Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Велика илузија о Сребреници
Није ово никаква критика филма „Quo vadis, Aida?“. Овај аутор се никада не би усудио да пише било какву филмску критику, јер за то просто није поткован. Ово је критика пропагандно-политичког приступа теми злочина у Сребреници и његове злоупотребе
Aмеричка филмска академија управо је саопштила да је филм „Quo vadis, Aida?“ бошњачке редитељке Јасмиле Жбанић номинован за награду Оскар у категорији за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Српском остварењу „Дара из Јасеновца“ то није пошло за руком, претпоставља се највише из политичких разлога, посебно после скандалозне критике објављене у „Варајетију“ у којој се филм Гаге Антонијевића назива „пропагандним памфлетом“.
„За нас је овај филм и више од филма – то је подсјетник да се геноцид и овај у Сребреници, као и било који други који се десио на овом подручју у прошлости – не смије негирати и заборавити. Овај филм није направљен да би људе дијелио и сукобио него напротив да бисмо боље разумјели једни друге“, изјавила је редитељка, сценаристкиња и продуценткиња филма Јасмила Жбанић по објављивању номинација избегавајући да каже „који су то други геноциди који су се десили на овом подручју“. Лепо звучи, онако космополитски и отворено, али је доста неуверљиво. Баш као што је неуверљива и једна од њених претходних изјава како би „вољела да овај филм никада није снимила, да се Сребреница није десила, да рат није почео и да снима серије попут ’Секс и град’“. Да није снимала филмове на тему српских злочина на које је светска „елита“ посебно осетљива, тешко да би била икакво име и у регионалној, а камоли светској кинематографији. На овакав закључак наводи нас чињеница да од петнаест филмова, колико их је до сада снимила, само два су добила неко озбиљније признање и значајнију препознатљивост (ако изузмемо награде „Сорош центра за савремену уметност“ додељене њеним остварењима „Аутобиографија“ и „Послије, послије“). Награђивани су овај сада, посвећен злочину у Сребреници, и филм „Грбавица“ из 2006. о иживљавању српских силоватеља над Бошњакињама. Је ли чуо ико од вас за њен филм „На путу“? Ретко ко. Али то, по свему судећи није случај само с публиком него и са стручном јавношћу, пошто је био номинован за само једну награду – Златног медведа на Берлинском фестивалу, али му је и та измакла.
КРВАВА БАЈКА Проблем није, међутим, у избору тема којим ће се један редитељ бавити. Проблем, из нашег угла, јесте у пропагандно-политичком раду који те филмове прати. Док је домаћа „космополитска“ јавност, попут „Варајетијевог“ критичара Џеја Вајсберга, била згрожена филмом „Дара из Јасеновца“ сматрајући га „ратнохушкачким“, филм о убијању Муслимана у Сребреници је пригрлила као свој, не обазирући се на његов ратнохушкачки и пропагандистички потенцијал. Тако, на пример, доскорашњи директор Сорошевог Фонда за отворено друштво Милан Антонијевић изражава наду да ће се „Quo vadis, Aida?“ после номинације за Оскара „вратити тамо где му је место, у врхунску уметност и да ће се коначно деполитизовати“.
Али како деполитизовати филм који његова ауторка тешко политизује изјавама недостојним бића што иоле честито размишља и просуђује? У интервјуу једном страном порталу активном у Србији на питање „тема је болна и после 25 година. Са друге стране, кад год се спомене Сребреница, наставља се са Братунцем… Како гледате на то?“, Жбанићева одговара: „1969, Бранимир Јанковић је режирао филм о масакру у Крагујевцу. 2.300 недужних људи је убијено у два дана у октобру 1941. Десанка Максимовић је о том злочину написала пјесму ’Крвава бајка’ и то је наслов Јанковићевог филма. Да се не заборави. У Сребреници је убијено преко 8.000 недужних људи у три дана. Филм је сјећање на њих. Њемци нису подигли споменик у, рецимо, Горњем Милановцу, њемачким војницима убијеним 16. октобра 1941. И да јесу, масакр у Крагујевцу се не би могао порећи, ни релативизирати. Тако је и са Сребреницом.“ На страну сад то што „домаћем“ новинару до бола смета то што се „кад год се спомене Сребреница, наставља са Братунцем“. Ништа мање се од таквог „калибра“ и не очекује. Нема везе што су деца клана, разапињана, што су вађене очи и црева. Није пристојно на то подсећати када се помене Сребреница. Штавише, на то никада и није пристојно подсећати, јер то представља „хушкање на рат“. Није толики проблем ни што Жбанићева прави паралелу између стрељања у Крагујевцу октобра 1941. и злочина у Сребреници. И сам аутор овог текста је својевремено ту паралелу правио користећи је као аргумент за тврдњу да је у Сребреници почињен страшан злочин, али не и геноцид, баш као што нико са српске стране никада није тврдио да је нацистички злочин у Крагујевцу „геноцид“, пошто он то једноставно није.
Проблем је, и заиста је страшно што Јасмила Жбанић српске жртве из околине Сребренице отворено и бесрамно поистовећује с војницима Вермахта чије је убиство било повод за нацистичку одмазду над грађанима Крагујевца и околине. Колико поремећен ум треба бити да би се мали Слободан Стојановић из Доње Каменице код Братунца поредио с нацистичким војником убијеним код Горњег Милановца? Каква паралела се може направити између једанаестогодишњег дечака којег је храбра ратница Насера Орића Елафета Весели зверски убила? Како се с нацистичким војником може поредити четири године стар Владимир Гајић убијен у нападу на Кравице на Божић 1993. године? У нормалној глави не може, али у уму Јасмиле Жбанић – може. По њој, исто је подићи споменик Слободану и Владимиру и подићи споменик у борби убијеним нацистичким војницима и то не сме да се ради. Како ико при чистој свести онда може да помисли да је особа која тако размишља направила филм о злочину у Сребреници који представља „врхунску уметност“, а не ратнохушкачку пропаганду? На сличан начин је, вероватно, размишљао и Алберт Шпер, пре рата Хитлеров најомиљенији архитекта, а током рата министар наоружања. Има ли неког ко ће рећи да његова дела, а био је мајстор заната, треба да се сматрају „врхунском уметношћу“ упркос изопаченим ставовима?
КРИЖНИ ПУТ Кад смо већ споменули покољ у Кравици, треба напоменути да се међу сахрањенима у Меморијалном центру у Поточарима (иначе намењеном жртвама „геноцида“ из јула 1995), како тврди председница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић, налази и Реџо Турковић из Врсиња, који је погинуо у нападу на Кравицу 7. јануара 1993. године, као и Јусо Сиручић из Вољавице код Братунца, који је погинуо 16. јануара 1993. у нападу на Скелане. Да апсурд буде још већи, међу сахрањенима у Поточарима је и отац садашњег директора Меморијалног центра Емира Суљагића – Суљо Суљагић, који је погинуо 24. децембра 1992. у Вољавици код Братунца, као и многи други који уопште нису „невине жртве српског геноцида“ било због тога што су погинули у борбама, било због тога што нису били нимало невини.
Ако је већ хтела да прави паралелу између злочина у Сребреници и неког ранијег догађаја, Јасмила Жбанић је требало пре да се сети Блајбурга, и то по много чему, а пре свега по профилу жртава. Иако је и на једном, и на другом месту било недужних, већина жртава и једног, и другог ратног злочина су људи који су до лаката окрвавили руке током претходних година ратовања. И на једном, и на другом месту постоје споменици жртвама и редовно се организују помени. Али у том случају тешко би поново од Срба направила нацисте, а то је важније од прикладног поређења. Исто се односи и на филм, односно његову неуметничку позадину.
