војске једне државе. Но имајући у виду да је актуелни командант црногорске Морнарице у својој каријери имао командну дужност на само једном броду, који уз то и није био ратни, на државној јахти „Јадранка“ (на којој се возио политички врх државе), не чуди ме његова сервилност политичарима и спремност да за њих прими медијски метак.
Гаф деценије догодио се на школском броду „Јадран“ у Тивту августа прошле године када је Ђурковић формално преузео дужност команданта Морнарице и када је – ваљда први пут у историји било које Морнарице на свијету – на палуби ратног брода током церемоније гажен стројеви корак и то од стране Заставног вода! Жалостан је то био увод у још актуелну каријеру Ђурковића на мјесту команданта Морнарице. Но какав командант, таква и Морнарица.
Такође, скандал с бродом „Јадран“, који има највећу историјску, технолошку и традицијску вриједност, догодио се када је организована криминална група, чији су чланови били и професионални припадници Морнарице ВЦГ, покушала међународни шверц око 60 килограма кокаина и нешто оружја. Тај чин би сам по себи у нормалној држави био довољан да се моментално с дужности посмјењују сви – од команданта Морнарице, преко начелника Генералштаба Војске, до министра одбране, а можда чак и премијера. Не и у Црној Гори, гдје је брука максимално заташкана, а бивши министар одбране Предраг Бошковић (ДПС) и начелник Генералштаба генерал Драгутин Дакић умјесто да одмах буду ухапшени по начелу командне одговорности, јавности су мазали очи причама о тобожњој осмишљеној акцији хватања криминалне групе које се служила војним објектима и највреднијим бродом Морнарице за међународни шверц наркотика. Сличних примјера није било ни у Колумбији за вријеме Пабла Ескобара!

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море


Један коментар

  1. Tоплица

    За она размишљања у Печату од 12.3 Николи огромно признање ! Одавде гледано оно су најреалистичнија предвиђања у вези ове болештине и њених твораца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *