Ново (афричко) нормално

„Долазак у Америку 2“

Актуелни наставак истоимене хит комедије од пре три деценије, којом је тада суперславни Еди Марфи донео Холивуду скоро триста милиона долара само од биоскопских улазница, „Долазак у Америку 2“, никако не би требало да завређује било чију пажњу и коментар. А ипак се дешава да је овај и овакав филм ових дана постао један од најкоментарисанијих, и то не због повратка Едија Марфија или његовог шарма и духовитости, још мање због хумора приче

Један од тренутно великих стриминг хитова „Долазак у Америку 2“ је наставак комедије с краја 1980-их година, с тада чувеним холивудским црнопутим комичарем Едијем Марфијем у главној улози, а који је присутан и у другом делу. Колико је тада, заправо током целе те деценије, Марфи био велика звезда показује и податак да му је дозвољено да буде и продуцент неких својих филмова, што је била у то време чудесна дозвола Холивуда дата једном „обојеном“ глумцу. Данас су сви продуценти и режисери и све друго што им падне на памет. Никог није брига. У време када је Еди Марфи владао биоскопима широм света с низом хитова (посебно детективским акционим комедијама „Полицајац с Беверли хилса“ и „48 часова“ и њиховим наставцима) није било веће звезде од њега у огранку акционе комедије, а посебно не у конкуренцији црнопутих глумаца. Био је суперстар у сваком смислу те речи. Његови филмови су донели Холивуду неколико милијарди долара, а њему огромно богатство које ниједан црнопути глумац пре њега није могао ни да сања. Хит из тог времена је била и наизглед блескаста и наивна комедија „Долазак у Америку“, чији наставак сада лиферује стриминг сервис „Амазона“. Заправо не наизглед. Била је она блескаста и наивна, типична за опус овог глумца, али истовремено и много више. Чак и субверзивно расно-политичка. Мада је у то време нико није тако посматрао.

Све вришти од популарног црнила

Била је диван извор прихода за све заинтересоване пошто је филм зарадио близу триста милиона долара само од светске биоскопске дистрибуције. И, тада непримећено, а данас поносно, „Долазак у Америку“ је постао најкомерцијалнији филм у конкуренцији наслова снимљених с превасходно црном екипом. И тај је рекорд држао све до пре две године када га је претекао „Црни пантер“. Као још „црњи“ од њега.
Оба филма, иначе, имају јунаке који потичу из измишљених афричких земаља. Оба су такође прикладно пуна црнопутих глумаца. Еди Марфи је недавно изјавио, промовишући „Долазак у Америку 2“, да му је приликом окупљања екипе за први филм од студија наређено да ангажује и неког белог глумца! Од тако нечег страшног данас није морао да страхује. Отуд је без ичијег дириговања приликом кастинга „Долазак у Америку 2“ крцат црним глумцима којима су додате и неке музичке звезде. Све пршти од популарног црнила које предводи некада најчувенија тамнопута холивудска звезда, сада у седмој деценији живота добро испегланог лица и појаве која треба да сакрије озбиљне године глумца који је одавно на леру и у добровољно-принудном изгнанству од свог позива иако је последњих година Холивуд постао мека за црне глумце. Додуше, већ је чињеница да је добио прилику да сними наставак после 33 године од првог филма доказ присутности „позитивног“ избора боја приликом формирања екипе. И док је у првом филму тада млади Марфи покушао да пронађе своју краљицу на Западу, сада, у другом филму, на истом месту он трага за наследником трона с кога је отишао у заслужену пензију јер га код куће нема. И ванбрачни наследници су у реду. Па је по њега пошао-дошао по други пут у Америку. На радост свих, и оних раније и ових данас који поново откривају Марфија или се први пут сусрећу с његовим неодољивим шармом. И на радост заговорника новог нормалног у међурасним односима (што се чита доминације црних) који су се последњих дана баш пронашли у овом филму. Из много разлога. Чак и опречних.

Експлоатација „црне ствари“

Разуме се, у „Доласку у Америку 2“, као и у претходном филму, имагинарна афричка држава из које у Америку долазе главни јунаци њене приче јесте земља изобиља, склада, доброте, једнакости, љубави и свега осталог позитивног што можете и не можете да замислите. Белци су ту да покваре идилу црног човека и тај се стереотип између духовитих реплика и у срцу саме приче намеће као стандард. Мада, има и оних, чак и из редова белих критичара који сматрају да је „Долазак у Америку 2“, као и претходник, заправо експлоатација „црне ствари“, односно да је увредљива комерцијализација расних предрасуда о Африци, па је тако опет банална комедија уздигнута без основа и потребе на ниво који јој не припада, те постала средство политичко-расног обрачуна. Они задовољни што се појавио овакав филм, и то с рециклираним Едијем Марфијем, срећни су и због тога што је „Долазак у Америку 2“ покренуо занимање за афричку моду, за њихову одећу и културу, па и обичаје. Други, међутим, и то неки из редова оних који се афирмативно односе према појави овог филма, истичу да је срамота да се у времену данашњем и даље филмски аутори држе отрцаних стереотипа о Африци и њеним становницима. Марфијеви вицеви и реплике су посебно били на удару заступника оваквих замерки. Нису им се допали његови „афрички вицеви“, иако је управо Марфи, као продуцент оба филма, био најгласнији у брањењу свих актуелних расних канона. Марфи и аутори филма су их чак допунили пошто су измишљену земљу из које Африканци стижу у Њујорк представили као идиличну државу изобиља и склада, што је толики одмак од свих стереотипа о Африци да чак делује као цинични коментар стварног социјалног стања у Америци.
Како год, „Долазак у Америку 2“ сада се обрео у сасвим другом свету и има другачију улогу. Као стриминг понуда он неће донети ауторима стотине милиона долара и напунити им џепове играјући се расним предрасудама, осудама, провокацијама и субверзијама. Иако, дакле, нема комерцијални потенцијал претходника, овај филм који је настао у другачијем друштвеном амбијенту има мисију да, пре него што забави, образује оно мало евентуално тврдоглавих расно задртих поштовалаца „старог нормалног“. У времену када је императив да се у свим филмовима и серијама нађе тачно прописан број црних глумаца и да се расни односи унутар сваке приче тако испеглају да љубавно-сексуално-брачно мешање раса постане до те мере присутно да делује као присилно упражњавање неког невидљивог прописа, појава архаичне комедије као што је „Долазак у Америку 2“ никако није нешто што би требало да завређује било чију пажњу и коментар. А ипак се дешава то да је овај и овакав филм, барем ових дана, постао један од најкоментарисанијих, и то не због повратка Едија Марфија или његовог шарма и духовитости, још мање због хумора приче, односно било чије присутности у замашној „обојеној“ екипи, него зато што су у њему, исфорсирано или не, погрешно или не, препознати врло важни елементи неопходни за текућу синхронизацију расног такта по коме сада мора да се живи и ради не само с оне стране океана, у који се, ето, вратио добри владар из Африке, већ и шире. Најшире. Свуда.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *