Era dominacije Azije (6. deo)

Iz knjige prof. dr Jovana Dušanića Ekonomsko troknjižje, knjiga prva: Ekonomija postmoderne i neoliberalizam, izdanje Filip Višnjić, Beograd, 2020

Kina ponovo postaje najmoćnija država u svetu, kako je to i bila u relativno dugom periodu ljudske istorije

Kada sam neposredno po izbijanju globalne krize pisao o njoj, naglasio sam da je aktuelna svetska kriza mnogo ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini, te da ona nije samo ekonomska nego i duboka kriza morala i duhovnosti, pa se i izlaz iz nje ne nalazi samo (možda čak i ne prevashodno) na strani ekonomije.

LIBERALNI KAPITALIZAM I FAŠIZAM Živimo u vremenu u kojem je vrhovni bog novac, a glavni hramovi berze. Čovek je preokupiran mislima o tome kako da dođe do novca koji bi potrošio na stvari koje se nude u izobilju, a koje bi on želeo da poseduje. Međuljudski odnosi pokušavaju da se redukuju na tržišne, a ljudima se nameću konzumerizam, hedonizam i egoizam. Gubi se bilo kakva socijalna kohezija u društvu i pojedinac više ne razmišlja u okviru zajedničke dobrobiti i nije spreman da se žrtvuje za druge. Postajemo sve ravnodušniji prema patnjama drugih i svega što se ne tiče našeg materijalnog interesa i životnog standarda.
Slovenački filozof i sociolog Renata Salecl, povodom prevoda na srpski jezik njene knjige Tiranija izbora, u intervjuu za Politiku (19. 8. 2014), između ostalog kaže: „Naša preokupacija su individualne promene, ne društvene. Ta ideologija je idealna za pasivnost ljudi… Bavimo se samo sobom, više ne vidimo društvene promene. Postajući sve više pasivni, postajemo idealan subjekt u tom društvu, jer je ideologiji kapitalizma potreban čovek koji je teskoban i koji ne kritikuje društvo i kapitalizam kao takav, čovek koji čak i ne razmišlja o društvenim izborima i o društvenoj kritici.“
Sistem u kojem je sve na prodaju, i koji od čoveka uporno pokušava da napravi robu, u kojem privreda ne služi ljudima već ljudi njoj, u kojem ekonomija kontroliše društvo, a ne društvo ekonomiju, pre ili kasnije mora doživeti krah.
Pojedini autori (Karl Polanji u knjizi Velika transformacija) smatraju da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma. Takav sistem organizacije društva, u kojem je sve na prodaju, gde su profit, kapital i tržište ciljevi sami za sebe, čoveka sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama, i tačno određenim mestom u društvu, svodi na rad kao robu. Čovek se nemilosrdno i brutalno izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Osećanje velike nepravde koja vlada u svetu, kao i lične odbačenosti i poniženosti, gde se radna snaga tretira kao i drugi proizvodni inputi (bilo kakav repromaterijal), i odsustvo sigurnosti, tj. hronični strah od neizvesnosti, uticali su na psihičku nestabilnost ljudi. To je direktno gurnulo mase u naručje fašizma.
Pored toga, i klasična sociološka istraživanja pokazala su da ljudi kod kojih u dužem periodu pada životni standard, te koji se osećaju ekonomski nezaštićeni i poniženi i gde nejednakost u društvu dobija ogromne razmere, počinju da traže vođu koji će uliti veru da im može obezbediti sigurniji status i garantovati veću pravednost u društvu. Podsetimo se da je Hitler (demokratskim putem) došao na vlast (izabran je samo nekoliko nedelja pre Ruzvelta) pod maksimom: „Glavna misija našeg pokreta sastoji se u tome da pruži izgubljenim i uznemirenim masama novu tvrdu veru; veru koja ih neće napuštati i u te dane haosa; veru koju će oni prigrliti i koja će omogućiti da njihova umorna srca nađu mir.“

KRAH NEOLIBARALIZMA Očigledno da je u sudaru sa stvarnošću savremeni neoliberalizam doživeo krah, kao što je to bilo i s liberalizmom tridesetih godina prošlog stoleća. Posle kraha liberalizma, u tradicionalnom godišnjem obraćanju Kongresu 1935. godine, američki predsednik Ruzvelt istakao je da se glavni uzrok Velike depresije nalazi upravo u prekomernim tržišnim slobodama. Istakao je tada da „Amerikanci treba da odustanu od ideje pohlepnog zgrtanja bogatstva koje dovodi do nepravedne raspodele. Siromašni ljudi ne mogu biti slobodni, a socijalna pravda mora da bude realni cilj a ne utopijski ideal. Zbog toga, glavni zadatak države jeste da iskoristi vlast kako bi se raspodelila sredstava tako da se iskorene siromaštvo i glad, i obezbedi stabilan izvor sredstava koji će garantovati adekvatne uslove za život građana“.
Veliko je pitanje da li je krah neoliberalizma i kraj ideje o samoregulišućem laissez-faire tržištu i da se društvo u budućnosti neće ponovo suočiti s nekom novom inkarnacijom liberalizma. Svetski poznati poljski ekonomista Gžegož V. Kolotko (u knjizi Kuda idet mir – političeskaя zkonomiя buduщego) smatra da bi „čovečanstvo prodemonstriralo neoprostivu naivnost ukoliko bi dozvolilo neoliberalizmu da se oporavi od ovog neuspeha i ne bi dovelo do njegovog potpunog kraha kako se on više nikada ne bi mogao pojaviti. Po logici tako bi trebalo da bude, da stvar ne stoji drugačije zbog toga što neoliberalizam, uz pomoć servilnih sredstava masovnih informacija i dela akademske javnosti, ne pokušava da odgovornost za sopstvene greške prebaci na državni intervencionizam okrivljujući ga za svoje grehove“. Međutim, liberalna ideologija će, pre ili kasnije – u ne tako dalekoj perspektivi, doživeti krah kao što se to desilo s onom komunističkom, krajem HH veka.
Kada je došlo do sloma komunističke ideologije, smatralo se da smo stigli do kraja istorije (F. Fukujama) i da je Zapad, sa svojim sistemom vrednosti (u centru koga su individualne slobode i prava čoveka) izvojevao definitivnu pobedu nad drugim civilizacijama i svi treba samo da kopiraju zapadno iskustvo kako bi postigli uspeh.
Komunizam i liberalizam su dve ideologije ponikle na Zapadu. Obe ove ideologije su, veoma mudro, za svoje osnove uzele fundamentalne vrednosti koje su mnogobrojnim ljudima privlačne. Kod liberalizma je to sloboda, a kod komunizma pravičnost. Problem je u tome što su sloboda i pravičnost fundamentalne vrednosti preuzete iz religije, a obe ove ideologije su nastale na negiranju i odbacivanju religioznog pogleda na svet. Zbog toga one, pre ili kasnije, moraju doživeti krah.

GLOBALNA PRERASPODELA MOĆI Na početku ovog teksta napisali smo da je u ekonomski najrazvijenijim zemljama Zapada stvoren novi model ekonomskog ustrojstva, koji smo nazvali ekonomijom postmoderne i koja je bila predmet našeg dosadašnjeg istraživanja. Pored toga, tada smo istakli da kriza iz 2008, koja se pojavila u SAD i zatim proširila na ceo svet – nije konjukturna, kako tvrde naši neoliberali. Radi se o ozbiljnijoj sistemskoj krizi, koja označava početak završnice jednog istorijski značajnog hegemonističkog ciklusa SAD, odnosno postepenog pada imperije. Mi prisustvujemo globalnoj preraspodeli ekonomske moći koja prelazi od Zapada ka Istoku, odnosno od SAD ka Rusiji i Aziji, pogotovo Kini.
To je, jednim delom, i posledica globalne ekonomske krize koja je, pre svega, kriza zapadnog (neoliberalnog) modela kapitalizma, ali i različitog sistema vrednosti i pogleda na svet između Istoka i Zapada. Kada je (oktobar 2015) na međunarodnom Valdajskom diskusionom klubu Vladimiru Putinu postavljeno pitanje „u čemu je razlika između Rusije i Zapada“, odgovor je bio: „U osnovi našeg pogleda na svet leži predstava o dobru i zlu, o višim silama, o Božanskom načelu, a u osnovi zapadnog mišljenja su – profit i pragmatika.“

AZIJSKI MODEL U isto vreme, mnoge azijske zemlje veoma se uspešno ekonomski modernizuju i razvijaju primenjujući takozvani azijski model, koji karakterišu najpre strategija razvoja zasnovana na izvozno orijentisanoj industrijskoj politici, izuzetno visok nivo štednje i investiranja, te etapnost i pragmatičnost u reformisanju privrede.
Pored toga što su sve istočnoazijske zemlje imale sličnu strategiju ekonomskog razvoja, brzom privrednom usponu pogodovao je i njihov tradicionalni sistem vrednosti čiji se koreni nalaze u konfučijanstvu, a koji karakteriše trudoljubivost, štedljivost, pravičnost, spremnost na žrtvovanje, a naročito izražen kolektivizam i hijerarhijska struktura društva gde postoji prioritet opštih nad individualnim interesima. Konfučijanska filozofija razmišlja o dužnostima, a ne o pravima.
Iz prioriteta opštih nad individualnim interesima proističe i princip kompromisa (neophodan kako bi se dostigli viši opšti ciljevi), tolerantnost prema raznim oblicima društvenog uređenja, uvažavanje alternativa, shvatanje da za opstanak i opšti napredak (nacije, civilizacije) ne treba robovati bilo kojim ideološkim izmima. Pored toga, sve ove zemlje karakteriše sličan tradicionalni sistem vrednosti i primetno odsustvo demokratije, kako se ona shvata na Zapadu.
Ovaj azijski model ekonomskog ustrojstva omogućio je da Kina već nekoliko decenija (tačnije od kraja 70-ih godina XX veka) beleži impresivan rast BDP, koji iznosi prosečno oko 10% godišnje. Zahvaljujući tome, kako to pokazuju istraživanja Svetske banke (Podaci o siromaštvu, objavljeni kao prilog dokumentu Pokazatelji svetskog razvoja za 2008. godinu), u Kini je u periodu od 1981. do 2005. smanjena stopa siromaštva sa 84% na 16%, odnosno iznad crte siromaštva izdiglo se u tom periodu (za samo četvrt veka) više od 600 miliona Kineza, što je više od broja stanovnika Evrope ako se izuzme Rusija.

SVET 2050. GODINE U studiji The World in 2050, koju je 2011. godine uradio Pricewaterhouse Coopers – PwC, konstatuje se da zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina) doprinose četvrtinu svetskog proizvoda, a krajem ove decenije predviđa se da će on dostići trećinu svetskog BDP. Kina će od SAD preuzeti lidersku poziciju u svetskoj ekonomiji oko 2020. Predviđa se da će 2050. BDP zemalja Velike razvijajuće sedmorke, a koju čine zemlje BRIK-a – Brazil, Rusija, Indija, Kina, zatim Meksiko, Indonezija i Turska, biti za četvrtinu veći nego BDP grupe sedam sadašnjih ekonomskih razvijenijih zemalja, takozvane G7 (SAD, Japan, Nemačka, V. Britanija, Francuska, Kanada i Italija).
Umesto sadašnje tri vodeće zemlje – SAD, Kina i Japan – 2050. godine ćemo imati drugi sastav i raspored – Kina, Indija i SAD. U grupi prvih deset zemalja više neće biti Francuska i Italija, a pojaviće se Meksiko i Indonezija, dok će Nemačka i V. Britanija (sada na petom i sedmom) zauzimati poslednja dva (deveto i deseto) mesto. Od četvrtog do šestog mesta 2050. godine biće Brazil, Japan i Rusija.

PONOVNI USPON KINE Tako Kina ponovo postaje najmoćnija država u svetu, kako je to i bila u relativno dugom periodu ljudske istorije. Podsetimo se da je Kina 1820. godine (pre Opijumskih ratova, kada su zapadne zemlje, predvođene V. Britanijom, pokorile Kinu) učestvovala u svetskom BDP sa 32,4%, Evropa sa 26,6%, a SAD sa 1,8%.
Međutim, u to vreme ekonomski moćna Kina bila je vojno inferiorna u odnosu na zapadnoevropske zemlje, i posle Opijumskih ratova (počevši od Prvog opijumskog rata 1840) ona je vojno poražena, pretrpela je velika uniženja od pobedničkih zapadnih zemalja i ekonomski je bila uništena. U takvom stanju ostaće dugo i tek krajem HH veka dolazi do ekonomskog preporoda Kine.
Kako ističe profesor Univerziteta u Pekingu Lin Ifu (u knjizi Demystifying the Chinese Economy) kineski intelektualci, koji su bili pod snažnim uticajem konfučijanstva, smatrali su svojom dužnošću da preporode svoj narod i strpljivim radom kroz nekoliko pokolenja borili su se da to ostvare. Rezultati te borbe su vidljivi nekoliko poslednjih decenija.
Očigledno da je ova drevna civilizacija uspela, i pored više od dva veka velikih uniženja kojima je bila izložena, da ostane verna svojoj tradiciji, ali i da izvuče pouke iz teškog poraza koji je doživela sredinom HIH veka. Kina i dalje ima tradicionalno dobro obrazovanu i hijerarhizovanu administraciju, svesnu svoje odgovornosti i potrebe rada za opšte dobro sopstvenog naroda. U isto vreme, i dalje u skladu sa svojom tradicijom, prema drugima nema osvajačke i ekspanzionističke ambicije, ali mnogo veću pažnju poklanja jačanju sopstvenih oružanih snaga, kako ne bi (bez obzira na snažnu ekonomiju) doživela ponovo neki novi „opijumski rat“.
Upravo je ovih godina Kina preuzela lidersku poziciju od SAD, posmatrajući veličinu BDP iskazanog po paritetu kupovne moći. Kriva udela Kine u svetskom BDP-u raste, a SAD i EU opada, te je po tom pokazatelju Kina prvo pretekla SAD, a nekoliko godina posle i EU.
Impresivan dugoročno stabilan ekonomski rast Kine traje već četiri decenije. Na Zapadu je to u početku ignorisano i tretirano kao ekscesna i privremena pojava koja će biti brzo zaboravljena. Kada se to nije desilo, onda su dovođeni u sumnju kineski zvanični podaci o ekonomskom rastu. Tvrdilo se da kineska država manipuliše statističkim podacima u cilju jeftine propagande. Posle masovnog kineskog izvoza koji je ubrzo usledio i sve više robe proizvedene u Kini koja je preplavila tržišta širom sveta, usledila su druga objašnjenja. Tvrdilo se da Kina nije u stanju da proizvodi robu dobrog kvaliteta i da je ona samo loša kopija robe koja se proizvodi na Zapadu. Govorilo se da Kinezi nisu kreativni i da nikada neće moći da ugroze Zapad, koji će pak uvek biti lider u novim tehnologijama. Tvrdili su da je inventivnost Kineza sputana činjenicom da žive u sistemima koji se ne odlikuju demokratijom i ljudskim slobodama koje postoje na Zapadu.
Na sve ove predrasude i stereotipe koji su decenijama stizali sa Zapada Kina se nije osvrtala, nije se ni hvalila uspesima koje postiže nego je strpljivo išla svojim zacrtanim putem razvoja, i tu jasnu stratešku politiku dosledno sprovodi i danas. Za razliku od evropskih postsocijalističkih zemalja koje su bezrezervno prihvatile principe koje su im nametnule vodeće zapadne zemlje (sa SAD na čelu) i međunarodne institucije koje one kontrolišu, Kina je postupila drugačije. Radila je upravo ono što su činile iste te zemlje i što im je pomoglo da se ekonomski razviju. Rezultati su očigledni.

POJAS I PUT Sva objašnjenja Zapada, jedno za drugim, demantovala je stvarnost. Danas je „neinventivna“ Kina postala lider i u najnovijim modernim tehnologijama. Navedimo samo da ona ima najbrži kompjuter na svetu čije komponente su 100% iz domaće proizvodnje, da je kineski gigant Huavej svetski lider u razvoju najsavremenije telekomunikacione 5G mreže, te da je Kina najdalje otišla u razvoju veštačke inteligencije. Ekonomska moć Kine nije mogla više da se ignoriše na Zapadu i njihova zabrinutost biva pojačana činjenicom da se Kina ne zadovoljava postignutim, obznanjuje svoje strateške programe i preduzima konkretne mere da ih pretvori u stvarnost.
Ubrzo po dolasku na čelo države kineski predsednik Si Đinping će na sastanku u Kazahstanu (2013) predstaviti inicijativu Pojas i put, a dve godine posle (2015) odobriće strateški državni program Napravljeno u Kini 2025 (Made in China 2025). U strateškom programu Napravljeno u Kini 2025 ova zemlja najavljuje svoje liderstvo u svim modernim tehnologijama (svemirskoj, veštačkoj inteligenciji, robotici, informatici, medicini i farmaciji…), te da će u proizvodnji domaće komponente iznositi najmanje 70%. Inicijativom Pojas i put, kroz koju Kina planira da uloži preko hiljadu milijardi dolara u mrežu novih infrastrukturnih projekata, kopnenim putem povezuje se Kina preko Azije i Evroazije s Bliskim istokom i Evropom.

SAMOPOUZDANJE NOVIH GENERACIJA Međutim, Zapad treba naročito da brine to što su u poslednje četiri decenije (dve poslednje decenije prethodnog i dve prve decenije ovog veka) stasala potpuno nova pokolenja na Zapadu i Istoku, a koja imaju iskustva dijametralno različita od pokolenja pre njih. Nova pokolenja na Zapadu sve više gube samopouzdanje, dok se kod novih generacija na Istoku ono sve više učvršćuje. A ser Kenet Klark je još u prošlom veku tvrdio da nedostatak samopouzdanja, više od bilo čega drugog, uništava civilizacije.
Upravo pre 40 godina, krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, nastupa era neoliberalizma na Zapadu, ali i ubrzani ekonomski oporavak Kine. Sve do 80-ih godina prošlog stoleća u Evropi i Severnoj Americi beleži se stalni trend povećanja plata, skraćivanja radnog vremena i poboljšanja sistema socijalne zaštite. Nove generacije živele su mnogo bolje od pokolenja njihovih roditelja. Pre četrdesetak godina nastupa prelom – duže se ostaje na radnom mestu, a plate zaposlenih stagniraju, urušava se sistem socijalne zaštite. Došlo se do netipične situacije za ovaj deo sveta, da nove generacije sada žive lošije nego što su živeli njihovi roditelji. Većina građana Zapada gubi veru u bolje sutra za sebe i svoju decu, ima sve manje poverenje u sistem i institucije svojih zemalja, a njihovo samopouzdanje sve je slabije.
Nasuprot njima, u Kini poslednje četiri decenije stasava novo pokolenje koje iz godinu u godinu živi sve bolje, uvereno da će taj trend biti nastavljen i u budućnosti, političku stabilnost u kojoj živi doživljava kao datost, te oseća nacionalni ponos zbog ekonomskog uspona i prosperiteta svoje zemlje. Duboko u svojim sećanjima potisnuli su vremena kada je svetom dominirao Zapad, a njihov narod duže od jednog stoleća trpeo velika uniženja, uvereni da se to više nikada neće ponoviti.
Posle dva veka dominacije Zapada očigledno je da čovečanstvo stupa u eru dominacije Azije. Time se i za Srbiju otvara nova (nadajmo se bolja) alternativa. Da li ćemo to znati da iskoristimo, zavisi prvenstveno od nas samih. Za početak učinimo mali korak. Odbacimo ludačku košulju, u kojoj nas drže decenijama, i napustimo mantru da Evropska unija nema alternativu.

Kraj