Како је Волстрит купио Владу САД (5.део)

Претварање новца у власт и власти у новац две су главне гране економије Вашингтона. У таквој економији главну улогу играју крупне корпорације и политичари

Политичка опасност брзог раста неједнакости крије се у томе што при концентрацији доходака и богатства у уском кругу људи, грађани су све више уверени да постоји договор између политичке и бизнис елите у земљи и да политичка елита одлуке доноси у интересу најбогатијег уског слоја становништва, а на штету велике масе обичних грађана. Због тога они постају све више свесни да се демократија свела на узалудно гласање без правог избора, те да се треба борити против једнопартијске владавине бизнис странке, како то каже Ноам Чомски.

ПОЛСОНОВ ПЛАН Вудро Вилсон, 28. председник САД, пре више од једног столећа упозоравао је да „уколико се у САД нађу људи који су довољно богати да купе владу, они ће то и учинити“. Данас то давно упозорење постаје нарочито актуелно.
И демонстрације у САД (Occupy Wall Street) добрим делом су уперене против америчке власти и политичара који су корумпирани од стране богатих и моћних, пре свих, великих финансијских фирми.
Оне су преживеле кризу 2008. јер им је влада САД дала инфузију од више хиљада милијарди долара. Тако је „Голдман Сакс“ већ почетком 2010. остварио рекордан профит за своју историју (основан 1869) и менаџерима исплатио огромне бонусе. У чему је тајна жилавости крупних финансијских фирми?
После банкротства банке „Леман брадерс“ (јесен 2008) тадашњи министар финансија у влади Џорџа Буша Хенри Полсон, гувернер Централне банке Бен Бернанке и први човек Федералне резервне банке Њујорка Тимоти Гајтнер упозорили су да САД прети економска катастрофа ако се крупним финансијским фирмама не пружи финансијска помоћ од 700 милијарди долара. С тим су се одмах сагласили тадашњи председник Џорџ Буш и тек изабрани (још не ступивши на дужност) нови председник Барак Обама, а после тога и Конгрес.
Конкретан план (такозвани Полсонов план) помоћи крупним финансијским фирмама (ко ће добити средства, у ком износу и под којим условима) направили су Хенри Полсон и Тимоти Гајтнер. Касније ће се сазнати да им је главни консултант био Лојд Бланкфајн – први човек банке „Голдман Сакс“. За санацију посрнулих банака одмах је великодушно одобрено 700 милијарди долара кроз Програм откупа токсичних актива, тј. TARP (Troubled Asset Relief Program).
Хенри Полсон је пре доласка на место министра финансија био на челу банке „Голдман Сакс“ (1999–2006), а Тимоти Гајтнер је на место првог човека Федералне резервне банке Њујорка дошао захваљујући Роберту Рубину, који је био министар финансија у администрацији Била Клинтона, где му је Гајтнер био заменик. Рубин је раније, седамдесетих година прошлог века, био први човек банке „Голдман Сакс“. Полсон ће за свог главног оперативца за реализацију TARP програма поставити Нила Кашкарија, високопозиционираног функционера из „Голдман Сакса“.
Због тога не треба да нас чуди што је управо „Голдман Сакс“ добио највише средстава. Захваљујући и тој чињеници „Голдман Сакс“ ће бити у могућности да средином јула 2009. објави да је у претходном тромесечју остварио рекордни квартални профит, а непуну годину дана пре тога био је на ивици банкротства.

Треба се борити против једнопартијске владавине бизнис странке, како то каже Ноам Чомски

КОНТИНУИТЕТ ПОЛИТИКЕ Шта је администрација Барака Обаме предузела? Ниједно службено лице у земљи није окривљено за злоупотребе положаја којима су омогућене велике финансијске махинације, нити су челни људи великих финансијских фирми позвани на одговорност за очигледне злоупотребе на финансијском тржишту.
Штавише, нова америчка администрација (демократе) Обаме продужила је исту економску политику свог претходника (републиканца) Буша и већ у фебруару 2009. године почиње с реализацијом плана Гајтнер–Самерс. Банке су у својим портфељима имале значајне износе токсичних CDO који су били прилично безвредни. Нормално би било да банке то отпишу, али би то изазвало банкрот многих пошто би губици били већи од вредности њихове имовине. Планом Гајтнер–Самерс обезбеђена су значајна средства са циљем да се омогући банкама да се ослободе ових лоших портфеља, а њихови губици се пребацују на терет пореских обвезника.
Новоизабрани председник САД Обама је за гувернера централне банке поново поставио Бернанкеа, а за министра финансија Гајтнера (кога је на месту првог човека Федералне резервне банке Њујорка наследио Вилијем Дадли, који је пре тога био главни економиста и извршни директор у „Голдман Саксу“). За свог главног економског саветника узео је Лоренса Самерса, кога је поставио на чело Националног економског савета. За руководиоца свог кабинета Обама је поставио Емануела Рема, руководиоца у фирми „Фреди Мек“, а Гајтнер је за свога шефа кабинета поставио Марка Патерсона, бившег лобисту „Голдман Сакса“. Заменик саветника за националну безбедност постаје Том Донилон, главни лобиста „Фани Меја“. За помоћника министра иностраних послова о економским питањима постављен је Роберт Хормац, бивши потпредседник „Голдман Сакса“, а топ-менаџер ове банке Гери Генслер постаје први човек Комисије за берзанску трговину. Пре тога, бивши лобиста „Голдман Сакса“ Џошуа Болтен био је шеф кабинета председника Џ. Буша Млађег.

Вудро Вилсон, 28. председник САД, пре више од једног столећа упозоравао је да „уколико се у САД нађу људи који су довољно богати да купе владу, они ће то и учинити“

ДЕЦЕНИЈСКО КРУЖЕЊЕ ЉУДИ У исто време имамо и прелазак високопостављених државних службеника на високоплаћена места у бизнису. Та пракса траје деценијама. Чарлс Х. Фергусон (Predator Nation: Corporate Criminals, Political Corruption, and the Hijacking of America) пише да је и Клинтонова администрација демонстрирала потпуну беспомоћност пред праксом да крупне компаније ангажују бивше државне службенике. „Роберт Рубин је дошао у Клинтонову администрацију из банке ’Голдман Сакс’, а 1999. је са места министра финансија отишао за потпредседника корпорације ’Ситигруп’, чији су послови по преузимању других компанија били легализовани законима на чијем доношењу се ангажовао Рубин. Лора Тајсон, која је била на челу Националног економског савета, убрзо после одласка из администрације председника заузима место у савету директора ’Морган Стенлија’. Том Донилон, који је руководио администрацијом Министарства иностраних послова, после државне службе постаје главни лобиста ’Фани Меја’. Први човек административно-буџетског комитета Френклин Рејнс одлази на чело ’Фани Меја’ и активно учествује у махинацијама при подношењу званичних обрачуна. Водећи аналитичари Мајкл Фроман и Дејвид Липтон су прешли у ’Ситигруп’. Лари Самерс, последњи министар финансија за време Клинтона, постаје председник Харварда и пружа консултантске услуге великом хеџ фонду ’Таконик капитал’, а када је био присиљен да напусти Харвард, прелази у такође велики хеџ фонд ’Д. Е. Шо’.“
И тако се деценијама наставља стално кружење људи из волстритовских кабинета у кабинете државне администрације и обратно, а лица која су, у великој мери, одговорна за кризу не само да не одговарају за то него остају на високим положајима (често и напредују), те настављају да раде по старом систему.

ДВЕ ГЛАВНЕ ГРАНЕ ЕКОНОМИЈЕ Како пише Џефри Сакс (The Price of Civilization), „претварање новца у власт и власти у новац две су главне гране економије Вашингтона. У таквој економији главну улогу играју крупне корпорације и политичари. Корпорације финансирају политичке кампање, а затим лобирају дерегулацију свога пословања и добијања послова за обављање важних државних функција. Политичари извлаче новац из корпорација пружајући им за то политичке услуге“.
Група лобиста с Волстрита убраја се у најактивније и најагресивније, али и финансијски најиздашније спонзоре како демократа, тако и републиканаца. Годишње издвајају стотине милиона долара само за сенаторе и конгресмене, поготово за оне који предлажу законе и чланови су економских и финансијских комитета. Бивши главни економиста ММФ-а Сајмон Џонсон (S. Johnson: The Quiet Coup, Antlantic Home) тврди да финансијски сектор контролише владу САД у мери која је до сада била виђена само у неразвијеним земљама. Постаје све очигледније да САД последњих деценија све мање функционишу као држава, а све више као корпорација. То је додатно подстакнуто и одлуком Врховног суда САД (5 гласова за и 4 против) да одбаци Тилманов закон из 1907. године који је 26. председник САД Теодор Рузвелт донео како би спречио компаније да новцем могу да купују политички утицај.
Због тога не чуди да за огромне махинације на финансијским тржиштима досад ниједној великој финансијској компанији није суђено, већ су малобројне од њих с властима постизале нагодбе и плаћале казне као правна лица, а њихови менаџери нису кажњени, упркос старом правилу да кривична дела не врше банке него банкари. Очигледно да се сматра да су велике финансијске компаније сувише велике да би биле озбиљније кажњене, а њихови менаџери свесно иду у веома ризичне послове и у случају успеха добијају астрономске новчане награде, а уколико на тим пословима остваре велике губитке, одлазе с тих положаја, уз велику новчану надокнаду у виду такозваног златног падобрана и никоме не одговарају. Први човек пропале банке „Леман брадерс“ Ричард Фулд власник је нове консултантске куће (Matrix Advisors) и има кључну улогу у два велика инвестициона фонда (Pimco и Blackstone) који су лансирали два нова финансијска производа – Side Astruse Alt-A или скраћено low-doc. Опет се ради о стамбеним кредитима који се одобравају несолвентним клијентима. И као да ништа нисмо научили из недавне прошлости, поново се врши секјуритизација тих стамбених кредита и на финансијском тржишту ствара се нови балон.

ИЗВЕШТАЈИ ОКСФАМА Поред проблема великих неједнакости у примањима (доходовна неједнакост), наша пажња треба да буде усмерена и на проблем све веће концентрације богатства у рукама веома уског круга људи (имовинска неједнакост).
У првом издању књиге Економија постмодерне (2014) објавио сам како, према извештају међународне организације Оксфам (Oxford Committee for Famine Relief) из јануара 2014, 85 најбогатијих људи на свету поседује богатство једнако оном којим располаже 3,6 милијарди најсиромашнијих људи – више од половине светског становништва. Две године после, када је изашло друго издање ове књиге, према новом извештају Оксфама (јануар 2016) ситуација је погоршана – сада 62 најбогатија лица на свету поседује богатство једнако оном које има 3,7 милијарди најсиромашнијих људи. У време када излази треће издање књиге Економија постмодерне у новом годишњем извештају Оксфама (јануар 2019) наведен је податак да је у 2017. 43 најбогатија милијардера располагало богатством колико сиромашна половина света. Док се богатство светских милијардера повећало за годину дана за 12%, у исто време 3,8 милијарди људи сиромашније половине света додатно је осиромашило за 11%.

Томас Пикети истиче да уколико се лидери богате три пута брже од осталих, у њиховим рукама долази до концентрације капитала, који на крају може достићи 90% или 100% националног капитала, а то значи да средњој класи ништа не остаје и она нестаје

ПИКЕТИЈЕВА ОТКРИЋА Проблем концентрације богатства до сада је био ван фокуса озбиљнијих разматрања, да би с појавом књиге Капитал у XXI веку Томаса Пикетија доспео у жижу интересовања и изазвао веома оштре полемике. У овој књизи од скоро 700 страница Пикети, професор Париске економске школе, користи статистичке податке које је дуже од деценије прикупљао и обрађивао како би могао да прати концентрацију богатства на примеру бројних (двадесетак) земаља у дугом временском периоду (три века уназад) и утврди одређене законитости.
На бази обрађене богате базе података аутор егзактно доказује да је просечна стопа приноса на капитал од три до четири пута већа од просечне стопе привредног раста и прихода од рада (плате запослених). Пикети истиче да уколико се лидери богате три пута брже од осталих, у њиховим рукама долази до концентрације капитала, који на крају може достићи 90% или 100% националног капитала, а то значи да средњој класи ништа не остаје и она нестаје.
Изузетак у историји капитализма представљају три срећне деценије после Другог светског рата, када је изгледало да се проблем неједнакости решава. Смањење неједнакости у том периоду било је резултат изузетних околности изазваних тешком економском кризом и Другим светским ратом, када је дошло до буквалног физичког уништавања актива и знатног смањења концентрације богатства, те пораста пореза. Од осамдесетих година 20. века долази поново до заоштравања проблема неједнакости и оно је већ достигло размере које су бележене крајем двадесетих година прошлог столећа – непосредно пред избијање Велике депресије.
Пошто у укупним приходима богатих доминирају приходи од капитала, а веома мали проценат отпада на приходе од рада (док је ситуација код сиромашнијих слојева становништва супротна), Пикети закључује да исконске силе капитализма воде огромном расту неједнакости и концентрацији богатства на врху социјалне пирамиде. То значи да се тако враћамо не само назад у 19. век него идемо још даље уназад ка патримонијалном капитализму – где доминира наследно богатство у којем кључне позиције у економској, социјалној и политичкој структури друштва не заузимају талентовани појединци, него богате династије.
Насупрот неолибералној догми о потреби снижавање пореза и одустајању од прогресивног опорезивања, Пикети се залаже за повећање пореза и прогресивно опорезивање – али не само текућих доходака него и акумулираног богатства. Он предлаже да се уведе додатни порез од 1% за домаћинства која имају имовину вредну од милион до пет милиона долара, 2% на имовину већу од пет милиона долара и пореска стопа би прогресивно расла, те би на имовину вреднију од милијарде долара она могла да буде и 10%.

МРЕЖА ГЛОБАЛНЕ КОРПОРАТИВНЕ КОНТРОЛЕ Пикетијева књига добила је велики публицитет, али је непримећено остало једно, по мом мишљењу, интересантно истраживање групе младих истраживача Швајцарског федералног технолошког института у Цириху (Џејмс Глатфелдер, Стефани Витали и Стефано Батистон). Они су себи поставили задатак да истраже међусобне везе компанија како би емпиријски утврдили да ли у светској привреди постоји малобројно али моћно суперјезгро у чијим рукама је концентрисана огромна власт, или светска привреда представља једну аморфну масу којом управља невидљива рука тржишта.
Овим истраживањем покушали су да изађу из идеолошке сфере и емпиријски утврде мрежу глобалне корпоративне контроле и саставе карту структуре економске моћи. Резултате истраживања објавили су (октобар 2011) у часопису Plos One под насловом The Network of Global Corporate Control.
У једном од интервјуа Глатфелдер истиче да му је било невероватно да се истражују сложени системи у космосу или у организацији молекула, а да у исто време не знамо како функционише наше друштво, поготово привреда. Наглашавајући да никада нећемо разумети наше садашње проблеме док не изучимо модел контроле који постоји у друштву, он је са својим сарадницима покушао да се позабави овим проблемом.
Неолиберална догма каже да привредним процесима управља невидљива рука тржишта и да су ови процеси резултат економских законитости. Глатфелдер наглашава да се њихова анализа заснива на реалности која је толико сложена да се морају напустити све догме, па и догма о слободном тржишту.
Да би урадили модел глобалног корпоративног система, обрадили су огромну масу података о односу власништва између највећих транснационалних компанија (ТНК) које послују у више земаља. Из базе података Орбис за 2007. годину (која садржи 37 милиона компанија и инвеститора) издвојили су 43.060 ТНК и направили схему њихових акционара, те акционара акционара… Тако су дошли до око 600.000 чворова (власника – људи, компанија, фондација…) и преко милион веза (линкова) – власничких односа. Међутим, видели су да контрола и власт међу 600.000 власника није ни приближно равномерно распоређена.
Због тога су урадили мрежу глобалне корпоративне контроле у виду кугле (лопте) с мноштвом међусобно повезаних тачака. У неким тачкама на тој кугли спаја се много више линкова него у другим и те тачке имају много већи утицај на функционисање целог система. Анализирани су подаци о власништву за 43.060 ТНК и добила се мрежа с преко 600.000 чворова и преко 1.000.000 линкова.
Док је две трећине (64%) ТНК дистрибуирано у границама малих изолованих кластера с малим бројем чворова, остала једна трећина (36%) лоцирана је у јединствену џиновску повезану мрежу од 460.000 чворова. Да би у целости контролисао компанију, акционару није неопходно да је 100% власник њеног капитала; за то му је потребно 51% вредности капитала. Поред тога, акционар може контролисати једну компанију која има контролу над другом компанијом итд. Пратећи све ове контролне односе утврђено је да 737 водећих акционара контролише 80% вредности ТНК, а још уже језгро од само 147 акционара контролише 40% вредности ТНК. Међу њима нису само реални људи колико компаније које владају другим компанијама.
На крају се дошло до једног моћног суперјезгра од око 20 ТНК, пре свега банака (углавном из САД), међу којима постоје јаке узајамне везе и у њиховим рукама је концентрисана огромна власт над светском привредом.

СИСТЕМСКИ РИЗИК Аутори овог истраживања истичу да проблем велике концентрације власти над светском економијом са собом носи системски ризик за глобалну економију. Због високог степена међузависности овог моћног суперјезгра које доминира у светској економији веома је рањив систем у целини – када једна компанија из овог језгра има веће проблеме, они се брзо шире и на друге компаније у језгру и због њихове доминације угрожена је стабилност светске економије. Решење би било да се уведу антимонополска правила која би санкционисала велику концентрацију и стварање моћног суперјезгра у чијим је рукама концентрисана огромна власт над светском привредом.
Ово истраживање младих швајцарских научника веома је значајно јер емпиријски потврђује интуитивне спознаје да постоји суперјезгро које чине малобројне моћне ТНК (најпре банака из САД) а оно има контролу над светском економијом.
Међутим, то је тек први корак, и сада би требало покушати у истраживањима направити додатни напор и у анализу, поред међусобних власничких, укључити и кредитне односе између ТНК. У савременом свету све већи значај имају неакционарне форме контроле над компанијама, међу којима су најважније кредитне, јер често кредитори имају већу контролу над компанијама него акционари. Из анализе младих швајцарских истраживача видели смо да моћно суперјезгро од двадесетак ТНК чине, пре свега, банке из САД, а оне су узајамно чврсто повезане с Америчком централном банком – њени су акционари, имају заједничке акционаре, те од ње добијају огромне суме (јефтиних или чак бескаматних) кредита којима купују акције других компанија по целом свету.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *