Ера доминације Азије (6. део)

Из књиге проф. др Јована Душанића Економско трокњижје, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам, издање Филип Вишњић, Београд, 2020

Кина поново постаје најмоћнија држава у свету, како је то и била у релативно дугом периоду људске историје

Када сам непосредно по избијању глобалне кризе писао о њој, нагласио сам да је актуелна светска криза много озбиљнија него што се на први поглед чини, те да она није само економска него и дубока криза морала и духовности, па се и излаз из ње не налази само (можда чак и не превасходно) на страни економије.

ЛИБЕРАЛНИ КАПИТАЛИЗАМ И ФАШИЗАМ Живимо у времену у којем је врховни бог новац, а главни храмови берзе. Човек је преокупиран мислима о томе како да дође до новца који би потрошио на ствари које се нуде у изобиљу, а које би он желео да поседује. Међуљудски односи покушавају да се редукују на тржишне, а људима се намећу конзумеризам, хедонизам и егоизам. Губи се било каква социјална кохезија у друштву и појединац више не размишља у оквиру заједничке добробити и није спреман да се жртвује за друге. Постајемо све равнодушнији према патњама других и свега што се не тиче нашег материјалног интереса и животног стандарда.
Словеначки филозоф и социолог Рената Салецл, поводом превода на српски језик њене књиге Тиранија избора, у интервјуу за Политику (19. 8. 2014), између осталог каже: „Наша преокупација су индивидуалне промене, не друштвене. Та идеологија је идеална за пасивност људи… Бавимо се само собом, више не видимо друштвене промене. Постајући све више пасивни, постајемо идеалан субјект у том друштву, јер је идеологији капитализма потребан човек који је тескобан и који не критикује друштво и капитализам као такав, човек који чак и не размишља о друштвеним изборима и о друштвеној критици.“
Систем у којем је све на продају, и који од човека упорно покушава да направи робу, у којем привреда не служи људима већ људи њој, у којем економија контролише друштво, а не друштво економију, пре или касније мора доживети крах.
Поједини аутори (Карл Полањи у књизи Велика трансформација) сматрају да је фашизам директан и нужан производ либералног капитализма. Такав систем организације друштва, у којем је све на продају, где су профит, капитал и тржиште циљеви сами за себе, човека са свим његовим дотадашњим функцијама, и тачно одређеним местом у друштву, своди на рад као робу. Човек се немилосрдно и брутално измешта из дотадашњег положаја који му је пружао самопоштовање, сигурност и социјални статус. Осећање велике неправде која влада у свету, као и личне одбачености и понижености, где се радна снага третира као и други производни инпути (било какав репроматеријал), и одсуство сигурности, тј. хронични страх од неизвесности, утицали су на психичку нестабилност људи. То је директно гурнуло масе у наручје фашизма.
Поред тога, и класична социолошка истраживања показала су да људи код којих у дужем периоду пада животни стандард, те који се осећају економски незаштићени и понижени и где неједнакост у друштву добија огромне размере, почињу да траже вођу који ће улити веру да им може обезбедити сигурнији статус и гарантовати већу праведност у друштву. Подсетимо се да је Хитлер (демократским путем) дошао на власт (изабран је само неколико недеља пре Рузвелта) под максимом: „Главна мисија нашег покрета састоји се у томе да пружи изгубљеним и узнемиреним масама нову тврду веру; веру која их неће напуштати и у те дане хаоса; веру коју ће они пригрлити и која ће омогућити да њихова уморна срца нађу мир.“

КРАХ НЕОЛИБАРАЛИЗМА Очигледно да је у судару са стварношћу савремени неолиберализам доживео крах, као што је то било и с либерализмом тридесетих година прошлог столећа. После краха либерализма, у традиционалном годишњем обраћању Конгресу 1935. године, амерички председник Рузвелт истакао је да се главни узрок Велике депресије налази управо у прекомерним тржишним слободама. Истакао је тада да „Американци треба да одустану од идеје похлепног згртања богатства које доводи до неправедне расподеле. Сиромашни људи не могу бити слободни, а социјална правда мора да буде реални циљ а не утопијски идеал. Због тога, главни задатак државе јесте да искористи власт како би се расподелила средстава тако да се искорене сиромаштво и глад, и обезбеди стабилан извор средстава који ће гарантовати адекватне услове за живот грађана“.
Велико је питање да ли је крах неолиберализма и крај идеје о саморегулишућем laissez-faire тржишту и да се друштво у будућности неће поново суочити с неком новом инкарнацијом либерализма. Светски познати пољски економиста Гжегож В. Колотко (у књизи Куда идет мир – политическая зкономия будущего) сматра да би „човечанство продемонстрирало неопростиву наивност уколико би дозволило неолиберализму да се опорави од овог неуспеха и не би довело до његовог потпуног краха како се он више никада не би могао појавити. По логици тако би требало да буде, да ствар не стоји другачије због тога што неолиберализам, уз помоћ сервилних средстава масовних информација и дела академске јавности, не покушава да одговорност за сопствене грешке пребаци на државни интервенционизам окривљујући га за своје грехове“. Међутим, либерална идеологија ће, пре или касније – у не тако далекој перспективи, доживети крах као што се то десило с оном комунистичком, крајем ХХ века.
Када је дошло до слома комунистичке идеологије, сматрало се да смо стигли до краја историје (Ф. Фукујама) и да је Запад, са својим системом вредности (у центру кога су индивидуалне слободе и права човека) извојевао дефинитивну победу над другим цивилизацијама и сви треба само да копирају западно искуство како би постигли успех.
Комунизам и либерализам су две идеологије поникле на Западу. Обе ове идеологије су, веома мудро, за своје основе узеле фундаменталне вредности које су многобројним људима привлачне. Код либерализма је то слобода, а код комунизма правичност. Проблем је у томе што су слобода и правичност фундаменталне вредности преузете из религије, а обе ове идеологије су настале на негирању и одбацивању религиозног погледа на свет. Због тога оне, пре или касније, морају доживети крах.

ГЛОБАЛНА ПРЕРАСПОДЕЛА МОЋИ На почетку овог текста написали смо да је у економски најразвијенијим земљама Запада створен нови модел економског устројства, који смо назвали економијом постмодерне и која је била предмет нашег досадашњег истраживања. Поред тога, тада смо истакли да криза из 2008, која се појавила у САД и затим проширила на цео свет – није конјуктурна, како тврде наши неолиберали. Ради се о озбиљнијој системској кризи, која означава почетак завршнице једног историјски значајног хегемонистичког циклуса САД, односно постепеног пада империје. Ми присуствујемо глобалној прерасподели економске моћи која прелази од Запада ка Истоку, односно од САД ка Русији и Азији, поготово Кини.
То је, једним делом, и последица глобалне економске кризе која је, пре свега, криза западног (неолибералног) модела капитализма, али и различитог система вредности и погледа на свет између Истока и Запада. Када је (октобар 2015) на међународном Валдајском дискусионом клубу Владимиру Путину постављено питање „у чему је разлика између Русије и Запада“, одговор је био: „У основи нашег погледа на свет лежи представа о добру и злу, о вишим силама, о Божанском начелу, а у основи западног мишљења су – профит и прагматика.“

АЗИЈСКИ МОДЕЛ У исто време, многе азијске земље веома се успешно економски модернизују и развијају примењујући такозвани азијски модел, који карактеришу најпре стратегија развоја заснована на извозно оријентисаној индустријској политици, изузетно висок ниво штедње и инвестирања, те етапност и прагматичност у реформисању привреде.
Поред тога што су све источноазијске земље имале сличну стратегију економског развоја, брзом привредном успону погодовао је и њихов традиционални систем вредности чији се корени налазе у конфучијанству, а који карактерише трудољубивост, штедљивост, правичност, спремност на жртвовање, а нарочито изражен колективизам и хијерархијска структура друштва где постоји приоритет општих над индивидуалним интересима. Конфучијанска филозофија размишља о дужностима, а не о правима.
Из приоритета општих над индивидуалним интересима проистиче и принцип компромиса (неопходан како би се достигли виши општи циљеви), толерантност према разним облицима друштвеног уређења, уважавање алтернатива, схватање да за опстанак и општи напредак (нације, цивилизације) не треба робовати било којим идеолошким измима. Поред тога, све ове земље карактерише сличан традиционални систем вредности и приметно одсуство демократије, како се она схвата на Западу.
Овај азијски модел економског устројства омогућио је да Кина већ неколико деценија (тачније од краја 70-их година XX века) бележи импресиван раст БДП, који износи просечно око 10% годишње. Захваљујући томе, како то показују истраживања Светске банке (Подаци о сиромаштву, објављени као прилог документу Показатељи светског развоја за 2008. годину), у Кини је у периоду од 1981. до 2005. смањена стопа сиромаштва са 84% на 16%, односно изнад црте сиромаштва издигло се у том периоду (за само четврт века) више од 600 милиона Кинеза, што је више од броја становника Европе ако се изузме Русија.

СВЕТ 2050. ГОДИНЕ У студији The World in 2050, коју је 2011. године урадио Pricewaterhouse Coopers – PwC, констатује се да земље БРИК-а (Бразил, Русија, Индија, Кина) доприносе четвртину светског производа, а крајем ове деценије предвиђа се да ће он достићи трећину светског БДП. Кина ће од САД преузети лидерску позицију у светској економији око 2020. Предвиђа се да ће 2050. БДП земаља Велике развијајуће седморке, а коју чине земље БРИК-а – Бразил, Русија, Индија, Кина, затим Мексико, Индонезија и Турска, бити за четвртину већи него БДП групе седам садашњих економских развијенијих земаља, такозване Г7 (САД, Јапан, Немачка, В. Британија, Француска, Канада и Италија).
Уместо садашње три водеће земље – САД, Кина и Јапан – 2050. године ћемо имати други састав и распоред – Кина, Индија и САД. У групи првих десет земаља више неће бити Француска и Италија, а појавиће се Мексико и Индонезија, док ће Немачка и В. Британија (сада на петом и седмом) заузимати последња два (девето и десето) место. Од четвртог до шестог места 2050. године биће Бразил, Јапан и Русија.

ПОНОВНИ УСПОН КИНЕ Тако Кина поново постаје најмоћнија држава у свету, како је то и била у релативно дугом периоду људске историје. Подсетимо се да је Кина 1820. године (пре Опијумских ратова, када су западне земље, предвођене В. Британијом, покориле Кину) учествовала у светском БДП са 32,4%, Европа са 26,6%, а САД са 1,8%.
Међутим, у то време економски моћна Кина била је војно инфериорна у односу на западноевропске земље, и после Опијумских ратова (почевши од Првог опијумског рата 1840) она је војно поражена, претрпела је велика унижења од победничких западних земаља и економски је била уништена. У таквом стању остаће дуго и тек крајем ХХ века долази до економског препорода Кине.
Како истиче професор Универзитета у Пекингу Лин Ифу (у књизи Demystifying the Chinese Economy) кинески интелектуалци, који су били под снажним утицајем конфучијанства, сматрали су својом дужношћу да препороде свој народ и стрпљивим радом кроз неколико поколења борили су се да то остваре. Резултати те борбе су видљиви неколико последњих деценија.
Очигледно да је ова древна цивилизација успела, и поред више од два века великих унижења којима је била изложена, да остане верна својој традицији, али и да извуче поуке из тешког пораза који је доживела средином ХIХ века. Кина и даље има традиционално добро образовану и хијерархизовану администрацију, свесну своје одговорности и потребе рада за опште добро сопственог народа. У исто време, и даље у складу са својом традицијом, према другима нема освајачке и експанзионистичке амбиције, али много већу пажњу поклања јачању сопствених оружаних снага, како не би (без обзира на снажну економију) доживела поново неки нови „опијумски рат“.
Управо је ових година Кина преузела лидерску позицију од САД, посматрајући величину БДП исказаног по паритету куповне моћи. Крива удела Кине у светском БДП-у расте, а САД и ЕУ опада, те је по том показатељу Кина прво претекла САД, а неколико година после и ЕУ.
Импресиван дугорочно стабилан економски раст Кине траје већ четири деценије. На Западу је то у почетку игнорисано и третирано као ексцесна и привремена појава која ће бити брзо заборављена. Када се то није десило, онда су довођени у сумњу кинески званични подаци о економском расту. Тврдило се да кинеска држава манипулише статистичким подацима у циљу јефтине пропаганде. После масовног кинеског извоза који је убрзо уследио и све више робе произведене у Кини која је преплавила тржишта широм света, уследила су друга објашњења. Тврдило се да Кина није у стању да производи робу доброг квалитета и да је она само лоша копија робе која се производи на Западу. Говорило се да Кинези нису креативни и да никада неће моћи да угрозе Запад, који ће пак увек бити лидер у новим технологијама. Тврдили су да је инвентивност Кинеза спутана чињеницом да живе у системима који се не одликују демократијом и људским слободама које постоје на Западу.
На све ове предрасуде и стереотипе који су деценијама стизали са Запада Кина се није освртала, није се ни хвалила успесима које постиже него је стрпљиво ишла својим зацртаним путем развоја, и ту јасну стратешку политику доследно спроводи и данас. За разлику од европских постсоцијалистичких земаља које су безрезервно прихватиле принципе које су им наметнуле водеће западне земље (са САД на челу) и међународне институције које оне контролишу, Кина је поступила другачије. Радила је управо оно што су чиниле исте те земље и што им је помогло да се економски развију. Резултати су очигледни.

ПОЈАС И ПУТ Сва објашњења Запада, једно за другим, демантовала је стварност. Данас је „неинвентивна“ Кина постала лидер и у најновијим модерним технологијама. Наведимо само да она има најбржи компјутер на свету чије компоненте су 100% из домаће производње, да је кинески гигант Хуавеј светски лидер у развоју најсавременије телекомуникационе 5Г мреже, те да је Кина најдаље отишла у развоју вештачке интелигенције. Економска моћ Кине није могла више да се игнорише на Западу и њихова забринутост бива појачана чињеницом да се Кина не задовољава постигнутим, обзнањује своје стратешке програме и предузима конкретне мере да их претвори у стварност.
Убрзо по доласку на чело државе кинески председник Си Ђинпинг ће на састанку у Казахстану (2013) представити иницијативу Појас и пут, а две године после (2015) одобриће стратешки државни програм Направљено у Кини 2025 (Made in China 2025). У стратешком програму Направљено у Кини 2025 ова земља најављује своје лидерство у свим модерним технологијама (свемирској, вештачкој интелигенцији, роботици, информатици, медицини и фармацији…), те да ће у производњи домаће компоненте износити најмање 70%. Иницијативом Појас и пут, кроз коју Кина планира да уложи преко хиљаду милијарди долара у мрежу нових инфраструктурних пројеката, копненим путем повезује се Кина преко Азије и Евроазије с Блиским истоком и Европом.

САМОПОУЗДАЊЕ НОВИХ ГЕНЕРАЦИЈА Међутим, Запад треба нарочито да брине то што су у последње четири деценије (две последње деценије претходног и две прве деценије овог века) стасала потпуно нова поколења на Западу и Истоку, а која имају искуства дијаметрално различита од поколења пре њих. Нова поколења на Западу све више губе самопоуздање, док се код нових генерација на Истоку оно све више учвршћује. А сер Кенет Кларк је још у прошлом веку тврдио да недостатак самопоуздања, више од било чега другог, уништава цивилизације.
Управо пре 40 година, крајем 1970-их и почетком 1980-их, наступа ера неолиберализма на Западу, али и убрзани економски опоравак Кине. Све до 80-их година прошлог столећа у Европи и Северној Америци бележи се стални тренд повећања плата, скраћивања радног времена и побољшања система социјалне заштите. Нове генерације живеле су много боље од поколења њихових родитеља. Пре четрдесетак година наступа прелом – дуже се остаје на радном месту, а плате запослених стагнирају, урушава се систем социјалне заштите. Дошло се до нетипичне ситуације за овај део света, да нове генерације сада живе лошије него што су живели њихови родитељи. Већина грађана Запада губи веру у боље сутра за себе и своју децу, има све мање поверење у систем и институције својих земаља, а њихово самопоуздање све је слабије.
Насупрот њима, у Кини последње четири деценије стасава ново поколење које из годину у годину живи све боље, уверено да ће тај тренд бити настављен и у будућности, политичку стабилност у којој живи доживљава као датост, те осећа национални понос због економског успона и просперитета своје земље. Дубоко у својим сећањима потиснули су времена када је светом доминирао Запад, а њихов народ дуже од једног столећа трпео велика унижења, уверени да се то више никада неће поновити.
После два века доминације Запада очигледно је да човечанство ступа у еру доминације Азије. Тиме се и за Србију отвара нова (надајмо се боља) алтернатива. Да ли ћемо то знати да искористимо, зависи првенствено од нас самих. За почетак учинимо мали корак. Одбацимо лудачку кошуљу, у којој нас држе деценијама, и напустимо мантру да Европска унија нема алтернативу.

Крај