Српска тражи одлазак

Уколико не буде постигнут договор о укидању функције високог представника и „повратку Дејтонском споразуму“, најављено је „покретање разговора о мирном разлазу“

Народна скупштина Републике Српске усвојила је на посебној седници, одржаној на захтев члана Председништва БиХ Милорада Додика, информацију о примени Анекса 10 Дејтонског споразума и 10 закључака у вези с радом високог представника, као и примене овог анекса у периоду разговора о именовању новог високог представника. Овиме је највише представничко тело мањег ентитета саопштило своје противљење задржавању високог представника у Сарајеву, односно наметању новог гувернера Запада у некадашњој централној југословенској републици. Али је исто тако и званично поручило такозваној међународној заједници да ће, уколико не буде повратка Босне и Херцеговине „изворном Дејтону“, покренути разговоре о „мирном разлазу“ делова садашње државе.

[restrict]

АНЕКС 10 У закључцима за које је гласала Додикова владајућа већина истиче се да су, „у складу са Анексом 10 Општег оквирног споразума за мир у БиХ, чији потписник је и РС, само стране уговорнице надлежне да траже високог представника“, те констатује да су „бројни високи представници кршили домаће и међународно право“.
Уз оцену да су „досадашња именовања, избор и потврђивања високог представника супротни Анексу 10“, Народна скупштина РС закључује како је то „довољан основ за одбацивање било ког именовања високог представника без процедуре предвиђене Анексом 10“.
Да не би било дилема о томе какав је став Бањалуке о будућности западног комесара у БиХ, парламент Српске изнео је предлог да се „укине високи представник и преиспитају њихове (свих досадашњих високих представника) одлуке донесене изван мандата утврђеног Анексом 10“.
Поред захтева за одлазак високог представника и затварање канцеларије ОХР-а, затражено је и окончање присуства међународних мировних снага у БиХ, уз образложење да „протеком 25 година од успостављања мира није било сукоба, нити су они могући“. На крају је највише законодавно тело Српске поручило и да је „коначно дошло време да БиХ, са своја два ентитета и три конститутивна народа, преузме одговорност за властити развој у складу са Дејтонским споразумом и међународним правом“. А ако се то „у скорије време не може остварити“, онда је, „у складу са Повељом Уједињених нација која гарантује сваком народу права на самоопредељење, потребно покренути разговоре о мирном разлазу“.

Негативне реакције ОХР-а и западних амбасадора

Као што се могло и очекивати, из ОХР-а и амбасада западних пријатеља БиХ у Сарајеву уследиле су негативне реакције на закључке Народне скупштине РС који су оцењени као ставови „немеродавних домаћих органа“.
ОХР је саопштио да „овлашћења високог представника произлазе из међународног права и не подлежу преиспитивању од босанскохерцеговачких органа власти, укључујући Народну скупштину РС“.
У заједничком саопштењу које су издале амбасаде САД, Немачке, Велике Британије, Француске, Италије, као и специјални представник Европске уније у Сарајеву, пружена је подршка „територијалном интегритету БиХ, као јединствене и суверене земље са два ентитета која немају право на отцепљење“. Дата је, наравно, и подршка високом представнику који „наставља са кључном улогом у спровођењу цивилног дела Дејтонског споразума у складу са својим мандатом и овлашћењима која му је дала међународна заједница“. Такође је поручено да је „пут напред за БиХ јасно формулисан у мишљењу ЕУ и ОХР-вој агенди 5+2, на шта треба да се фокусирају институције које траже окончање међународне супервизије“.

ОПОЗИЦИЈА И НЕЈЕДИНСТВО Чињеница да су за усвојене закључке гласали само посланици владајућег блока, али не и они из опозиционих странака који приликом гласања нису били у скупштинској сали, још једном је потврдила непостојање јединства политичких структура Српске о кључним националним и државним питањима.
Лидери највећих опозиционих странака, СДС-а и ПДП-а, јесу додуше у својим излагањима за скупштинском говорницом саопштили како „ОХР треба да оде из БиХ“, међутим, остале њихове оцене, као и практични потези странака којима руководе, у најмању руку су довели у питање искреност њихових јавно изречених „патриотских ставова“.
Од првог човека СДС-а Мирка Шаровића тако смо чули како су „бројни потези високих представника били незаконити“, те да су они „кршили људска права многих људи“, укључујући и њега самог. И поред те чињенице, за некадашњег председника РС и бившег члана Председништва БиХ „ова седница Народне скупштине је (била) непотребна и закаснела“, док ће „актуелна авантуристичка политика власти РС, која није добра за Српску, продужити мандат високог представника у БиХ“. Мада није објаснио шта конкретно подразумева под „авантуристичком политиком“, претпостављамо да би, по Шаровићевом мишљењу, без оштрог отпора Бањалуке покушајима унитаризације и натоизације БиХ институција високог представника већ била део историје. Можда је и у праву, само што би успешно окончање посла гувернера међународне заједнице у Сарајеву практично значило да је од Републике Српске остала само празна љуштура.
Премда је констатовао да се с високим представником „не може напред, па ни у Европу“, председник ПДП-а Бранислав Бореновић је пожурио да релативизује ту своју оцену тврдњом да се „овом седницом нажалост даје на значају високом представнику“, те „он тиме јача у смислу да остане у БиХ“.
Пошто су њихови шефови саопштили шта су имали, посланици опозиције (изузимајући СДС-овца из Требиња Небојшу Вукановића) напустили су скупштинску салу и тако избегли да се изјасне о предложеним закључцима Народне скупштине РС.
Без обзира на то да ли су ови ставови опозиције мотивисани, како је устврдио Милорад Додик, њиховом надом да ће уз останак високог представника лакше доћи до власти, или пак курс челника дотичних странака одређују страх и сервилност према моћном Западу, суштина је иста. Опозиција из Српске, једноставно, није спремна да се пружањем подршке захтеву за одлазак високог представника (као и код других важних питања) замери глобалним центрима моћи и њиховим бошњачким штићеницима. Тиме објективно смањује ширину фронта оних који стоје иза званичних ставова Бањалуке, али и охрабрује заинтересоване факторе у уверењу да се управо кроз сарадњу с „конструктивном опозицијом“ могу остварити жељени циљеви у мањем ентитету БиХ.

СИГНАЛИ ПРИЈАТЕЉИМА Није, верујемо, нимало случајно што је државник из Лакташа у излагању пред Народном скупштином РС најавио могућност одржавања референдума о независности Српске под условом да тај чин претходно подржи и опозиција. Знао је он врло добро да „господа са десне стране скупштинске сале“ (посланици опозиције) нису спремна да пођу у такву авантуру конфронтирања с интересима Вашингтона и његових европских партнера, па је дан после седнице парламента саопштио како у Српској демократској странци и Партији демократског прогреса његов политички блок „нема озбиљног саговорника за озбиљне националне теме“.
Индикативно је да је Додик, говорећи да „постоје разлози због којих је важно да се седница Народне скупштине одржи и донесу одговарајући закључци“, нагласио како „не може изнети све детаље“. Очигледно је да постоје ствари који нису за јавно саопштавање, односно за уши оних који нису добронамерни према интересима Српске. Иако ће се заговорници „духа Дејтона“ потрудити да ставове парламента РС о потреби одласка високог представника и препуштања БиХ искључиво њеним народима представе као ирелевантне закључке оних који нису меродавни да доносе одлуке о статусу ОХР-а, јасно је да они имају специфичну тежину. И то не само због тога што је Република Српска показала да – иако је мала – неће ћутке прихватати насилно отимање њених дејтонских надлежности од стране западних „протектора“ већ и због жељеног сигнала који је тим ставом послала својим истинским утицајним пријатељима у свету. Који ће се потрудити да их искористе као додатни значајан аргумент у међународној дипломатској арени у својој борби за окончање протектората над БиХ.
Неколико дана пре одржавања посебне седнице Народне скупштине РС Милорад Додик је телефонски разговарао с министром спољних послова Русије Сергејом Лавровом. Мада на први поглед овај дијалог српског члана Председништва БиХ с првим дипломатом Кремља не би требало да има много везе с касније усвојеним закључцима парламента Српске, несумњиво је да је Додик могао да, након разговора са Сергејом Викторовичем, буде задовољан што је с великим партнером остварена пуна сагласност „о потреби затварања ОХР-а“.

ИСТОРИЈСКО СТРПЉЕЊЕ Наравно, захтев Народне скупштине РС за одласком високог представника из БиХ не значи да се у Сарајеву, ипак, неће појавити Кристијан Шмит или неки други наследник Валентина Инцка. Као што ни најављивање „разговора о мирном разлазу“ не треба схватити као намеру власти у Бањалуци да у скорије време распишу референдум о одвајању од Босне и Херцеговине. Додик жели да се избори за враћање „дејтонске БиХ“ иако је свестан да такву државу не желе ни Бошњаци ни њихови моћни заштитници.
Он је, говорећи о референдуму за „Прву ТВ“ у Црној Гори, позвао на „историјско стрпљење озбиљних људи“. Али је исто тако, на споменутој седници Народне скупштине, први пут саопштио када би конкретно, у случају да претходно изостане договор о враћању изворном Дејтону, могао предложити расписивање референдума.
„Разуман период је годину до две дана. Ако не буде, ја ћу доћи овде и предложити референдум о статусу Републике Српске. И баш ме брига шта ће ко рећи“, поручио је.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *