Исповедна молитва

Поводом деценије од смрти Новице Тадића: Како песници потврђују да су најпоузданији сведоци свог времена

Био је један од ретких кога су одмах, и до краја, прихватили готово сви. И ови, и они… Можда зато што није имао ништа осим своје јединствене поезије, а тако – као он – нико није ни умео ни хтео да пише

Песници рано почињу да се међусобно не подносе. Не знају да их нико други неће волети, или макар памтити, као други песници. Неки то никад не сазнају.
Кад су млади, чини се да је то нормално: док се афирмишу, стекну име и дело. А кад то стекну – никоме није довољно, увек је неком дато више…
Био је, ипак, један, кога су одмах, и до краја, прихватили готово сви. И ови, и они… Можда зато што није имао ништа осим своје јединствене поезије, а тако нико није ни умео ни хтео да пише.
Новица Тадић (1949–2011).
Овог јануара навршило се 10 година од смрти песника.
Стартовао је пре пола века. Прве књиге песничке објавио 1974 (Присуства, у Просвети) и 1975. године (Смрт у столици, Матица српска). Имена издавача били су, у оно време, заштитни знакови квалитета.
Одмах се видело да је нов, свој, друкчији. Плаховит, бескомпромисан, непоткупљив. Није се уклапао.
Склон необичним изгредима… Сав од нерава, негодовао, вриштао, кукурикао…
Није волео неискреност, лаж, ласкање, лицемерје. Ни на улици, ни на било којој говорници… Строг и прек…
А јагње!
На почетку, сваког је било страх од Новице. На крају, Новицу је био страх од свих.
На почетку, био је нихилист, на крају, необични хришћанин.
Појавио се у међувремену, кад су се уместо тек стишаних деоба и стилско-идејних спорова, публика и критика поделили – за урбану или за руралну поезију. Кажу да је, управо тих година, подједнак број становника Југославије живео на селу и у граду, а отад се нагло прелази у градове.
На свој начин, Новица је био урбани песник. Сачувана је његова песма „Писмо из Пиве“ (у Књижевној речи) – за њу не зна Библиографија у Сабраним песмама.
Декор његове поезије био је фантазмагорични град – сомнамбулни оквир унутрашњег света. Блесак који рањава. Београдске топониме бирао је по језичком слуху и по потребама песничких слика. Унутрашњи свет таме, сна и утвара пресликавао у градски простор, селектован по бојама, светлости и сенкама таме и дна: хаустори, степеништа, подруми, периферијске депоније… И обратно, свирепи и често недостојни спољни свет разара биће хиперсензибилног субјекта – песника или јунака, свеједно… Одблесци психоемотивног и моралног титрају као град у тами.

У мноштву
У твом прстену живом
Славијо мртва богињо
Као крастав бог
Ја сам са собом говорим
Док са дна
Лањски снег пада веје лудило

Ликовност је битна димензија Тадићеве поезије. Он је и дословно призивао Леонида Шејку. С мотивима Ђубришта, Складишта и Мртвих природа, дочарао необичну светлост и таму језика. Написао и „Мали каталог слика“. И песму-композицију „Прва плоча“, са светом-шах-таблом, као „стравилом“. Стравило је огледало сваке фигуре и сваког појма. Главно се у његовим песмама највише могло видети, мада ни звукови ноћи, крици и шкрипа нису остали без одјека у речима, стиховима, значењима.
Речник демонологије ноћи: кезила, грицкала, скакутани, киклопче, саграило – биле су његове утваре: саговорници и савременици! Посетиоци у тами!
Посебна иронија сенчи Тадићеву ерудицију и филозофију. У првом плану је психоделична музика Тадићеве лирике. Све у њој кључа од страве, али и од моралне и друштвене критике и сатире!
Најсувереније, Тадић влада реским сликама бића и постојања у књигама Ждрело (1981), Огњена кокош (1982), Погани језик (1984). Вероватно у тим збиркама има највише антологијских песама.
На улцињској плажи сасекао га је глисер: крв обојила море… У болници сањао стихове.
У једној болници уснио је стих: „Бациће атомску бомбицу – у твоју чорбицу“.
Без иједне риме, многи су многе знали напамет.
Писац ове белешке по сећању, у оно време, био је уредник низа Тадићевих збирки. Негде између Огњене кокоши и Ругла – донео ми је руковет од двадесетак песама. Свака је имала по два укрштено римована катрена. Било је то велико изненађење. Чинило са да, и кад ништа не каже о везаном стиху, Новица можда мисли како је и римовање – прилагођавање, угађање и пристајање, а то је било супротно његовој природи.
Колико се може ослонити на памћење од готово четрдесет година, те песме су тематски биле сродне осталој поезији Новице Тадића, али су биле узорно „изведене“ у строфама и римама… Као да је хтео да ми каже: Ево, ако хоћеш, и ја то могу! После неколико дана, затражио ми је песме, више него мишљење о њима, узео их и однео бесповратно. Више се нигде нису појавиле.
Написао је три сонета без риме: „Сонет на улици“, „Сонет ноћи“, „Сонет страха“.
Био је мрачни принц своје генерације… Спор и сукоб изразио стихом-сликом-наказом – није знао „ружне речи“.
У својим Портретима, Матија га је видео као „Црну Варницу“.
У Задругином Колу (2008) запао га је број 666: Ђаволов друг, поезија-молитва! „Исповедна молитва“. Можда му је и био најближи претходник из наше традиције, онај Непознати песник из 14. века. Њему се одазвао овај, који се некад оглашавао криком и „поганим језиком“, а пред крај „тражи помиловање“:

Боже, погледај на нашу
кровињару.
Друмом нам не долазе мили;
сироти смо, згурени смо,
јадни веома.
У болестима и слабостима
пролазе нам дани.
Немамо ништа сем невоља.
Немамо никог сем старости.
Одузми од нас тугу.
Помилуј
наше погнуте седе главе.

Сабране песме (у пет књига) добио је убрзо после смрти, 2012.

Тадић је као песник успео и за живота. Добио је значајна признања и награде. Објављен и у плавом Колу СКЗ и у црвеној колекцији „Реч и мисао“, намењеној класицима. Проф. Микић написао је о њему књигу-две и низ суптилних огледа. Доживео зборнике и полемике о свом делу. А отишао прерано, како и приличи многим великим песницима.
Тих дана, кад се Новица запутио према Новом бежанијском гробљу, строги Јован Радуловић, писац романа Прошао живот, рекао је: Једини истински песник, данас!
Знамо да је био још који. Али Новица је Новица!
Не знајући шта бих од туге, а знајући колико му дугујемо, дао сам његову рану фотографију да се урами за зид сале Српске књижевне задруге, покрај највећих српских писаца. Тадашњи председник СКЗ Слободан Ракитић питао ме:
– Хоћеш ли се ти тако и о мени старати, кад дође време?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *