Од народне воље до Веље Невоље

 

Уколико не кренемо путем националне и моралне обнове, пошто је национално утемељење темељ државе, а морал намеће стид од издаје и лоповлука, онда нећемо на време поткресати крила новим Земунцима и Невољама

Криминална прича о Вељи Невољи је последица, а не узрок и суштина. Сви говоре о Вељи, а нико како је он створен, па ће нам се, ако се тако настави, неки нови Веља поновити, баш као што је и он понављач већ виђене приче са Земунским кланом.
Неовлашћено прислушкивање председника државе Александра Вучића није таблоидна прича о његовој деци и породици, што је бедна потка и прљава игра оних који су то радили, већ, и пре свега, чин непоштовања државних институција и насилног рушења државе Србије.

ПРОИЗВОД НАМЕТНУТОГ СИСТЕМА Ове две приче само су последица нечега што се у Србији дешава деценијама. Јер клица за Вељу Невољу и прислушкивање председника државе уткани су у целину нашег друштва, у његов морал, у свест грађана, што је производ нама наметнутог политичког система неолибералног типа који је довео до просветног и културног васпитања какво урушава морал, етику, породицу, идеале, а самим тим и државу. Због недостатка тих вредности настају примитивни, насилни и чак монструозни примерци. Све природне вредности су данас поремећене, па и сама природа. И то ћемо скупо платити ако се тако настави.
Начини на које политика рекетира друштво познати су одвајкада. Негде је то директна диктатура, али негде је то маскирана диктатура, као што је неолиберални модел друштва.
Србија је данас у теснацу између Сциле неолибералне западне диктатуре и Харибде балансирања своје политике између жеља грађана и насиља над њима када им се намеће, по налогу Брисела и Вашингтона, оно што они неће.

МАГЛЕ ЕУ ИНТЕГРАЦИЈА Штавише, власт вређа интелигенцију грађана тврдећи да грађани то хоће, рецимо ЕУ, а није их питала на референдуму да ли они то хоће. Све чињенице данас говоре да они то неће, па није јасно по ком основу министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић ствара маглу у којој само она не види куда иде. А изгледа да није ни читала писмо Вилија Вимера канцелару Герхарду Шредеру из 2000. године, јер би знала да то ни ЕУ неће.
Уз то Србијом владају политичке НВО формиране по налогу неолибералног Запада. Саговорници председника државе о косметском проблему су, такорећи службеници страних амбасада, Наташа Кандић, Јелена Милић, Соња Бисерко, Соња Лихт и слични, ти осведочени рушитељи колевке српства, али нису они који мисле супротно од њих. И по ком основу држава уопште службено разговара с њима када њих нико није бирао и тако дезавуише вољу грађана на изборима? То је иритирање бирачког тела, као што је и постављање у државне органе, на руководеће функције, оних против којих је победник на изборима говорио све најгоре у изборној кампањи и тако придобио гласаче. А онда је победник преварио бираче узевши у своју власт те о којима је најгоре говорио, па када гласачи виде да су на власти они појединци против којих је гласао и који су изгубили изборе, да је њихов глас злоупотребљен, он нема више поверења у ту власт за коју је гласао, па ни у такву државу.

ИСТОПОЛНИ БРАК Пар екселанс пример је припрема неког закона за истополно силовање Србије Гордане Чомић, која је изгубила изборе, али против изборне воље грађана Србије је министар. Она припрема неки неприродни закон за рушење породице, против природних закона материнства и очинства, за брисање права деце да имају мајку и оца.
Као министар гази важећи Породични закон који каже: „Брак је законом уређена заједница живота жене и мушкарца (члан 3)… Брак је ништав ако су га склопила два лица истог пола (члан 31)…“
Ко је њу овластио да, као члан Владе Републике Србије, противзаконито делује и тврди да ће тај насилни закон бити усвојен? Чему онда Скупштина Србије ако се доноси закон упркос већинској Србији и моралним и етичким вредностима српског народа, противно традицијама и верским убеђењима која су проверена вековима? Ко је она да руши традиционалистички и патријархални став српског народа, и да противљење увођењу неприродности и њено дефинисање према српском речнику представља, заједно са својим трубачима из владе и српским евроатлантистима, као „говор мржње“?
Поред тога, педофиле и настране особе уопште је лако уценити или купити и претворити их у класичне криминалце или сараднике страних служби. Проповедање и наметање неприродности је такође атак на људска права већине грађана који то не желе. А забрана нормалности из које произлази забрана указивања на неприродност је ускраћивање слободе говора и слободе уопште. Јер, како рече Милован Данојлић: „Нико нас не може спречити да себи и свима око себе саопштимо оно што видимо и осећамо.“ То ствара незадовољне грађане, па чак и оне који би да насилно руше власт. Зато на такав говор власти мора да се пружи морални, интелектуални и духовни отпор.

ОДБРАНА НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА Први, али веома значајни помаци и у том циљу, а за одбрану и оздрављење народа и земље, јачи од пушака, јесу споменик Стефану Немањи и одлука да се уџбеници историје, географије и српског језика пишу у оквиру Министарства просвете. Јер тиме се брани национални идентитет, а онда тако образован народ поштује своју државу и брани вредности и границе своје земље.
То су два веома значајна потеза председника државе које је заглушила бука око хапшења криминалаца. И зато га толико нападају, нарочито због великог жупана, што није само напад на државу Србију већ и на генетски код народа, на идентитет српског бића.
Уз то омаловажавају и Русију преко ниподаштавања руског вајара, јер не знају да „не може Русија умом да се схвати“ (Фјодор Тјутевич).
Заједнички именитељ за обе нискости, а који би да прикрију, јесте напад на хришћански морал и на светосавље српског народа. То је препрека коју ни НАТО авиони не могу да прелете. То је покушај одсецања пупчане врпце Срба од своје националне колевке Косова и Метохије, али и од сећања да је Стефан Немања српски владар рођен у Рибници, на територији српске државе коју је један Србин конвертит свео с пиједестала витештва српства у блато мафијашке каљуге. На све то се надовезују урушавање просвете, историје и географије као неолибералних инструмената „промене свести“. Тако се од друштвеног бића с моралним вредностима које мисли својом главом, ствара послушни егоцентрични неолиберални монструм којим може лако да маневрише финансијска аристократија која влада светом. Рађа се роб дроге, беспризорности, непоштовања било кога и било чега, чак непоштовања људског живота, а у таквом контексту се лако испили и неки Веља. Јер неолиберализам је систем стварања хаоса и неморала којим онда управља мало људи који су га и створили.
Проблем је што актуелна политика, не само српска, нема утврђене националне циљеве, нема идеологију, нема своје моралне вредности утемељене у историјском бићу српског народа, нема дугорочну државну стратегију потврђену скупштинском резолуцијом, па, све скупа гледано, својим понашањем доводи грађане до шизофреније, јер нема ниједне доследности према којима би се народ могао оријентисати. Али ако при томе и сама држава учествује у стварању менталитета који је тло за анормално и неприродно, штавише ментално и медицински настрано понашање њених поданика, онда је то каламбур у коме нико не може да се снађе. Али ни да коректно влада.

НЕОЛИБЕРАЛНИ ЗОМБИ Култура је репер за такав однос власти према друштву, јер се на њој види како она код нас уништава аутентичну културу зарад ворхоловске забаве у циљу додворавања Бриселу и Вашингтону.
Све то је и последица урушавања моралних норми. А код нас је највише угрожена она која се заснива на ставу да у основи сваке личности постоје моралне тежње као што су храброст, честитост и истинољубивост. Неолиберална доктрина чини све што може да уништи те норме, јер су оне препрека за финансијско поробљавања света, а хумано светосавље и српство су посебно на удару, јер жестоко и жилаво пружају отпор том безумљу.
У том квадранту је срж неолибералног пројекта уништавања темељних вредности у култури ради стварања униформног унисекс модела немислећег човека, односно неолибералног зомбија, „ресурса“, како то воле да кажу љубитељи Европске уније.
У склопу тих настојања аутентична и историјска европска цивилизација и култура се подривају „ворхол“ површним перформансима, без неке естетске или умне вредности, оличенима у буљењу аутора у магарца. Извесна Аја Јунг се у том смислу јавља као парадигма кича својственог неолибералном нивоу културе који гаје наши „Европејци“, неки политичари у покушају и неки политички фактори Србије опијени евроатлантским нектаром, али далеки од европске цивилизације и њеног културног наслеђа племените античке Грчке, гордог античког Рима и српског источно-римског ослонца. Темељи античке мудрости, ренесансне маштовитости, просветитељске глади за знањем налазе се и у читању Елина Пелина, Дантеа и Достојевског, Жака Превера, Јасперса и Сартра, Ремарка, Јесењина, Бранчила Петровића, и Ане Ахматове да би се прошло кроз њено „врање грактање“ до Дучића и Игоа на путу до Десанке, али и до ненадмашне Маје Плисецкаје, до стваралаца који су нас осмишљавали у односу на вечност.

РУСКИ БАЛЕТ И БРОДВЕЈСКЕ ЗВЕЗДЕ Али насупрот оваквим вредностима културе, највиши представници власти промовишу као „један од најважнијих догађаја у култури Србије“ забаву „бродвејских звезда степовања чије су ноге осигуране милионским износима“, док међу бројним трупама са Запада које плаћамо нема звезда руског балета, који није забава већ уметност, чија вредност није у милионима него у надумном надахнућу. Зато би Данте данас засигурно поновио оно што је рекао своме мецени Кан дела Скали, на прекор да се једини не весели забави дворских луда и лакрдијаша на његовом двору: „Ваше височанство треба да се сети пословице ’слични се друже’ – кад је ту забављач, мора бити и онога који се забавља!“
Истовремено, та иста власт неће да чује суд Удружење балетских уметника Србије које негира да је Аја „једна од најзначајнијих балетских уметница код нас“. За разлику од председника Скупштине који је ових дана наметао јавности себе као вреднујући еталон за балет, тврдећи да је та врста забаве културни догађај године, УБУС изричито наводи да је реч о „ноторној неистини“: „Наиме, госпођа Јунг никада није била ангажована као класични балетски играч (ни ансамбл играч, ни солиста), нити у нашим позориштима, нити у страним. Такође није играла у ’најбољим светским компанијама’ како се то често наводи у медијским приказима. На овај начин се читаоци доводе у заблуду, а наши прваци и солисти, који годинама репрезентују београдски балет, или они који са великим успехом заиста играју у најпрестижнијим светским компанијама, са правом осећају огорчење.“
Упркос томе, док се уводе све оштрије мере због короне, па рецимо Удружење књижевника Србије може да има у сали само до пет особа, Аја као да је овлашћена да шири заразу уз присуство публике којој још и наплаћује улазнице, упркос томе што јој држава све плаћа, па и њој, и то за промоцију страних а не наших уметника.

РИЈАЛИТИ КУЛТУРА И БОЛОЊСКА ПРОСВЕТА Наравно, из таквог културног контекста образују се грађани уских видика, међу којима је лако имати оне без мере и лепог понашања, они којима су мера ријалити ТВ програми, чак злочинце као Земунски клан или Вељу Невољу који су се забављали са старлетама из тих „институција културе“, а које су својевремено јавно подржали највиши представници државе када је затражено да се мало упристоје наше телевизије. Зато широки слојеви немају оно што је требало да им подаре права култура и просвета. Њима се нуде супкултура потока кечапа на нашим телевизијама и „фак ју“ реплике холивудских кич филмаџија, што се потура као уметност, а преко инструмената као што су финансирање забаве Аје Јунг и перформанса Марине Абрамовић, који нису ни бледа слика перформанса наших клокотриста седамдесетих година прошлог века. Адам Пуслојић docet!
Из просветног контекста не може настати ништа боље од онога што се дешава у култури ако ученици никада нису чули за Танаска Рајића, за Јасеновац, за краља Драгутина који је први ставио ћирилицу на српски новац, и остале Немањиће, за бугарштице, ако не знају ко су им били преци и шта су дали да бисмо ми данас постојали. Наравно, нису за то криви млади људи, већ ми који им подмећемо хомокретенску „болоњу“, који им нудимо школске програме у којима уче „како је лепо када дечак ухвати дечака за гузу“.
И док у Италији уче чак и родослове својих античких императора, код нас се затире жртва солунаца, па не стасавају родољуби, већ аутошовинисти Србије које су кроз „болоњску“ просвету и перформанс културу препарирали они који нам не желе добро.

СОЦИЈАЛНА ДРЖАВА И ЉУДСКА ПРАВА Истовремено, на друштвеном плану, код нас нема социјалне државе, а без социјалних права нема ни оних људских. Сви који кажу да има демократије тамо где нема социјалних права, која подразумевају право на рад, односно обавезу друштва да обезбеди стални, а не „партајм“ посао, бесплатно здравство и школство, годишњи одмор, одговорност послодаваца за статус запослених, стамбено збрињавање…, сви они су одговорни за обесправљеност запослених у односу на послодавца. Све то се одражава на просвету и културу.
Ипак, трачак наде даје видна промена понашања председника Србије последњих месеци. Не само на спољнополитичком плану, где он мора да плива међу ајкулама. Нема потребе ни истицати његове заслуге за изградњу инфраструктуре Србије, без које нема развоја, а ни за довођење страних инвеститора, при чему ваља промислити побољшање правила игре, јер ако се настави под овим условима, наша деца ће у својој земљи бити послуга странаца у њиховим фабрикама, будући да држава Србија не одређује странцима социјалне, пореске, монетарне и синдикалне параметре и не спречава неконтролисано изношење профита из Србије. Не стимулише или не обавезује те инвеститоре да део тог профита уложе у своје пословање у нашој земљи. Уместо да се иде на такозвани бар равноправни, ако не и већински „џоинт венчер“, наша држава нуди странцима по најмање две године плаћених радника, пореске и комуналне олакшице, нуди им своје тржиште без „ројалитија“, односно да не плате право на његово коришћење. Без обавезе су да нам пренесу своја знања и оспособе технолошки и стручно наше раднике да могу да буду и креатори производа, а не само произвођачи. Данашњи модел страних инвестиција код нас краткорочно гаси ватру незапослености, а дугорочно је пут у економско ропство наших младих.

РЕФЕРЕНДУМ ИЗ 1389 На другој страни, председник је коначно јасно рекао да неће признати сецесију Космета ни по цену живота. Ту престаје свака даља спекулација у вези с његовим изјавама или преговорима у Бриселу. Отпада свака сумња у његове намере и у некакву издају, јер се претпоставља да говори истину, што се потезало често раније због недоследних, неспретних а и неуставних изјава њега и министра спољних послова. Јер све може да се преговара, али признање сецесије колевке српске државе не може, и он је то изричито поновио више пута у скорашње време. А печат на његове речи је ставио патријарх Порфирије рекавши да је српски референдум о Косову и Метохији одржан 1389! У ту промену реторике председника Србије се уклапа и његов „неоговор“ о том проблему са ЕУ и САД, на што се надовезују његови напори око уџбеника у Србији, док споменик Стефану Немањи има такав значај за Србију да су све примедбе на ту тему беспредметне. Гнев дела опозиције и њихових страних ментора изазива чињеница да је тим спомеником и Храмом Светог Саве стављена коначна српска тапија на Београд.

ПУТ НАЦИОНАЛНЕ ОБНОВЕ Оно у чему председник каска, а без чега нема националног идентитета, нити довољно широке подршке његовим поменутим добрим потезима, јесте да посвети више пажње култури. Ако то не учини, биће крив за свођење српске културе на перформанс и забаву, што је започео министар Иван Тасовац, а изгледа да би тај суноврат српске културе, судећи по догађајима, могао да уђе у терминалну фазу управо сада.
И треба председника подржати (или мало погурати?) око увођења обавезног служења војног рока, јер то није важно само на плану одбране Србије у рату већ и на плану одбране Србије у миру, пошто војска има и улогу стварања свести код младих о одбрани државе, њиховог моралног васпитања и техничке обуке која им је корисна и у цивилству и ту се цена не сме постављати, а уштедећемо за те потребе када затворимо два-три потпуно непотребна министарства, чак штетна. Када престанемо с финансирањем политичких НВО. Када уведемо пропорционални порез који неће узети приватнику имовину, већ га приморати да део профита улаже у даљи развој своје делатности уз државне подстицаје, уместо да купује виле и јахте. И када сведе бирократски државни апарат с тридесетак хиљада запослених на око осам хиљада колико је имао Слободан Милошевић када смо још управљали Црном Гором и Косовом и Метохијом. Чини се да је председник показао, поред наведеног, још један позитиван помак који се огледа у томе што се не супротставља директно политичким рекеташима из ЕУ, али и не ради по њиховим налозима или ради само делимично, ако је то у интересу Србије.
Уколико не кренемо путем националне и моралне обнове, пошто је национално утемељење темељ државе, а морал намеће стид од издаје и лоповлука, онда нећемо на време поткресати крила новим Земунцима и Невољама, онда ћемо имати избушене полицијске, безбедносне и дипломатске институције, срозану државу, па и људе око председника који му подмећу ногу и чак га физички угрожавају. Грађани морају да поврате осећање стида за неморално понашање. А ту кључну улогу имају васпитање и култура.