Novo (afričko) normalno

„Dolazak u Ameriku 2“

Aktuelni nastavak istoimene hit komedije od pre tri decenije, kojom je tada superslavni Edi Marfi doneo Holivudu skoro trista miliona dolara samo od bioskopskih ulaznica, „Dolazak u Ameriku 2“, nikako ne bi trebalo da zavređuje bilo čiju pažnju i komentar. A ipak se dešava da je ovaj i ovakav film ovih dana postao jedan od najkomentarisanijih, i to ne zbog povratka Edija Marfija ili njegovog šarma i duhovitosti, još manje zbog humora priče

Jedan od trenutno velikih striming hitova „Dolazak u Ameriku 2“ je nastavak komedije s kraja 1980-ih godina, s tada čuvenim holivudskim crnoputim komičarem Edijem Marfijem u glavnoj ulozi, a koji je prisutan i u drugom delu. Koliko je tada, zapravo tokom cele te decenije, Marfi bio velika zvezda pokazuje i podatak da mu je dozvoljeno da bude i producent nekih svojih filmova, što je bila u to vreme čudesna dozvola Holivuda data jednom „obojenom“ glumcu. Danas su svi producenti i režiseri i sve drugo što im padne na pamet. Nikog nije briga. U vreme kada je Edi Marfi vladao bioskopima širom sveta s nizom hitova (posebno detektivskim akcionim komedijama „Policajac s Beverli hilsa“ i „48 časova“ i njihovim nastavcima) nije bilo veće zvezde od njega u ogranku akcione komedije, a posebno ne u konkurenciji crnoputih glumaca. Bio je superstar u svakom smislu te reči. Njegovi filmovi su doneli Holivudu nekoliko milijardi dolara, a njemu ogromno bogatstvo koje nijedan crnoputi glumac pre njega nije mogao ni da sanja. Hit iz tog vremena je bila i naizgled bleskasta i naivna komedija „Dolazak u Ameriku“, čiji nastavak sada liferuje striming servis „Amazona“. Zapravo ne naizgled. Bila je ona bleskasta i naivna, tipična za opus ovog glumca, ali istovremeno i mnogo više. Čak i subverzivno rasno-politička. Mada je u to vreme niko nije tako posmatrao.

Sve vrišti od popularnog crnila

Bila je divan izvor prihoda za sve zainteresovane pošto je film zaradio blizu trista miliona dolara samo od svetske bioskopske distribucije. I, tada neprimećeno, a danas ponosno, „Dolazak u Ameriku“ je postao najkomercijalniji film u konkurenciji naslova snimljenih s prevashodno crnom ekipom. I taj je rekord držao sve do pre dve godine kada ga je pretekao „Crni panter“. Kao još „crnji“ od njega.
Oba filma, inače, imaju junake koji potiču iz izmišljenih afričkih zemalja. Oba su takođe prikladno puna crnoputih glumaca. Edi Marfi je nedavno izjavio, promovišući „Dolazak u Ameriku 2“, da mu je prilikom okupljanja ekipe za prvi film od studija naređeno da angažuje i nekog belog glumca! Od tako nečeg strašnog danas nije morao da strahuje. Otud je bez ičijeg dirigovanja prilikom kastinga „Dolazak u Ameriku 2“ krcat crnim glumcima kojima su dodate i neke muzičke zvezde. Sve pršti od popularnog crnila koje predvodi nekada najčuvenija tamnoputa holivudska zvezda, sada u sedmoj deceniji života dobro ispeglanog lica i pojave koja treba da sakrije ozbiljne godine glumca koji je odavno na leru i u dobrovoljno-prinudnom izgnanstvu od svog poziva iako je poslednjih godina Holivud postao meka za crne glumce. Doduše, već je činjenica da je dobio priliku da snimi nastavak posle 33 godine od prvog filma dokaz prisutnosti „pozitivnog“ izbora boja prilikom formiranja ekipe. I dok je u prvom filmu tada mladi Marfi pokušao da pronađe svoju kraljicu na Zapadu, sada, u drugom filmu, na istom mestu on traga za naslednikom trona s koga je otišao u zasluženu penziju jer ga kod kuće nema. I vanbračni naslednici su u redu. Pa je po njega pošao-došao po drugi put u Ameriku. Na radost svih, i onih ranije i ovih danas koji ponovo otkrivaju Marfija ili se prvi put susreću s njegovim neodoljivim šarmom. I na radost zagovornika novog normalnog u međurasnim odnosima (što se čita dominacije crnih) koji su se poslednjih dana baš pronašli u ovom filmu. Iz mnogo razloga. Čak i oprečnih.

Eksploatacija „crne stvari“

Razume se, u „Dolasku u Ameriku 2“, kao i u prethodnom filmu, imaginarna afrička država iz koje u Ameriku dolaze glavni junaci njene priče jeste zemlja izobilja, sklada, dobrote, jednakosti, ljubavi i svega ostalog pozitivnog što možete i ne možete da zamislite. Belci su tu da pokvare idilu crnog čoveka i taj se stereotip između duhovitih replika i u srcu same priče nameće kao standard. Mada, ima i onih, čak i iz redova belih kritičara koji smatraju da je „Dolazak u Ameriku 2“, kao i prethodnik, zapravo eksploatacija „crne stvari“, odnosno da je uvredljiva komercijalizacija rasnih predrasuda o Africi, pa je tako opet banalna komedija uzdignuta bez osnova i potrebe na nivo koji joj ne pripada, te postala sredstvo političko-rasnog obračuna. Oni zadovoljni što se pojavio ovakav film, i to s recikliranim Edijem Marfijem, srećni su i zbog toga što je „Dolazak u Ameriku 2“ pokrenuo zanimanje za afričku modu, za njihovu odeću i kulturu, pa i običaje. Drugi, međutim, i to neki iz redova onih koji se afirmativno odnose prema pojavi ovog filma, ističu da je sramota da se u vremenu današnjem i dalje filmski autori drže otrcanih stereotipa o Africi i njenim stanovnicima. Marfijevi vicevi i replike su posebno bili na udaru zastupnika ovakvih zamerki. Nisu im se dopali njegovi „afrički vicevi“, iako je upravo Marfi, kao producent oba filma, bio najglasniji u branjenju svih aktuelnih rasnih kanona. Marfi i autori filma su ih čak dopunili pošto su izmišljenu zemlju iz koje Afrikanci stižu u Njujork predstavili kao idiličnu državu izobilja i sklada, što je toliki odmak od svih stereotipa o Africi da čak deluje kao cinični komentar stvarnog socijalnog stanja u Americi.
Kako god, „Dolazak u Ameriku 2“ sada se obreo u sasvim drugom svetu i ima drugačiju ulogu. Kao striming ponuda on neće doneti autorima stotine miliona dolara i napuniti im džepove igrajući se rasnim predrasudama, osudama, provokacijama i subverzijama. Iako, dakle, nema komercijalni potencijal prethodnika, ovaj film koji je nastao u drugačijem društvenom ambijentu ima misiju da, pre nego što zabavi, obrazuje ono malo eventualno tvrdoglavih rasno zadrtih poštovalaca „starog normalnog“. U vremenu kada je imperativ da se u svim filmovima i serijama nađe tačno propisan broj crnih glumaca i da se rasni odnosi unutar svake priče tako ispeglaju da ljubavno-seksualno-bračno mešanje rasa postane do te mere prisutno da deluje kao prisilno upražnjavanje nekog nevidljivog propisa, pojava arhaične komedije kao što je „Dolazak u Ameriku 2“ nikako nije nešto što bi trebalo da zavređuje bilo čiju pažnju i komentar. A ipak se dešava to da je ovaj i ovakav film, barem ovih dana, postao jedan od najkomentarisanijih, i to ne zbog povratka Edija Marfija ili njegovog šarma i duhovitosti, još manje zbog humora priče, odnosno bilo čije prisutnosti u zamašnoj „obojenoj“ ekipi, nego zato što su u njemu, isforsirano ili ne, pogrešno ili ne, prepoznati vrlo važni elementi neophodni za tekuću sinhronizaciju rasnog takta po kome sada mora da se živi i radi ne samo s one strane okeana, u koji se, eto, vratio dobri vladar iz Afrike, već i šire. Najšire. Svuda.