Српски свет

Зашто избори у Никшићу нису били само локални, и ко је заправо на њима победио

Када је, после прошлогодишњих парламентарних избора у Црној Гори, колумниста листа „Данас“, социолог и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду Алексеј Кишјухас поставио питање „чему се радујемо“, нашао је за сходно да искаже своје разочарање поразом Мила Ђукановића који је прослављен уз „слављеничку иконографију са ватрометима и пуцањем, сачињену од (велико)српских застава, навијачких бакљи, па и стварних икона“.

(ПРЕ)ВЕЛИКА СРБИЈА Чему се радујемо, упитао је тада аутор који у свакој српској застави види великосрпску, што значи да заправо нема српске заставе која њему не смета, и толико о таквом светоназору. Који није ни напредан ни демократски него је само антисрпски, то јест анти(велико)српски, но како је све српско, по установљеном аутоматизму, великосрпско, између једног и другог нема никакве разлике; свака им је Србија (пре)велика. Те је јасно што је тада Кишјухас пораз Мила Ђукановића, за кога иначе има само речи хвале јер је „већ храбро угушио један државни удар, након што је одважно окренуо леђа Русији и учланио Црну Гору у НАТО“, покушао да о(т)пише као „националистичку контрареволуцију уз дашак верског фундаментализма“, „профилисање Црне Горе као српске државе“, „повратак на политичка подешавања из 1990-их“, успут и као „средњи прст Западу и Европи“, те „политичко православље, по угледу на политички ислам Ал Каиде“.
Нисмо случајно сад подсетили на ове Кишјухасове речи, наиме, већ и зато што није случајно што се њихов ехо, ових дана, уочи локалних избора у Никшићу, чуо у речима црногорског председника који не жели да схвати да му је рок трајања истекао Мила Ђукановића. Он је оценио да је Србија „резултат парламентарних избора протумачила као отворена врата за надирање великосрпског национализма према Црној Гори“, и, поводом избора за шефове комуналних служби у Никшићу, напоменуо да је реч о „потреби да се поново актуелизује пројекат Велике Србије, неугасла, ретроградна националистичка идеја… Овде је реч, дакле, о новој експанзији Србије према својим суседима, о новој експанзији у региону, са очигледном намером да Србија успостави неки статус колонијалног управљача над замишљеним српским просторима, просторима на којима живе Срби“.

[restrict]

РЕЗУЛТАТИ ИЗБОРА А то ће рећи да су се избори у Никшићу, одржани у недељу, 14. марта, заправо, понајмање тицали питања ко ће у овом граду управљати одношењем смећа и локалним урбанистичким развојем. На тим изборима, штавише, у Ђукановићевом родном месту па им је значај утолико био израженији, поново се гласало о оном резултату гласања 30. августа 2020. Изборно вече, као и тада кад се Кишјухас упитао чему се радујемо а сви смо добро знали чему се радујемо, протекло је уз „слављеничку иконографију са ватрометима и пуцањем, сачињену од (велико)српских застава, навијачких бакљи, па и стварних икона“… И управо ти призори представљају најбољу политичку анализу најважнијих локалних избора у историји Никшића.

Што се бројева тиче, Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића остала је без већине, освојивши 18 од 41 одборничког места. Листа коју предводи Демократски фронт, овог пута лишена подршке премијера Здравка Кривокапића, добила је 11 одборника, Демократе председника Скупштине Алексе Бечића 10, и по једног листе Дритана Абазовића и бизнисмена Миодрага Даке Давидовића.
„У Никшићу ће владати двије листе – једна Црквина, друга Вучићева“, сумирао је, суморног расположења, овај резултат Андреј Николаидис, истакавши како је Ђукановићева партија „добила више гласова него на парламентарним изборима у августу. Свеједно: та партија више није власт, ни у држави, ни у Никшићу“.
Узгред буди речено, иако тачан, овај податак о изборним подацима варљивији је него што делује. Да, истина је да је листа ДПС-а сад добила нешто више гласова него 30. августа (752 гласа, да будемо прецизни), али тада су социјалдемократе у Никшићу освојиле 1.046 гласова а овом приликом су биле на ДПС-овој листи. Што значи да су партнери сад освојили неколико стотина гласова мање него прошле године.

Исто се односи и на другу страну. Скоро трећина августовских гласача Демократског фронта прелила се Бечићевој листи, мањи део је отишао и Давидовићу, но у збиру реч је о резултату који је безмало истоветан оном августовском, све с Дританом Абазовићем, који је на једним и другим изборима остварио готово идентичан резултат (2.023, односно 2.112).
Тако да је процес Ђукановићевог пораза, започет 30. августа 2020, очигледно настављен. Али, барем за сада, није и убрзан процес његовог дефинитивног суноврата из кога сигурно неће бити повратка.
Јасно је да ово није неважан податак. Напротив, он би морао да буде схваћен као позив на опрез, и једнима и другима и трећима на победничкој страни, ако има ко да га чује. Зато што је још њихова победа крхка да би је истрошили међусобним размирицама. Или је ствар управо у томе, да се те размирице потпирују како би се угрозила њихова победа над Ђукановићем?

ЧЕТНИЧКЕ ХОРДЕ И тек ће нам будуће понашање актера ове победе, чији је други чин извршен у недељу у Никшићу, дати да наслутимо да ли ове њихове размирице служе повратку Ђукановића на власт, или су само жалосни али неизбежни део њиховог гложења око контроле над што већим парчетом извојеване победе.
Но не смемо да дозволимо да се због тога из вида изгуби шира слика, на којој се јасно види да коначни пораз Ђукановићевог пројекта представља најважнији међу нужним предусловима за повратак Црне Горе тамо где је одувек и била, у свој српски свет.
На ову нас историјску прилику, уосталом, сад гласно подсећају и сви који се прибојавају баш таквог развоја догађаја.

Од никшићког ДПС-а који у својим суграђанима види „четничке хорде“ и на изборни дан им упућује претњу да ће „преузети ствар у своје руке“. Преко „црногорског новинара и публицисте“ Шекија Радончића који за Радио Сарајево оцењује да се „у Никшићу нису догодили локални избори, већ је извршена великосрпска агресија на тај град и Црну Гору… На Никшић и Црну Гору извршен је прави великосрпски десант, а командант те операције, фелдмаршал Александар Вучић, налазио се на командном мосту у Београду. Но, осовина Москва–Београд–Бањалука није успијела да сломи црногорски отпор“. И историчара Николе Самарџића који упозорава да „Вучићева и Путинова клијентела, фронтовци, Кривокапић и Бечић постају јасно персонализована претња безбедности и Црне Горе и региона… Очигледна је подршка власти и опозиције у Србији клеростаљинистичким лидерима и партијама у Црној Гори“ чија је „улога јасна – да Црна Гора напусти НАТО, процес ЕУ интеграције, можда и идеју независности која је била једини могућ пут уласка у НАТО и ЕУ“. И Жарка Кораћа који „нема никакве сумње да је посреди прича о ’српском свету’… Није згодно рећи Велика Србија, не знају шта да употребе, онда је ’српски свет’ испао нека позајмљена варијанта из Русије, где има ’руски свет’. То је апсолутно део те приче“, и Слободана Георгиева који твитује „Вуковар 1991. Никшић 2021?“, и тако даље све до Данијела Сервера, вашингтонског стручњака за нас, који за „Глас Америке“ истиче: „Ја сам највише забринут због улоге Србије и Русије, а нарочито амбиција председника Вучића да поново, до одређеног степена, преузме контролу над Србима на Косову, у Босни и Херцеговини и у Црној Гори… Он сматра да спроводи веома успешну кампању у Црној Гори, као и у Босни и Херцеговини и на Косову. Вучић покушава да изгради де факто Велику Србију, коју су (Слободан) Милошевић и Добрица Ћосић желели. То је српски програм, модернизован за данашњи Балкан.“
Хоћемо да кажемо да ако већ сами нисмо у стању да препознамо о чему се овде заправо ради, треба да послушамо оне који су се уплашили због тога што Црна Гора поново постаје оно што је одувек била. И наљутили због тога што се Београд, као престоница Србије, државе српског народа, дрзнуо да поведе рачуна о Србима; за разлику од оних времена у којима само Србија није имала посебан интерес, док сви остали и те како јесу.
Другим речима, можда нам они који се данас залажу за српски свет и неће донети све добро што кажу да хоће. Али сигурно је да нам баш ништа добро неће донети они који се њему противе. Зато што им ниједна Србија није довољно мала да им не би била (пре)велика. Уосталом, питајте Алексеја Кишјухаса чему би се обрадовао.

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Сви ми који смо успели да до данас сачувамо своју душу, делимо Николино и задовољство процесом у Црној Гори, али још више опрез ! И тамо се остатак “преживелих” суочава са страшним противником, коме је дланом о длан да избаци неколико хиљада милијарди $, покрпи све своје рупе а последице размаже на цео Свет. Шта је таквоме да Црну Гору затрпа зеленом хартијом и продужи њен монтенегрински “узлет”, све кишјухасовским маниром пљујући здравомислеће остатке ! Па да се онда испостави да је ово био трзај светле традиције у самртном хропцу ! Јер јесте антихрист Ђукановић одгурао клатно предалеко и сад се клатно природно враћа, али колико ће га поменута трења у томе спречити ?! Дај Боже да не !
    А Кишјухас. Треба бити бесраман и без елементарног осећаја за поштовање наше страдалне нације, па онако баљезгати. Но он овакав, је индикатор стања ствари не само наших, – светских ! Обратимо пажњу; нестало је церемонијалних увода, лукавих скривалица и камуфлажа. Напада се отворено и беспоштедно. Зашто ? Мора да ми, упркос будном мотрењу, не видимо све, односно можда главно ?! Видимо да нисмо усамљени, да су покренути планетарни процеси против лудила, али не знамо билансе. Ама, на крају ће се испоставити да неће нико ту деградацију собственог бића, части, достојанства, храбрости да упре прстом у неправде и девијације, социјалне неправде идр., а све само због животињских наслада ! Неће нико да падне толико ниско, да би пред огледалом сам себи могао рећи: – Ти, са паклом који у себи носиш, ниси достојан да се појавиш игде, и кажеш било шта ! Ћути ! Кад би могло онда бисмо Фукујаму могли бар славити као ђаволовог пророка, али не ! Рвање и у Црној Гори и овде, једнако као и свугде, потрајаће јер је аждаха скоро несагледива, али ће зато победа да буде слађа ! Само храбро опстанимо уз своје биће и своју судбину !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *