ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Фаланги речи не значе ништа

Кога брига шта лично мисли др Костић. Али он с тим мишљењем не мора (или директније – не би смео) да буде председник САНУ

Кад је Џон Рид у пролеће 1915. стигао у Србију, није му требало ни месец дана да разуме: „Код Срба сваки обични војник зна зашто се бори. Кад је био дете, мајка га је поздрављала речима: ’Здраво, осветниче Косова!’“

(НЕ)РАЗУМНИ СРБИ А ходио је знатижељни Американац земљом опустошеном ратом, срушени градови, спаљена сеоска имања, напуштене куће, гладни људи, изнемогли војници, страшне приче о аустроугарским злочинима, на све то епидемија тифуса и црни барјаци на кућама. Један саговорник му је испричао како је „водио четири рата за три године не променивши униформу“.
Вероватно је и тада Американац у Београду, Крагујевцу или Нишу могао срести неког „разумног Србина“ који би му објаснио да је „све изгубљено“. Али свакако Јовану Жујовићу – који је на месту првог човека Српске краљевске академије наследио баш фебруара те године преминулог Стојана Новаковића – није било ни на крај памети како је „једина политичка мудрост на који начин са елементима достојанства напустити Косово“. Као што зна његов „мудри“ наследник век касније.

ВИСКИ С ПАЛМЕРОМ Какав наследник!? Баш се променио. Али изгледа да се мењао као и Американци. Џон Рид би данас морао као Едвард Сноуден да бежи у азил у Русију. Ребека Вест („Црно јагње и сиви соко“ из 1941) вероватно би пријављивала Х. Џ. Велса, с којим је живела десет година невенчана, као силоватеља и мобинг силеџију.
А овај председник оног што се још по инерцији зове САНУ не би волео да га повезују с неким ко није променио мишљење о Србима. Он је пре за виски с Метјуом Палмером. Пошто су његова брига за Косово и патриотски идентитет српског народа истоветни с Палмеровим, на пример. (А како бира аргументе у овој полемици, можда би нас ударио кључном чињеницом да је Палмер ожењен Српкињом.) Додуше, његовом положају је много ближи часни Мирослав Лајчак, коме потпуни недостатак моралних скрупула даје могућност да својој земљи чини као и др Костић Србији, а све надајући се да је Косово sui generis, као што су му објаснили послодавци из Брисела и Вашингтона.

[restrict]

ГОВОР И БЛЕБЕТАЊЕ Онда се ових дана као сова из мрака Академије појави неки човек који се јавности представи као потпредседник а с хегелијанском надмишљу: „Постоји јединствен став да се Косово брани истином.“ Човек је електроинжењер, али не сме се сумњати у филозофске таленте тих људи, јер и Милутин Миланковић бејаше инжењер.
Али чим чујете такву досетку емитовану на медију којим ступа војска под командом Веслија Кларка, а на коју се најпре и најочигледније односе оне Орвелове законитости (Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ.), инстинктивно се запитате, а шта је том човеку истина. И чему тако формулисани крик, на јавно оглашавaње Емира Кустурице, Мила Ломпара и такве врсте људи? Јер да је њему истина о Косову иста као општераширена истина српског народа, не би то наглашавао.
Јавља потпредседник да они у Академији имају Одбор за КиМ, који је издао 8 томова научних радова и 536 библиотечких јединица. Ево један скуп о Косову одложила је пандемија. А шта се ту ради? Јавља велики истинољуб: „Свако има право да каже шта хоће и да то уђе у публикацију, ништа више од тога, нема никаквих активности о томе да се нека мишљења прихватају као општа или да се дефинише нека политика.“
Какви људи? Из неког Оза ли су? Шта је то? Алцхајмер? Деменција? Па ни деца у вртићима немају тако нехајан однос према својим мислима и речима. Јер у нормалном људском друштву, откад је света и века, говори се да би то произвело неке последице. Зато је говорење увек неки ризик. Зато је слобода говора велико начело људског рода.
Али овај човек говори о обичном блебетању. Кажи ако хоћеш, отиђи на благајну узми коверат, укачи се у неки пројекат за још коверти, види да средиш нешто за децу и унуке и – прети.

ТОК НОВЦА Да Србија зна! То да неко мисли и оглашава да није лепо да члан Академије држи до Косова ко до лањског снега „толико је ражестило чланове да су многа одељења већ имала своје састанке и први став (!?) који су усвојили је да је право сваког академика на сопствено мишљење, да оно не може бити ничим ограничено и да не може бити условљено никаквим прозивкама. Једино где се може очекивати став академика је у погледу стручног питања из области у којој је биран“.
Лепо. Дакле, не може се проблематизовати ако неко мисли да је „Косово лањски снег“. То не може ни онај ко другачије мисли. Нико. Ни онај ко плаћа те академске антикосовске мислиоце. Иако се, председник и потпредседник, саображавају у вези с Косовом са светом у коме је принцип: ако желиш да знаш зашто неко тако говори, Follow the money. Реци ми ко за ово даје новац, па ћу ти рећи зашто тако мислиш! Али ово је академијски парадокс!
Новац примитивних Срба, пореских обвезника, не носи те обавезе за умне академике. То се преваспитач части за велике напоре које чини у овој смрдљивој земљи. А могао је бити негде другде. Они стално јављају како њих свуда траже. Добро, они разумеју да се ваља клањати пред доларом или евром, али српски порески обвезници има да плаћају и не питају. Уосталом, ни српска држава неће смети да постави то питање.

„НОВА ИНКВИЗИЦИЈА“ Зато светина мора да зна – може се академик из Одељења биолошких наука, ако је ботаничар, на пример, замолити да направи пројекат и за шест година изнесе своје мишљење о томе како косовски божури с Газиместана утичу на ширење ковида 19 на територији Северне Косовске Митровице. И то је то. Стручно питање, стручан одговор. А то да ли ће Газиместан бити у „Великој Албанији“ или у Србији њих уопште није брига.
А наш академик из Одељења за физику је, ипак, прекршио правило и учинио српској јавности плезир – те филозофски објаснио шта је „нова инквизиција“ која не допушта академицима да тако раде. То је кад замислите да је др Костић – Галилеј. Тешко је то замишљати, разумем, али зато потпредседник и не мисли да је ствар у томе да др Костић буде Галилеј до краја… То је оно „ајд’ да се играмо Галилеја“, али кад би Костић-Галилеј требало да се жртвује за своју „слободну мисао“, и да жртвом оставке просветли заблуделу српску гомилу, онда игра престаје.
И онда: „Нова инквизиција сада тражи од председника САНУ да се он одрекне сопственог мишљења, или да каже да он има своје мишљење, али се не слаже с њим, или да, у најгорем случају, нема своје мишљење него прихвата оно које му кажу да прихвати. Замислите неку академију наука која има председника који нема своје мишљење.“
Занимљиво је. Може да се закаже и скуп у Одељењу за математику, физику и гео-науку око ове велике мисли. Једино, што није тачно да неко тражи да др Костић мења мишљење. Кога брига шта лично мисли др Костић. „Нова инквизиција“ има баналнији захтев – да он с тим мишљењем не мора (или директније – не би смео) да буде председник САНУ. Као што никог не би повредило да потпредседник оде с њим, а можда да се после кандидује за Одељење друштвених наука па да дебатује с колегом Данилом Бастом о Фихтеу и Канту.
Пошто људи који не мисле да је у Србији данас „једина политичка мудрост“ како предати Косово не желе да имају таквог председника Српске академије, онда би др Костић, потпредседник и други, да би попунили зграду у Кнез Михаиловој 35 могли наћи да је згодно населити добро људство из хелсиншких одбора и сорошевских фондова. Шта би била САНУ после тога зна се. Али ако се деси, то ће нам унаказити НВО-сектор. А оне од њих које не убаце у Српску академију оставиће без хлеба! Ко ће из Брисела расипати паре на тзв. институте и демократоборитељске одборе и конвенте кад САНУ буде доминантно попуњена одговарајућим људством. Ваљда неко мисли и о томе. Замислите да Србија остане без НВО-фаланги? Па не би нам двадесет година отворили ниједно поглавље на беспућу за ЕУ.

[/restrict]