Игор Маројевић – УМЕТНОСТ СТВАРАЊА НЕУПОРЕДИВО ЈЕ ВАЖНИЈА ОД ИДЕОЛОГИЈЕ

Српску културу одржали су појединци који су се, без обзира на недостатке система, као ствараоци, понашали као да је све у реду и давали најбоље од себе, често и по цену глади, ако не и смрти. Ипак, жалосно је што су неке мање развијене књижевности, попут рецимо каталонске, само захваљујући њиховој свести о значају националне културе и одговарајућој организованости, на међународном тржишту знатно присутније од српске – каже за „Печат“ овогодишњи добитник престижне домаће књижевне награде „Меша Селимовић“

Писац Игор Маројевић овогодишњи је добитник најпрестижније домаће књижевне награде „Меша Селимовић“, коју традиционално додељују „Вечерње новости“. Не памти се да је у конкуренцији за ово признање нека књига тријумфовала толико убедљиво као његов роман „Остаци света“, објављен у „Дерети“. Добио је наиме чак двадесет седам гласова великог жирија од могућих шездесет, док је другопласираној књизи припало упола мање – тринаест гласова.
Кажете да је амбивалентност према наградама „прирођена и стечена за сваког изграђеног ствараоца“…
Реч је, најпре, о опреци чињеница да је књижевно стварање индивидуалан акт, и оне да, наградом, стварање може знатно да буде подруштвљено, значи и колективизовано. Мада, оно томе подлеже и пуким објављивањем књиге, које је, на тај начин гледано, минијатурна награда сама по себи. Верујем да многи колико-толико изграђени ствараоци осећају амбивалентност већ и приликом самог публиковања њиховог дела која доцније посебно расте ако је оно овенчано друштвеним признањем, посебно битним. Таква се двогубост первертује уколико је награда спорна због свог назива – на пример, по неком сумњивом ентитету или дијахронијски прекомерно потврђеном аутору – или ако је жири нестручан, а смањује ако је она названа по неспорном писцу попут, у конкретном случају, Меше Селимовића. Систем гласања је при томе сасвим транспарентан и демократски, а жири се састоји од шездесет проучавалаца књижевности, критичара и писаца, чиме се могући утицај на рад жирија више него битно смањује. Ако је све већ тако, речена амбивалентност апсолутно опада у корист примитка признања, само што лауреату ваља да се психофизички спреми на интензиван талас експонирања по медијима после проглашења добитника.
Одабрали сте тему злочина 20. века за роман „Остаци света“? Можете ли да се сетите тренутка одлуке, онога што је превагнуло да почнете да пишете и да се упустите у оно што називате „проласком кроз сав ужас грађе“?
Тек када сам, почетком века у Барселони, одлучио да ћу писати прозу о Шпанском грађанском рату, у исти мах сам решио и да ћу писати прозу о Јасеновцу. Претходно сам о усташком концлогору дуго прикупљао материјал због, безмало, неразумљивости саме ствари, толиких зверстава, не знајући хоћу ли штагод чинити с грађом. Шпански грађански рат је као једва разумљивија тема чинио окидач наративизовања Јасеновца. Прави пролазак кроз сав ужас грађе је уследио приликом завршавања романа, где сам био присиљен да уобличујући текст за сразмерно кратко време прођем кроз сав материјал који сам прикупљао и селектовао годинама, односно деценијама. Богами, речени утисци су потрајали и након предавања романа уреднику прозе у „Дерети“ Зорану Богнару, јер једно време, где год да видим бараку, причинило би ми се да сам у јасеновачком подлогору три, близу ланчаре и женског логора о којем сам претежно писао што се Јасеновца тиче.
Спомињете и отпор публике спрам таквих наратива… Шта кажу ваши читаоци?
Нема шта нарочито да ми кажу јер сам проучавам понашање публике. Ако сам за раније наративе имао седамдесетак одсто читатељки и тридесетак одсто читалаца – а у завршна два дела свог „Београдског петокњижја“, збирци прича „Београђанке“ и „Праве Београђанке“, тај однос је износио близу чак деведесет: десет – околности су се сасвим преокренуле када су „Остаци света“ у питању. Нажалост, већина публике, а женске поготову, колико год била бројнија у односу на мушку што се тиче прозе, у књижевној и паракњижевној фикцији налази прилику за замену немилосрдне стварности неком лепшом. Као читаоца, мене је много више занимало да проникнем у корен лоших ствари које чине већину живота. И као неко ко пише, бавим се претежно њима, чак и у оним ретким наративима који су захваљујући питким двосмисленим насловима, „Лагуниној“ моћној медијској машинерији и општепримамљивим корицама, наишли на широку пријемчивост пре свега женске публике. Пошто сам свесно пропустио прилику да тада постанем бестселер-писац, након дистанце могу рећи да је изразит успех „Београђанки“, који је утолико необичнији што је посреди збирка прича, као неупоредиво мање комерцијалан жанр од романа, био пријатан неспоразум.
Занимљиво је виђење првог читаоца вашег романа др Игора Перишића, који истиче полиперспективност као једну од најбитнијих особина овог дела. И сами кажете да сте историјским мотивима развијеним у њему приступили с најмање две идеолошки супротне стране…
Не занима ме идеолошка монолитност јер нисам пропагандиста него неко ко пише прозу. Желим да, пишући, и сам боље схватим и узроке зла и позицију жртве, што идеолошку једносмерност чини практично немогућом. Игор Перишић је роман назвао чак постидеолошким, е сада, о томе би требало чути и њега.
Замерано вам је што у истом роману пишете о Сребреници и Јасеновцу. Како то видите?
Па као предрасуде, а то је занимљива реч јер сама себе дефинише као процес што претходи расуђивању, другим речима као ништаван суд, некакво ментално узбибавање. Е сад, морам казати да је, с обзиром на бављење Јасеновцем и на чињеницу да су у истим корицама обрађени и тај концентрациони логор и Сребреница, реакција у виду предрасуда било много мање него што сам очекивао. А ако је тако, морам додати да су, колико сам могао да испратим, они којима је сметало ово друго, прочитавши роман углавном ретерирали и дали за право поступку примењеном у „Остацима света“.
Занимљив је и тај, како колеге кажу, „формални приступ, каткад тврдо документаристички али доследно људски, пишући о злочинима и то гласом починитеља“. Да ли се овај приступ наметнуо спонтано или сте га устројили као најпримеренијег теми?
Унапред сам дефинисао главног јунака из недавне савремености Мартина Инића и главну јунакињу Наду Марковић, која је успела да преживи Шпански грађански рат и Јасеновац и дочека деведесете. Књига „Остаци света“ била је омеђена и контекстом припадности „Етнофикцији“, незавршеном петокњижју – прва три романа из тог циклуса су „Жега“ (2004, 2008), „Шнит“ (2007, 2008, 2014) и „Мајчина рука“ (2011) – о збивањима која се тичу трију европских народа који су током 20. века били изоловани, а то су Немци, Шпанци и Срби, као и неки околни народи. Како сам већ рекао, унапред сам прикупио и грађу из Шпанског грађанског рата и Јасеновца. До свега осталог, па и поступка говора из више перспектива системом уланчаног сказа, дошао сам сасвим спонтано.
Не могу а да не споменем реч критичарке Наташе Анђелковић, која је, рекло би се, најтачније дефинисала ситуацију око вашег дела написавши да смо „романом ’Остаци света’ попунили празнине у нашем уметничком изразу о сопственим страдањима“…
То је толико велики комплимент да ми је готово немогуће да га коментаришем.
Како је могуће борити се против зла, како то да чини савремени човек, човек новог века, па и једна заједница, нација или и свет?
Заједница би требало да утиче на побољшање система вредности већим улагањем у културу, али нисам сигуран да заједници одговара изразитија просвећеност. Било би најбоље када би свет мање улагао у нуклеарно наоружање и опасне сегменте вештачке интелигенције, али нисам сигуран да свету, с обзиром на крајње домете разних лукративних побуда, одговара да буде безбедније место. Док се нешто у томе не промени, мада не верујем да хоће, појединац би требало да не верује много ни заједници ни свету, и да не бежи од горких али нажалост тачних сазнања. Међутим, нисам сигуран да већини људи не одговара самозаваравање.
Као у филму, у вашој књизи се преплићу историјски догађаји, меридијани… Поред Јасеновца, Сребренице, НАТО бомбардовања СРЈ ту је и Шпански грађански рат… Откуда тако велика фасцинација Шпанским грађанским ратом?
Добрим делом, одакле и фасцинација Јасеновцем. Део шаблона везан за њих је истоветан: прећуткивани или маргинализовани масовно крвави догађаји огромне важности. Размере Шпанског грађанског рата су додуше знатно веће јер да он није завршен победом деснице 1939, не би пет месеци касније дошло до Другог светског рата. У левичарским барселонским круговима у којима сам се кретао мање је пак било познато или популарно да су републиканци знатно утицали на жестоку побуну реакције, која је умела да за дан-два почисти петину становништва одређеног места. Говорим шпански језик, годинама сам живео у Шпанији. Звучи ли све то као довољан разлог?

Вратимо се наслову „Остаци света“. Шта је од света, дакле, остало?
Имао сам ту част, па и срећу да упознам личности које су ми о својим изразито тешким траумама говориле отмено и достојанствено, чак и са смислом за аутоиронијски или гротескан детаљ. Да би дошли до тога, они су најпре морали да себи у највећој могућој мери освесте трауму, затим да почну да говоре о њој, како би доспели у прилику да без обзира на проживљене страхоте постигну отвореност за ново пријатељство, за љубав… То су, отприлике, и ствари које су остале у 21. веку пошто је свет оглодан у 20. догађајима о каквима пишем у новом роману. Другим речима, остали су: хумор, иронија, гротеска, пријатељство, љубав, отвореност према себи и другима, спремност да се настави упркос фрустрацијама и траумама… Гледао сам да роман оплеменим величанственим духом особа о каквима сам малочас говорио и надам се да сам бар у незанемарљивој мери у томе и успео.
Какав је ваш однос према Меши Селимовићу као писцу? И о истоименој награди као најрелевантнијој, као „мери ствари“?
Мешу Селимовића сам као писца боље упознао на студијама Српског језика и књижевности на београдском Филолошком факултету. Када је по пребројавању „Вечерњих новости“ свакодневно објављиваних гласова великог жирија награде „Меша Селимовић“ постало јасно да ће она овенчати роман „Остаци света“, вратио сам се „Дервишу и смрти“. Ново читање ме је учврстило у уверењу да је посреди примерна филозофска фикција која је утолико значајнија што је наша култура можда најболније лишена аутентичних, неинтерпретаторских филозофских радова, при чему је Селимовићева проза – као и његови есеји – једна од најубедљивијих допуна тог недостатка. Већ сам говорио о демократичности и транспарентности система награде, а није згорег ни подсетити да је конкуренција посебно јака утолико што се вреднују дела из неколико књижевних жанрова: из области прозе, поезије, теорије, есеја… Признање „Вечерњих новости“ је добило на значају утолико више што је регионални „Меша“ – као тузлански покушај парирања српском – укинут, и што се некада најзначајније овдашње признање за роман, оно „Ниново“, претворило у преидеолошко-аматерско-лобистички циркус.
Искорачили сте одлучно с групом писаца која је усмерила рефлекторе право у мрак који се назива „Нинова“ награда… Шта данас, након недавне доделе, мислите о свему томе?
Не памтим мање медијски пропраћено уручење „Нинове“ награде и да, као ове године, тако брзо престане да се прича о њој. И да се награђени роман слабије прода од оног прошлогодишњег лауреата, чак десетоструко или тридесетоструко мање од „Нинових“ изабраних романа претходних година. Даље, није ствар у томе што су моји „Остаци света“ овенчани „Мешом“ него у питању: да ли се пре дешавало да та награда медијски и иначе вишеструко засени ону, поменуту у питању, иако њен овогодишњи лауреат свакодневно колумнише у врло тиражним новинама? Можда део ћутања потиче и одатле што ни самом „Нину“ не одговара да се много прича о његовој награди и зато што је неколико својих недавних текстова поменути колумниста завршио подршком председнику и речима „удри, рука ти се златила“ или слично. Па и претходни лауреат, иначе бескомпромисно-анационални критичар државе, годинама је, ако не и деценијама запослен у државној структури од великог значаја за националну културу. Тако је „Нинова“ награда постала не само регионална него, хтела – не хтела, и продржавна. У томе видим жалосну располућеност грогираног боксера који не зна где удара па се у рингу окомио на конопце. Али нисмо ми, бојкоташи, томе пресудно допринели; утицали су и бројни други писци који мимо нас нису послали своје нове романе недељнику, али је, неупоредиво више, допринео и сам тај тједник, циркуским мерилима у избору жирија, који је пак обавио јуначки део посла на урушавању признања доделом писцу који је уместо њих требало да преузме полемику с бојкоташима, али му је заправо од ма каквог сукобљавања много драже да се опет улагује позицији. Пошто се „Нинов“, за књижевност нестручни колегијум, логично не бави струком у избору жирија, а ове године ваљда треба да промени два-три његова члана, можда им не би било лоше да у складу с регионално-продржавном политиком нађу једног жиранта у неком селебритију из окружења, а другог у актуелној министарки културе.
Како оцењујете стање у српској књижевности данас? Шта се догађа с књижевном критиком?
Примећујем талас ваљаних младих и млађих критичара, почев од сарадника вашег листа, поменуте Наташе Анђелковић и Николе Маринковића. Има их и у другим новинама, као и у струковним часописима. То ме охрабрује јер је једно време деловало да је с дотичне стране настала суша. Мањи је проблем постојања књижевне критике него њене видљивости, односно недостатка атрактивних часописа који се очигледно нису снашли у незавидној борби с брзим временом. Српска проза а, колико могу да видим, и поезија, увек је била бољи део друштва захваљујући изразитом поетичком плурализму и обиљу живе грађе на сваком кораку, при чему апстрахујем неке поетике које сматрам застарелим и, с обзиром на дух времена, неоперативним ако не и нелегитимним.
Како видите афирмацију наших писаца у иностранству, шта би требало учинити да она буде успешнија?
Веома је добро што Министарство за културу Републике Србије помаже преводе домаћих писаца, али мислим да би, посебно ако додамо да за нашу књижевност напољу нажалост не постоји превелико интересовање, грантови за стране издаваче ту требало да буду већи. Интересовање би могло порасти јер имамо шта да понудимо, а оно није знатније због тога што је институт књижевне агентуре овде тек у повоју. Када би државу више занимало екстернизовање српске литературе, могла би се унутар дотичног ресорног тела направити агенција за њену промоцију и дистрибуцију изван земље те „увезати“ способни преводиоци на стране језике, направити комуникацијска мрежа са другим културама… Не знам зашто ми се чини да до свега тога неће доћи и да ће све остати на индивидуалним напорима и познанствима, мада то није ништа ново. Напротив, ову културу и јесу одржали појединци који су се без обзира на недостатке система приликом, за почетак, стварања понашали као да је све у реду и давали најбоље од себе, често и по цену глади, ако не и смрти. Ипак је помало жалосно, није ли, што су неке мање развијене књижевности, попут каталонске, само захваљујући свести о значају националне културе и минималној организованости, на међународном тржишту знатно присутније од српске.
А шта рећи о ангажованом писцу данас? Шта по вама значи бити ангажовани писац данас и у Србији а шта, рецимо, у Русији, Америци… свету уопште?
Можда јесам ангажовани писац, али нећу због тога глумити да следим одговарајуће, преидеологизоване правилнике. Верујем да је унутар књижевности сама умешност стварања неупоредиво битнија од идеологије, те сматрам легитимним и друштвено равнодушну литературу, попут Борхесове, и уопште. Ако сам ангажован писац, ја сам то због личне потребе, јер ако је осећам, онда би било неморално да је сузбијам. Исто као што је неморално да је неко ко је не осећа, глуми да то није случај само зато што ангажман види исплативим. Пишући о три европска народа изолована због свог етноцентризма, приказујем и припаднике немачког, и шпанског, и српског, и околних нација, и као џелате и као жртве: НДХ у Земуну и уопште, укључујући и немачку окупацију, али и прогон војвођанских Шваба 1944–1948, Јасеновац али и Блајбург, Сребреницу 1995. али и претходна дејства Насера Орића и, на том подручју, усташа у Другом светском рату, левичарска паљења цркава и убијања клера и цивила без суђења у Шпанији, али и многоструко жешћу реакцију тамошње деснице. Наравно, све то водећи рачуна о размерама злочина, јер немају сви они баш једнаке димензије нити тежину. Остало је да прикажем у том контексту највећи могући, Аушвиц, који ће бити један од најразвијенијих мотива завршног романа „Етнофикције“, насловљеног „Етно“.
Некада сам писао и социокултурне колумне у „Политици“ – и не само у „Политици“ – али од завршетка сарадње добијао сам понуде да их пишем про боно, што ми не пада на памет јер нећу да учествујем у општој депрофесионализацији књижевности, у овом случају есејистике. Но не бих наметао сопствену формулу ангажмана у вези са Србијом, наравно да се може тако деловати сасвим другачије, и то на низ начина. Не знам шта бих радио да сам, како ме питате, руски или амерички ангажовани књижевник; у првом случају бих можда писао о тамошњој сталној диктатури и изразитој социјалној неравноправности, коју бих можда тематизовао и да сам амерички, као и инвазивну спољну политику САД, те тамошњу неискорењивост расизма упркос свим системским напорима ка мултикултуралности. Додуше, морам да додам да сам из свог скромног искуства закључио да се она понегде и примила, на пример у Хјустону, који сам опазио као прилично складну англохиспанску оазу.
Време пандемије коју живимо наметнуло је нека своја правила и услове. У којој мери вам недостају књижевна публика, промоције, сајмови књига, и може ли то макар делом да надомести интернет-комуникација?
Свакако ми недостају, али имам елементарно осећање за реалност, тако да радим оно што могу и прилично сам стрпљив. Већ су ми због пандемије померени неки планирани наступи, попут мини-турнеје с „Остацима света“ у Републици Српској, или велике промоције превода „Шнита“ у Барселони. Али ако није могло зимус, моћи ће с пролећа, или на лето, или на јесен, само да будемо живи и ментално здрави. Надоместак у виду интернет-комуникације је много бољи него да се у том оквиру не збива баш ништа. Али има ту апсурда: поједина мини-предавања и интервјуе сам одржао не само у линку с Колумбијом, Шпанијом, Црном Гором и Новим Садом, него и – Београдом.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *