Корак по корак

Каква је веза између хитлеровског Апела 88 за одбрану режима Мила Ђукановића и позива на усвајање Закона о истополним заједницама? И какву нам будућност нашег друштва прогнозира „Њујорк тајмс“…

Када је, има томе скоро три године, министар у Влади Србије Ненад Поповић, „као родитељ и грађанин Србије“, јавно исказао негодовање због тога што нам се „из Хрватске увозе геј сликовнице“ којима „желе да нас убеде да је у реду да ’Роко има две маме, а Ана двојицу тата’“, ТВ Н1 пренела је његове речи упозорења: „Ја сам изнео легитиман став, а са друге стране, уместо било каквих аргумената за или против тог става, добио сам најдиректније претње и вређање мене и моје мајке. И то од оних који се наводно највише залажу за слободу мишљења и широку толеранцију у друштву.“
1984 У међувремену је, упркос демократски израженој вољи грађана Србије на прошлогодишњим парламентарним изборима уместо на основу ње, Поповић у влади добио Гордану Чомић за колегиницу. А с њом у пакету и Нацрт закона о истополним заједницама, наиме, демократски исказана воља грађана, која је и Чомићку и њене идеје на изборима гурнула испод 1 (словима: један) одсто гласова, али је она свеједно доспела до Владе Србије, вредна је обзира само ако је по вољи онима који мисле да имају право да своју вољу намећу свима осталима. Уосталом, као што је и толеранција резервисана само за оне којима је одобрено да буду толерисани. А свима осталима претње и вређање као Ненаду Поповићу, и толико о таквој толеранцији која се прецизније описује као једноумље.
Што значи да и те како треба да се забринемо због тога што министарство (истине) Гордане Чомић сад припрема Закон о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације. Којима се – изменама и допунама – у име толеранције, дакле једноумља, не враћа само вербални деликт, кога смо мислили да смо се заувек ослободили када смо са само једног дозвољеног прешли на плурализам мишљења, већ се уводи и невербални деликт тако што 5. члан споменутог закона санкционише и „гестове или друге радње сексуалне или несексуалне природе“.
А то значи да нас дели још само један мали корак, јер ништа више и неће преостати, до кажњавања зломисли; Џорџ Орвел лепо нам је предвидео куда идемо, све и ако је промашио годину у којој ће нам се то десити и ако приде није могао ни да претпостави да ће у Србији лице Великог брата попримити облик Гордане Чомић.

[restrict]

ШИЈА И ВРАТ Но вратимо се споменутом Нацрту закона о истополним заједницама, док нам то још није забрањено.
Његово ишчитавање не оставља простор за двоумљење: намера аутора овог нацрта, а вратићемо се још тим намерама, јесте да истополну заједницу изједначи с браком мушкарца и жене. Разлика између једног и другог своди се на разлику између шије и врата, то јест нема је.
Уосталом, каже члан 52, „истополна заједница се изједначава са брачном заједницом у погледу признавања других права и слобода која припадају супружницима“, а и иначе се (члан 14) „склапа пред матичарем, на свечан начин, у службеној просторији пригодно уређеној за ту намену“, „партнери истополне заједнице имају једнака процесна права и процесни положај у свим судским и управним поступцима као и супружници“ (чл. 30), „на питања у вези с наслеђивањем партнера истополне заједнице примењују се одредбе закона којим се уређује наслеђивање, при чему је партнер истополне заједнице у праву наслеђивања изједначен са супружником“ (чл. 47) и тако даље у истом тону.
А то значи да је закон, у оваквом нацрту, директно супротан Уставу Србије. Који у члану 62, став други, прописује недвосмислено: „Брак се закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом.“
И уз то је недемократски, имајући у виду да је овакав Устав Србије донет демократским путем, непосредним изјашњавањем грађана на референдуму. Но већ смо установили да народна воља није дозвољена ако је недозвољена.
А цинизам аутора нацрта овог закона утолико је већи што они, у образлагању уставног основа за његово доношење, наведени члан 62 не спомињу ни словом ни бројем.

УСВАЈАЊЕ ДЕЦЕ Подједнако је цинично и њихово објашњење да се овакав закон доноси из пуке потребе да се попуни правна празнина настала из раскорака између постојећих законских решења и фактичког стања да истополни односи постоје; наравно да постоје, то нико не спори, али исто тако је необорива чињеница и да они могу да буду правно регулисани и изменама других релевантних прописа којима се регулише однос између две особе тако да та правна празнина буде попуњена.
Али наравно да овде није реч о томе. Проблем је кудикамо већи од саме проблематичне идеје да у име једне (сексуалне) потребе једне мале групе људи треба да буду погажени и традиција и демократски изражена воља читавог друштва. О уставу да и не говоримо.
Проблем је још већи од тога зато што овде заправо није реч о решавању једног конкретног проблема неке групе људи. Него је реч о саставном делу процеса којим ћемо, корак по корак, доспети до оне стварности коју нам описују „Њујорк тајмс“ и „Волстрит џорнал“, и ко зна где још даље.
Али идемо редом, а следећи корак наговестила нам је ових дана министарка Чомић у разговору за б92.нет, објаснивши да питање усвајања деце само сада, дакле, у овом тренутку, није тема. Али: „Свакако да бисмо у будућности желели да разговарамо о овом питању.“
Овако се у пракси остварује стратегија кувања жабе, мало-помало тако да и не примети да је скувана. А ту је и члан 37 овог нацрта закона, да потврди сумњу да је реч о континуираном процесу који неће бити окончан, већ, напротив, подстакнут доношењем Закона о истополном партнерству. Дакле, деца: „Свакодневне одлуке у вези са дететом, које живи с родитељем који је у истополној заједници, може доносити и партнер који није родитељ детета уз пристанак партнера који је родитељ детета и у најбољем интересу детета.“ Онај мали Роко је већ на добром путу да добије двојицу тата или две маме…

УПРАВЉАЊЕ ПРОЦЕСОМ Читава ствар је пак утолико спорнија што овим процесом управљају индивидуе и институције чији морални обзири, у најбољем случају, представљају крајње упитну категорију.
Џеф Безос, примера ради, који кроз свој „Вашингтон пост“ ЛГБТИтд. права подржава с једнаком жестином којом у свом „Амазону“ забрањује оснивање радничких синдиката и све остале покушаје запослених да не буду третирани као потплаћени аутомати у пеленама за одрасле.
Или Бела кућа Џозефа Бајдена која је, чим је устоличена, објавила „Меморандум о унапређењу људских права лезбејки, гејева, бисексуалаца, трансродних, квир и интерсекс особа широм света“. Али зато („Њујорк тајмс“) „седи на десетинама милиона“ „АстраЗенекине“ вакцине против ковида 19 која у Америци није ни одобрена за употребу, и не само што их не дели чак ни својим савезницима који вапе за њом већ широм света улаже напоре да све друге одврати од набавке руске и кинеске вакцине. Па макар цркли, и тиме се још и хвали у званичном саопштењу Министарства здравља.
А да не подсећамо на америчку бригу за људска права у Ираку, Сирији, Либији, Јемену, Авганистану…
Па и овде није много другачије, јер поприлично у очи упада да истополне заједнице сад подржава читав низ потписника оног хитлеровског Апела 88 (Heil Hitler, „х“ је 8. слово абецеде) подршке Милу Ђукановићу и његовом закону за отимачину имовине Српске православне цркве; од Недима Сејдимовића и Динка Грухоњића до Алексеја Кишјухаса, Александра Оленика, Славише Лекића, Душана Петричића… И заиста је тешко, ако не и сасвим немогуће, доказати да је у исто време могуће залагати се за Мила Ђукановића и за људска права, једно с другим не иде.

ЧАС ЧИТАЊА Хоћемо да кажемо да, када је реч о доследности Џефа Безоса (или Недима Сејдимовића, на пример) у залагању за људска права, постоје ваљане основе за помисао да их то заправо уопште не занима. Већ да сви заједно, свако спрам својих могућности, учествују у спровођењу једне конкретне агенде, најзад, старо правило каже да треба пратити токове новца…
О коначном циљу ове агенде може да се нагађа. Али већ сада је извесно куда она води након што је почела да се спроводи геј прајдовима, па истополним заједницама и браковима, усвајањем деце… На ред су, на овом путу човечанства у његову светлу будућност, стигли „трансвеститски часови читања прича“ деци предшколског узраста; па се испостави, као у Хјустону, да су деца на дружење подведена „регистрованом сексуалном преступнику који је био осуђен због злостављања осмогодишњег детета“ (цитат из „Волстрит џорнала“, споменуо је ову епизоду и „Њујорк тајмс“, али без већине детаља), а ових дана је и у Милвокију, због поседовања дечје порнографије, ухапшен један од организатора ових часова читања…
Да ли је ово будућност коју желимо за себе и своју децу?
Наравно, увек можемо и да не усвојимо закон који нам спрема Гордана Чомић. Макар актуелна власт поседује више него довољну већину за то, као и подршку народа. Ако га уопште ико пита у каквом друштву жели да живи и подиже децу.

[/restrict]