Славиша Голубовић – Није оборен авион. Оборен је концепт

Како су непријатељске летелице 1999. „обориле носеве“ у српске оранице?

НАТО је своје губитке сумирао веома брзо након агресије 1999. И они одлично знају какви су били губици и зашто нису могли извршити копнену операцију. Своју осионост показивали су дејством из ваздуха, а стварне губитке су јавности дозирали повременим иступима пензионисаних официра, генерала и других који су у рату учествовали. Протоком времена биће јаснији стварни ефекти дејства јединица Војске Југославије по њиховим ваздухопловима, а последице употребе недозвољених убојних средстава на територији Србије биће све видљивије, каже у разговору за „Печат“ пуковник Славиша Голубовић, ратни командир батерије за вођење ракета у 3. ракетном дивизиону који је оборио три НАТО ваздухоплова.

Ваша књига „Пад ноћног сокола“ један је од значајних уџбеника српског отпора 1999. У којој мери ово документаристичко штиво баца ново светло на догађај од 27. марта када је наша војска обарањем тактичког бомбардера F-117А, показала читавом свету да није бачена на колена?
Историјска обавеза нас учесника ратних догађаја је да историји Војске Србије у наслеђе оставимо сведочења о догађајима и активностима, описујући их онако како су се заиста догодили, с осећањем узвишености због војничких успеха постигнутих у борби за своју отаџбину. Из сведочења јунака обарања необоривог сазнали смо како су погођене непријатељске летелице, тачније шта је било потребно да такви циљеви „пободу носеве“ у српске оранице. Било би мало рећи да је то пословични „тимски рад“. Јесте, у питању су тимови, али је могуће да се, и поред савршеног тимског склада, ништа не догоди. Рекао бих да у томе постоји нешто још вредније, за шта је тимска уиграност само пуки услов. То је уверење да је циљ достижан и да јединица има снагу, знање, енергију, поуздање и супериорност да га достигне.
Књига не сведочи о херојима који су кренули у рат, па шта буде, него о људима који се плаше, сумњају, проверавају, трагају, процењују. Погађају и нестају тражећи нову позицију да би изнова покушали. И само зато што су остали обични, оно што јесу, могли су да постану јунаци.
У уској вези с храброшћу је и промоција животне верзије патриотизма. Ова прича је убедљива негација дуго неговане варијанте смртоносног родољубља, по коме оно постоји само ако се за отаџбину погине. „Пад ноћног сокола“ написан је у славу живота јер само живе јединице, живи војници и официри доносе победе, само је страствена борба за живот у борби против непријатеља циљ од кога се не одустаје: смрт за њега – живот за нас. Слава свим нашим погинулим јунацима и херојима, али само је жив 3. рд 250. рбр ПВО могао да руши непријатељске авионе. Једино је памећу и храброшћу успео да сачува ту највећу вредност.
Књига је заиста уџбеник српског отпора злочиначкој агресији. Своје место је нашла у библиотекама у Србији и Русији. Издања која су у изради на енглеском и кинеском језику омогућиће да своје место нађе и у другим библиотекама света. Наша Војна академија располаже респективним бројем примерака који се користе ради изучавања искустава из последњег рата.

[restrict]

Москва је високо оценила вашу књигу препознајући у њој драгоцен допринос националном памћењу.
Изузетно сам поносан што је књига нашла своје место у најважнијим војним и цивилним институцијама Русије, за шта сaм несебично захвалан амбасадору Русије у Србији Александру Боцан Харченку и његовим сарадницима. Искуства о тако великим професионалним војничким успесима стеченим из позиције скоро потпуне технолошке инфериорности предмет су изучавања у руским институтима, заводима за производњу оружја, војним школама свих нивоа. Могу рећи да је на тим нивоима интересовање за садржај књиге вишеструко веће него у Србији.
Књига управо описује како се један мали народ, изнурен вишегодишњим санкцијама, са слабо наоружаном војском, може и мора супротставити моћнијима. Како може задати ударац онде где највише боли и како може постићи до тада недостижно.
У потпуно неравноправној борби технолошку инфериорност морали смо надоместити срцем, што смо рационално чинили у сваком тренутку, чувајући своје животе и технику. То је савршено добро препознао жири престижног Међународног фестивала „Златни витез 2020“ наградивши књигу високим признањем.

Последњи који су били спремни да признају успех 3. ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО били су челници НАТО-а. Шта о томе у разговору који сте објавили у књизи каже пилот обореног F-117?
Признали или не, раније или касније, истина је неумитна. Није оборен само авион – ваздухоплов! Оборен је концепт, што је у крајњем као последицу имало његово прерано повлачење из оперативне употребе априла 2008. Можда су својој јавности могли одлагати признање о губитку до тада „невидљивог“ авиона, да би добили на времену и смислили погодно објашњење да су изгубили ваздухоплов вредан тада 45 милиона долара. Али дијалог на SOS каналу између „Vega-31“ (Дејл Зелко – пилот F-117) и „Magic-84“ (АWAKS изнад Мађарске) потврђује да је америчка ваздухопловна команда имала податак о обарању у реалном времену.
Након агресије 1999. потпуковник Зелко је у својим изјавама имао војнички професионалан и коректан однос према припадницима Војске Србије, респектујући њихову обученост, вештину, оспособљеност и морал. Узимајући то обзир, а држећи се професионалних кодекса и поштовања саговорника, потпуковнику Зелку сам у интервјуу поставио само она питања на која је могао одговорити. Његови одговори допринели су у великој мери успешном слагању коцкица мозаика самог догађаја.
Да ли су тачне информације да се авион Ф-16 с истим ознакама као онај оборен на падинама Цера касније појављивао у јавности с карактеристичним орлом на вертикалном репном стабилизатору?
Велика количина неквалитетног и нетачног садржаја на интернету све нас повремено доводи у заблуду. Једна од заблуда је да се авион с ознакама оног који смо оборили 2. маја 1999. појављивао годинама након рата. Карактеристичан репни стабилизатор са сликом главе орла значи да је то био авион команданта сквадрона, тада потпуковника Дејвида Голдфејна, а FS 555 „Triple Nickel“ (три новчића) јесте ознака припадности сквадрону (ескадрили). Управо тај авион се појавио на изложби у Братислави, али 1995. у оквиру манифестације SAID – Slovak International Airshow Days. Припадници „Застава филма“ снимили су га у бази Авијано 1998. године. Два авиона ове ескадриле учествовала су у заједничкој вежби Хрватског ратног зракопловства и USAF, у ваздухопловној бази Пула 13–16. маја 2002. Дакле, након обарања авион с тим ознакама не постоји и није се могао нигде појавити.
Да ли су након агресије високи амерички официри од наших званичника тражили детаље поступка обарања њихових летелица?
С обзиром на чињеницу да су агресију на СРЈ предводиле америчке војне снаге и да су, за њих сасвим неочекивано, претрпели значајан губитак управо њихових авиона, логично је да су настојали да дођу до што прецизнијих података како су оборени. Та сазнања била би искоришћена за безбедно учешће тих ваздухоплова и у наредним војним интервенцијама.
Да, недуго након агресије надлежнима су постављена питања и вођени су разговори који се тичу успеха српске ПВО током агресије. Интересовања су била усмерена пре свега на тражење одговора о детаљима поступака приликом обарања авиона F-117А. Не треба сметнути с ума да је тај авион и раније учествовао и дејствовао у ваздухопловним операцијама и на другим ратиштима, али да до агресије на СРЈ Американци нису имали потврду да је уопште радарски детектован. Па је тако и само обарање тог авиона од стране 3. рд ПВО привлачило пажњу више с аспекта могућности његовог радарског откривања и праћења, а много мање непосредног поготка и пада. Осим тога тема разговора била је и „само наизлед“ с њихове стране много мања заинтересованост за нашу тврдњу да смо оборили стратешки бомбардер B-2А. Пренаглашено интересовање представљало би директну потврду наших сумњи да се то заиста и десило, односно да је стратешки бомбардер погођен и оборен. Имајући у виду чињеницу да је у операцији „Савезничка сила“ авион B-2А имао своју прву оперативну употребу, свако искуство из те активности било би драгоцено.
Шта је тих месеци било на нашој страни – тактика, знање, храброст?
Ракетни систем ПВО НЕВА је и поред очигледне техничко-технолошке инфериорности преживео тај рат и, насупрот свим очекивањима, постигао значајне успехе. Преживљавање је носило са собом и огромне ризике по животе борбених послуга које су, креативно примењујући стечена знања и различите тактичке поступке, вешто искористиле надменост и прецењену супериорност непријатеља.
Годинама након обарања авиона кружила су разна објашњења о томе шта је све допринело успеху. Модификација извршена на осматрачком радару, бравурозни поступци борбене послуге, нешто што ми имамо, а други немају, тајне које ће то остати заувек, само су део прича које су пратиле тај величанствени догађај, додатно га мистификујући и замагљујући истину.
Љубитеље сензација ће разочарати чињеница да су рутински поступци борбене послуге оборили F-117А. Од момента уочавања до његовог уништења борбена послуга није урадила ништа што не би урадила и с било којим другим ваздухопловом. У синхронизованом раду за екстремно кратко време, тачно одређеним редоследом, извршене су све прописане борбене радње. Показан је квалитет тимског рада, савладан је умор, задржана висока концентрација и психичка стабилност уз истовремено максимално напрезање.

Где су данас учесници ових догађаја? Kако из ове перспективе гледају на минула дешавања?
Један мањи део припадника бившег 3. рд ПВО је још увек у активној војној служби, док је већина у заслуженој пензији. Због различитих интерпретација у јавности важно је истаћи да су сви који су пензионисани отишли у пензију изричито на сопствени захтев јер су испуњавали услове за то. Ни на кога није вршен притисак, нити је неко пензионисан против своје воље или по наређењу „страних сила“.
Изузимајући неколико незадовољних појединаца сматрамо да је учешће у борби за отаџбину била наша дужност, професионални задатак и патриотска обавеза. Оправдали смо своје постојање, сачували име и традицију српске војске и у потпуно неравноправним условима постигли нестварне резултате. Борили смо се херојски, зналачки и мудро и нисмо посустали ни у једном тренутку. Наша дела говоре о нама. Наши резултати су више него очигледни и њима се поносимо. Наследницима у професији остављамо у залог успех и обавезу, а потомцима осећање поноса и сећање на оне који су својим знањем, вештином, мудрошћу и истрајношћу победили јаче од себе.
Да ли је наша историографија остала дужна да због показаног степена одговорности према отаџбини и националне части, војсковође које су учествовале у овом рату стави у ред с великанима из претходних ратова?
Свеопшта криза у систему вредности допринела је да се о војничким успесима не говори на начин како то заслужују. Србија не постоји од јуче. Постојимо захваљујући људима који су у ратовима успели да сачувају и одбране оно што су стекли и сачували њихови претходници. За своје место у историји изборили су се својим делом, а писани трагови о тим делима омогућиће генерацијама које долазе да схвате њихов значај и поштују лик и дело тих људи. Ми војници себе сврставамо у ред војсковођа и великана само својим делом. На историчарима и људима из науке је да поједине личности и дела сврстају у ранг оних који су та места заслужили.
Недавно сте постали члан СУБНОР-а Србије. Зашто је важно да се под једним кровом саберу потомци и учесници свих минулих ратова, па и овог против НАТО-а?
Антифашизам и неговање славних традиција ослободилачких ратова Србије суштина су деловања СУБНОР-а. Своју улогу и учешће у тој организацији видим у трећем стубу дефинисаном у Статуту, а то су хероји и јунаци током агресије НАТО-а. Агресија на СРЈ 1999. припада блиској прошлости и већина њених учесника су живи. Својим учешћем у СУБНОР-у управо ће допринети циљевима због којих он и постоји.

[/restrict]