РАТ КАО ЈЕДИНА ОПЦИЈА

Ресет украјинске антируске политике

Сменом Доналда Трампа с места председника САД Украјина поново заузима активну позицију у борби за обуздавање Русије. Почетком 2021. године започет је нескривени прогон опозиције, коју украјински владајући кругови сматрају проруском. Треба ли очекивати активирање ратног жаришта у Донбасу, а можда и у Придњестровљу? Да ли је стратегија Русије на западној граници измењена од 2014. године и да ли је могуће очекивати помирење двеју источнословенских држава у догледној будућности?

Украјина је болна, али и врло актуелна тема у јавном политичком дискурсу Русије. Критичари председника Владимира Путина често указују да се управо украјинска тема вештачки одржава као честа главна вест руских информативних портала и телевизијских канала у циљу скретања пажње с унутрашњих проблема с којима се суочава руска држава. Ипак, Украјина представља историјске корене руске нације, државе и религиозности, а повратак њених територија био је стратешки циљ некадашњих руских царева, почевши од коначног ослобођења од монголско-татарске хорде у 15. веку. Украјина је и колевка козаштва, руских војних граничара, који су послужили као инспирација за херојске епике од Гогољевог „Тараса Буљбе“, па до Шолоховљевог натуралистичког антиратног романа „Тихи Дон“. Премда Украјина нема такав значај за руску нацију какво Косово има за српску, она јесте саставни део заједничког сверуског културног простора, који се у постсовјетском периоду налази у неприродном, може се рећи антиисторијском, положају прве линије фронта против сродне Русије.

[restrict]

УКРАЈИНА ИЗМЕЂУ ТАЈКУНА И САД Када се анализира спољна политика Украјине, као и њена унутрашња политичка сцена, различити аналитичари прибегавају разним објашњењима. У прву групу спадају они који Украјину посматрају готово изоловано од спољних фактора, као да се ради о некој великој сили, способној да заштити свеукупност свог суверенитета. Они своје текстове базирају превасходно на утицају украјинских тајкуна на политичке партије и њихове вође. Другу групу чине аналитичари који се осврћу искључиво на спољнополитички утицај западних сила у Украјини. За њих су и политичка и капиталистичка класа Украјине само марионете великих геополитичких играча, у првом реду САД. Трећа група се бави анализом Украјине са цивилизацијског становишта и користи се углавном историјским ретроспективним методама. Ова група предочава јавности да на подручју Украјине кипти вишевековни рат између западног културног утицаја, концентрисаног у Галицији на западу украјинске државе, а против руског источног утицаја, са центром у Донбасу на истоку. Поприште битке јесте централна Украјина, с престоним Кијевом као главном наградом. Кијев кроз векове тако прелази из руку Истока у руке Запада, и обратно, небројено пута.
Све три аналитичке равни имају легитимно право на постојање и у стварности се преламају. У унутрашњој политичкој утакмици украјински тајкуни располажу великим утицајем, а до отвореног мешања Запада 2014. године и пресудним. Различити кланови олигарха, почевши од распада СССР-а, борили су се за превласт у самосталној Украјини. Уколико обратимо пажњу на релативно скорашњу историју, постојало је седам регионалних кланова, који су располагали највећим економско-финансијским утицајем, то су: доњецки, лугански, дњепропетровски, харковски, запорошки, кијевски и галички клан. Првих пет се налазе у источној и централној Украјини и представљају привредне центре ове државе, Кијев је средиште финансијског капитала, а западноукрајинска Галиција је била штаб најорганизованијих идеолошко-политичких група. Најутицајнији украјински олигарси: бивши председници Јанукович и Порошенко, као и Ринат Ахметов, Игор Коломојски и Дмитро Фирташ били су економски повезани са централним и источним регионима Украјине. На истоку су сви извори угља и рудници, у централним регионима индустријски погони за производњу аутомобила и индустрија метала, у Кијеву су банке и политичка власт над регионима.
На западу, у Галицији, налазили су се најватренији противници совјетског система, потомци Украјинске устаничке армије (УПА), која је у Другом светском рату чинила злочине над руским, пољским и јеврејским становништвом овог дела Украјине. Иако је запад Украјине сиромашан ресурсима и непогодан за пољопривреду, Западенци, како се зову у Украјини, чврсто су повезани с многобројном емиграцијом у Канади и САД, која је формирана након слома западноукрајинских утранационалиста по завршетку Другог светског рата. Пошто је после феудализације територије Совјетског Савеза у бившим републикама завладао идеолошки вакуум, њега су у Украјини успешно испунили радикални Западенци који су све време били сепаратистички настројени и чекали тренутак када централна власт у Москви неће бити довољно снажна да их репресира. Већ почетком 1990-их на западу Украјине одржаване су неонацистичке параде, а западенски национализам је постао и украјински. За оволику агресију Западенаца, који се тешко и могу назвати Украјинцима, постоји објашњење – њихове територије нису биле део заједничке сверуске државе од 13. века. Њима су владали прво Литванци и Пољаци, а затим Аустријанци. Они су се први пут нашли у Украјини и у заједничкој држави с Русима после Другог светског рата. Зато је борба Западенаца против Совјетског Савеза била и национална и идеолошка – они су кроз векове развили сопствени идентитет, повезан с њиховом унијатском католичком вером, а који је одударао од руско-украјинског и пољског, они такође нису желели да живе у стаљинском комунизму са све принудном колективизацијом, прогоном цркве и масовним репресијама против сељачке класе. Иако западенски антикомунизам није импоновао индустријском истоку Украјине, сељачка централна Украјина, која је претрпела многа страдања у процесу насилне колективизације, откуда се и изродио мит о Голодомору као циљаном геноциду над Украјинцима, нашла је одговор на своје тежње ка слободи у јединој опцији која је тако нешто нудила – западенском национализму.
Док су олигарси водили своје битке, Западенци су црпели помоћ од САД и обучавали своје борбене јединице. Као што то обично бива, неки олигарх ће у жару борбе позвати трећу страну да му пружи предност над конкурентима, што се и десило 2014. године. Државни преврат у Украјини био је кулминација конкуренције међу тајкунима, у држави где је ресурса и капитала било све мање, што су искористиле спољне силе, а њихови агенти на терену били су западенски ултранационалисти. Улице Кијева тада су испунили Галичани скупа са својим унијатским и православним расколничким свештенством, које их је пред камерама, пред очима света, благосиљало у њиховој авантури за преузимање власти над Украјином и Украјинцима. Приставши на таква правила игре, победнички тајкуни, које је предводио Петро Порошенко, постали су зависни од западенских паравојних формација, а самим тим и од САД које су те групе обучавале и финансирале. Тиме је и Русија изгубила контролу над ситуацијом, јер су украјински тајкуни били принуђени да прекину економске везе с Москвом под диктатом Вашингтона. Важно је разумети да дотад Русија никако није контролисала Украјину, није располагала онаквим утицајем каквим данас баратају Сједињене Државе, али је успевала да издејствује статус кво и сарадњу с украјинским олигарсима. Порошенко, међутим, није имао другог избора осим да крене у отворени сукоб с Русијом и проруским становништвом Украјине. Ова политика је довела до губитка Кримског полуострва и избијања грађанског рата у Донбасу, као и до великог економског пада, скока стопе незапослености, обимног исељења грађана Украјине на Запад или у Русију.

ЧИЈИ ЈЕ ПРЕДСЕДНИК ЗЕЛЕНСКИ? Након четири године неуспеха на свим фронтовима, Петро Порошенко је до ногу потучен на председничким изборима 2019. године. Тада га је надвладао новопечени политичар, а до јуче телевизијски комичар Владимир Зеленски, који се кандидовао с умереном грађанском платформом. Обећао је да ће завладати мир у Донбасу, иступао је с антиратним изјавама, а према проруском становништву је изражавао симпатије, што је наговештавало раскид с политиком систематске дискриминације тог сегмента украјинске популације, којој је било забрањено чак и да похађа школу на свом матерњем језику. Отворено се спекулисало да Зеленског подржава супарник Порошенка, олигарх Коломојски. За Порошенка су већински гласали само региони на западу Украјине где већину становништва чине Западенци, док је Зеленски победио свуда, осим у деловима Донбаса под украјинском влашћу, где су гласали за „Опозициону платформу“ и њеног кандидата Јурија Бојка. Ова парламентарна украјинска партија залаже се за обнову веза с Русијом, те је неки аналитичари називају проруском. Усред Порошенковог мандата дошло је и до смене власти у Америци, тада је 2016. године супротно свим предикцијама Доналд Трамп постао председник.
Трамп је оштрицу своје политике усмерио против Кине, као државе која показује све атрибуте потребне да надмаши САД, док је Русију третирао као секундарну претњу. Самим тим, Украјина је у периоду од 2016. до 2021. године изгубила на значају. Издвајана су, посредством ММФ-а, она средства која су била неопходна да Украјина не банкротира и ни цент више. Донбаско жариште је ипак одржавано врелим како не би била изгубљена та полуга утицаја на Русију. Грађански рат у Украјини представља двосекли мач, којим Русија држи Украјину у перманентном стању нестабилности, али који такође полако црпи руске ресурсе. Свако подизање улога у Донбасу иде на штету Русији која је приморана да троши средства на инструмент који ионако поседује. Сменом режима у Америци могуће је активирање грађанског рата у Донбасу, нарочито ако узмемо у обзир да су америчке ваздушне снаге, после дугог времена прекида дејстава, опет бомбардовале објекте проиранских снага у Сирији.
Под условима спољне контроле, битке међу украјинским тајкунима изгледају беспредметне, али њима ништа друго и не преостаје. Када би се сада окренули Русији, Запад би против њих увео санкције и замрзнуо им сву имовину ван Украјине. Тиме би постали апсолутно зависни од руских власти и још слабији него што су сад. Желећи да се докопају власти у Украјини, сами су себи свезали руке и предали се на милост и немилост геополитичким играма Запада и Русије. Из тог разлога није правилно називати Зеленског човеком одређеног тајкунског клана, јер украјински олигарси не трасирају спољну политику своје државе, то чине западне силе, првенствено САД. Разуме се да Зеленски и на унутрашњем плану није успео да испуни обећано – руски језик се избацује из школа, одузима му се статус званичног у источним регионима, где се већина људи њиме свакодневно служи, рат ниског интензитета у Донбасу се није заустављао, а његова администрација не спроводи обавезе преузете у Минском мировном споразуму, исто као и претходна Порошенкова администрација. Једино што се изменило јесте реторика, то јест Зеленски избегава да се служи западенским ултранационалистичким дискурсом, од чега није презао Порошенко, који узгред никакве везе са Западенцима није имао, осим интересних, наравно. Доласком Бајдена на власт, Зеленски је добио зелено светло да покрене обрачун с проруском опозицијом у украјинском парламенту, али и ван њега.

НОВИ ТАЛАСИ ПРОГОНА ОПОЗИЦИЈЕ Покренуте су репресије у два правца – против парламентарне партије „Опозициона платформа“, коју предводи Виктор Медведчук, и против украјинског блогера и опозиционог активисте Анатолија Шарија. „Партија Шарија“ је занимљив феномен либертаријанске странке, која стиче популарност кроз интернет активизам међу младим људима. Шариј је отворено критиковао државни удар 2014. године, као и режиме Порошенка и Зеленског, а његова партија је остварила умерен успех на локалним изборима у Украјини, октобра 2020. Против њега је покренут поступак за издају и ширење националне мржње. Фактички, украјинске власти га оптужују да је агент Москве. Украјински истражни органи, ни мање ни више, окривљују Шарија користећи његове сопствене интервјуе, медијске изјаве и објаве на блогу као доказе за „подривање државе“. Ниједан западни званичник није осудио овај блатантни прогон политичког неистомишљеника који „руши државу“ кроз интервјуе, а у прилогу „Радија Слободна Европа“ на руском назван је „лидером медијске секте“. Јасно је да партија Зеленског, „Слуга народа“, користи смену режима у САД како би уклонила најопаснијег конкурента с политичке сцене, а кога Запад не контролише, па сходно томе и не штити.
Истовремено с прогоном блогера Шарија, подигнута је истоветна оптужба за издају против Виктора Медведчука, кога западни медији називају Путиновим кумом. Његова партија „Опозициона платформа“ ослања се на проруски електорат у Украјини и суверено влада источним и јужним окрузима украјинских области, што је и доказала на локалним изборима крајем прошле године. Она је највећа опозициона партија у украјинском парламенту, популарнија од западенске Порошенкове партије „Европска солидарност“ и централноукрајинске десне партије Јулије Тимошенко „Отаџбина“. Изгледа да је и Медведчук руски шпијун, а своју делатност је обављао тако што је био званични преговарач о заустављању рата у Донбасу и главни опозиционар Порошенку и Зеленском. Против Медведчука и седам његових сарадника, те 19 предузећа повезаних с њима Украјина је увела санкције због наводног финансирања руских устаника у Донбасу, које власти у Кијеву карактеришу као терористе. Ове санкције су важан инструмент у оквиру чишћења опозиције у Украјини, јер су путем њих уједно затворена и три опозициона ТВ канала у Украјини. Не само да Запад није осудио сузбијање слободе говора и извештавања у Украјини него су представници немачког министарства спољних послова иступили с изјавом да забраном рада ТВ канала није прекршена ниједна одредба ОЕБС-а и Савета Европе, јер се она заснива на украјинским законима против финансирања тероризма који нису у супротности с европским нормама. Можемо претпоставити да би изјава звучала сасвим другачије да руске власти забране неки од многобројних опозиционих интернет-портала у Русији под истим оптужбама.

БОРБА ЗА РЕЈТИНГ У условима када рејтинг Зеленског опада, истраживања Кијевског међународног института социологије показују да је само 22,1 посто грађана спремно да гласа за њега, он покушава да под плаштом антируске хистерије уклони опозицију на истоку и југу земље, не би ли тако придобио гласове проруског електората и покупио симпатије националистичких Западенаца. То је немогуће из два разлога: прво, јер наставља да води политику дискриминације проруског становништва као и његов претходник, те стога не може истиснути проруске странке, и друго, јер његова реторика није довољно националистичка да привуче подршку западенских паравојних формација, које свеједно настављају да се држе Порошенка. У томе му одмажу и ултранационалистички протести против осуде за убиство обичног криминалца с ултранационалистичким погледима Сергеја Стерненка. Порошенко и Западенци користе овај случај како би доказали да Зеленски није прави украјински националиста.
Ако прихватимо хипотезу да Зеленски није независни актер, те да на њега утичу и украјински олигарси и САД, барем је овим првима он потребнији као параван за остваривање власти у Украјини, јер је превише ризично попети се на трон сам. То су покушали и Јанукович и Порошенко, што им је нанело више финансијске штете него користи. Свакако је удобно имати тампон-зону у виду човека који глуми лидера државе.
Битнији од украјинских тајкунских кланова јесте повратак интервенциониста на власт у Вашингтону. Украјина је активно коришћена у Трамповој кампањи против Бајдена, а независни украјински посланик Андреј Деркач је у мају 2020. године објавио звучни запис телефонског разговора Порошенка и Бајдена, у коме нови амерички председник буквално диктира Порошенку ко ће бити нови државни тужилац у Украјини и обећава да ће одобрити помоћ од милијарду долара ако буде изабран његов кандидат. Разговор је из периода Обамине администрације, када је Бајден био потпредседник САД. Све се ово дешавало за време Зеленског и његових тајкунских спонзора, који нису били начисто ко ће у Вашингтону освојити власт – Трамп или Бајден. Против Деркача је министарство финансија САД увело санкције, образлажући их тврдњама да се ради о „дугогодишњем руском агенту“. Седење на две столице је завршено, а због тога стижу и одређени рачуни на наплату. Бајденова администрација ће од Зеленског тражити да интензивира рат у Донбасу, што ће ставити под питање његову политичку будућност.
У међувремену, Русија је изградила железничку мрежу и балкански гасовод (ускоро и балтички) који заобилазе Украјину и маргинализују њен значај. Руска индустрија је развила алтернативну производњу делова који су се некад производили у украјинским фабрикама. Осиромашени, али ресурсима богати Донбас у потпуности је оријентисан на руску привреду. Јастребовима у Вашингтону не преостаје ништа осим да жртвују још једног украјинског председника својим антируским амбицијама, тако што ће се поиграти са животима неколико стотина, можда и хиљада украјинских бораца, међу којима нису сви поборници западенског ултранационализма, који се у овом периоду наметнуо као украјински. Нарочито се у редовима украјинске армије могу наћи обични, умерени Украјинци, док су екстремисти у специјалним паравојним формацијама легализованим под термином „национална гарда“. Тешко да се у Донбасу може било шта решити силом, Русија не може приуштити себи губитнички сценарио, али се подгрејавањем конфликта могу уводити нове санкције против Русије и трошити њени ресурси. Врло опасну могућност би представљао сценарио обнове ратних дејстава у Придњестровљу, ако антируске снаге у Молдавији успеју да освоје већину у парламенту, после остварене победе на председничким изборима. Између ратоборне Украјине и Молдавије, Русији је у Придњестровљу маневарски простор врло ограничен.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *