Мач духовне освете

Петер Хандке: Други мач, Лагуна, 2020

Каква освета се може причинити некоме ко је далеко на врху, на телевизији? Како је могуће остварити правду над неким ко готово и не постоји на начин на који „ми“ постојимо? Можда тако што ћемо се, једноставно, ослободити његовог присуства

Други мач је вишеслојан роман, који упркос невеликом обиму обухвата неколико слојева. У основном, аутобиографском, заплет је организован око проверљивих података. Неименована новинарка оклеветала је ауторову мајку да је била симпатизер нациста. Аутобиографски је и крајолик – Ил де Франс (Париски регион), где Хандке живи. Међутим, у Другом мачу је важно управо то што надраста лично.
У први мах, то је архетипски однос мајке и сина, који осветнички гнев чини саморазумљивим, али се приповедач истовремено и поиграва самим појмом освете, провлачећи га кроз филтере социокултурних особености других ликова – по правилу с маргине друштва. Преко њих је у приповедање уметнут и социјални слој чиме се свет романа дели на два пола који нису само социјално-економски већ и суштински супротстављени линијом која аутентични дели од лажног, или фалсификованог (као оптужница) живота.
Радња је временски ситуирана у мајске празничне дане, у симболичком укрштају витализма пролећа и јеванђељског обећања Васкрса. Међутим, хришћанску симболику не треба схватити дословно (као ни ишта друго код Хандкеа) већ као вид културног памћења које преображава лично у универзално, уметничко искуство.
Кључни елемент романа, међутим, јесте његов приповедни поступак, неретко уткан у особено онеобичавање, отежавање и деконструисање описа – обртањем асоцијативног низа тако да једна појава (нпр. празне школске клупе) не означава оно на шта у обичном језику може асоцирати (распуст и нерадне дане) већ на нешто друго, томе супротно (краткоћу празничног, другачијег времена). Тиме се постиже веома важан ефекат: опис света и његово доживљавање се лишавају свих конвенција и ослобађају за аутентично искуство.
Такво искуство немогуће је досегнути без запитаности над самим језиком, преко проблема јавног и уметничког језика и говора. За разлику од уметничког, медијски или јавни дискурс носилац је једноставности која постаје затвор. Приповедање, дакле, треба да донесе слободу, или макар могућност другачијег исказивања.
У том контексту, оптужница за филофашизам мајке, а којом се заправо циља приповедач, представља само другачији нови облик затворености. Потекла са званичне, стручно-медијске адресе, она циљањем на особу која не може да се одбрани, а да би се ранила особа која је већ проказана, показује да је ствар у обрнутом разумевању – фашизам је у бити неолибералног дискурса. Због тога, освета мора доћи као ослобођење од тог начина говора и припадајућег му светоназора, а не као освета у класичном смислу.
На тај пут Хандке полази кроз изокренути процес опажања, односно новим откривањем света. Затим, тај необичан говор и нова сензибилност отварају се за истинску социјалну маргину. Током ноћног путовања ободом Ил де Франса, у биртији локалног места и гостионици у којој се приповест завршава, приповедач је окружен људима с обода друштва, а економска репресија повезује се с дискурзивном, лажно антифашистичком.
У поменутој гостионици присуствујемо повлашћеном догађају: окупљању радника на крају радног времена. Седећи међу њима, приповедач на великом телевизору примећује формални објекат освете, маркиран обележјима нове друштвене моћи – ореолом стручности (свака сличност с временом пандемије је случајна): „Ту је седела група стручњака, у којој се очигледно много смејало: кежење зуба, као при неком обреду, с времена на време шапат иза шаке пред устима, као фудбалски тренери који хоће да прикрију своју тактику. Сви они су прошли кроз своје стручњачке фазе и били су део вечног света забаве. У једној од жена те групе препознао сам злочинку, ону која је без икаквог појма и поштовања прозвала моју мајку у гробу. – Да ли је то стварно била она? – Била је. Одлучио сам да буде тако.“
Каква освета се може причинити некоме ко је далеко на врху, на телевизији? Како је могуће остварити правду над неким го готово и не постоји на начин на који „ми“ постојимо? Можда тако што ћемо се, једноставно, ослободити његовог присуства.
„И наједанпут се котрљала кугла, кликерало се сасвим другде а не тамо где је на почетку ове повести било замишљено. Она, грешница, они и такви као она нису припадали повести, ни овој ни било којој! Није у повести било места за њу. И то је била моја освета. Било је то довољно за освету. (…) Не мач од челика него другачији, други.“
Лажна оптужница у име антифашизма заправо упућује на другачији (но, не мање опасан) фашизам, па је за освету потребно много више – поново освојити истинитост света брисањем из његове повести онога што поробљава. Ослобођење је најдубља освета, јер кључни циљ којем су тежили и теже тоталитарни системи и њихов постмодерни наследник лежи у истоме: у моћи да кажњавају или контролишу у име лажне кривице.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.