Девет живота Милоша Шобајића

Стара енглеска изрека каже да мачке имају девет живота, да се у прва три играју, у друга три лутају, а да у последња три остају тамо где припадају. Наш прослављени сликар Милош Шобајић, који је своју најновију аутобиографску књигу насловио „Мојих девет живота“, имао је у свом богатом животу много стваралачког играња и много боготражитељског лутања, али је, чини се, коначно стигао и скрасио се тамо где треба, у загрљају вољене жене Маје и у граду и земљи којима својим бићем нераскидиво припада

Писана исповест Милоша Шобајића, која нас води од рођења у ратном вихору Славоније и фелинијевских слика несташног одрастања и дивљег шегачења у Никшићу, под будним оком строге и фаталистички настројене баба Василије, преко студија на београдској Ликовној академији и првих, великих сликарских успеха у Граду светлости током седамдесетих година прошлог века, до каснијих разочарања и горчина изазваних распадом Југославије почетком деведесетих и пратећом сатанизацијом српског народа у западним медијима, једна је од најузбудљивијих и мисаоно најбогатијих књига мемоарске прозе објављених код нас, и чита се у једном даху попут каквог модерног бестселер романа, препуног авантура, занимљивих анегдота и неочекиваних обрта.

ПАПУК 1944 Прича почиње у децембру 1944. на снегом завејаној планини Папук у Славонији, у суровим ратним околностима док су Совјети надирали а Немци се повлачили, где се Милош Шобајић родио и једини преживео од четрдесет беба које су у тим данима дошле на свет у импровизованој болници. Остале бебе су умрле од хладноће, а он је волшебно преживео зато што га је мајка, одважна Личанка Мирјана, полугола и исцрпљена, пожртвовано пешице носила кроз снег замотаног у ћебе од села до села, где га је преповијала, дојила и уз ватру враћала у живот. Та борбена воља за животом и урођена виталност, које је наследио од мајке и које су обележиле тешке услове под којима је стигао на свет, пратиле су Милоша Шобајића кроз читав његов животни и стваралачки пут, омогућавајући му да се у свакој неприлици дочека на ноге попут мачке и крене у нови почетак.
Судбина је удесила да званични датум победе над нацизмом, 9. мај 1945, дочека у Паризу, као шестомесечна беба у поворци људи која је на Шанзелизеу прослављала крај рата, јер му је отац био постављен за војног аташеа, задуженог за репатријацију заробљених југословенских официра из логора у Белгији и Немачкој. Париз, у коме је провео прве три године живота, Шобајићу је очигледно већ тада био судбински предодређен као значајна животна дестинација, али га је пут до повратка у њега водио преко Истанбула, где је отац Војо службовао као генерални конзул. Ту је три године похађао елитну француску католичку школу „Наша Госпа Сионска“, у којој је био познат по недисциплини и по томе што је француске часне сестре излуђивао причама о томе како Бог не постоји, док је његов отац обављао осетљиве дипломатске задатке и друговао с Ијаном Флемингом, тада енглеским конзулом и обавештајцем, који ће у историју ући као аутор књига о Џејмсу Бонду. Истанбул, царски град на граници Европе и Блиског истока, са својим егзотичним и оријенталним бојама, укусима и мирисима, са својим опојним шаренилом и културолошким и цивилизацијским противречностима, с америчким носачима авиона у Босфору, елегантним дамама и углађеним хладноратовским шпијунима, оставио је јак и неизбрисив утисак на Милоша Шобајића као хиперактивног, осмогодишњег дечака, који је баш у њему први пут, под утицајем породичног пријатеља Зуке Џумхура, почео да учи да црта и да развија сопствену чулност и осећај за естетику. Занимљиво је да Шобајић пише како се више никада, након детињства, није усудио да оде у Истанбул, јер жели да задржи ту блиставу дечачку слику о том чудесном граду из својих успомена какву је, готово пресликану, пронашао још и код турског нобеловца Орхана Памука у роману „Музеј невиности“.
Након једног инцидента у школи, који је био кап што је прелила већ препуњену чашу, Шобајић је избачен из „Наше Госпе Сионске“ и одлуком родитеља враћен у земљу да у Никшићу код бабе настави школовање. Одрастање у провинцији, како наводи Шобајић, било је благослов за њега, јер је имао осећај неспутане слободе и безбрижности, а младалачке игре и догодовштине које је доживљавао са својим тадашњим другарима описане су тако живописно и духовито да имамо утисак да нам пред очима промиче нека никшићка верзија „Амаркорда“. Делови књиге који се тичу Никшића и Црне Горе изузетно су значајни јер осветљавају прошлост породице Шобајић, односно Кадовић, иначе једне од најугледнијих српских породица у тим крајевима око манастира Острог, а Шобајићеви преци били су велики просветитељи који су крајем 19. и почетком 20. века у Никшићу основали прву библиотеку, прво позориште, први биоскоп, први блех-оркестар и хор, први часопис и прво културно-уметничко друштво „Захумље“. Своје породично име Милош Шобајић додатно је прославио великим уметничким успехом који му је донео светску славу, бројне изложбе по свим крајевима планете и раскошне сликарске монографије које су писали и приређивали чувени књижевници и еминентни критичари попут Петера Хандкеа и Алена Жуфреа.

КОЦКА НА СЕНИ Одлазак у Париз одмах након свршених студија, без новца и готово без икаквих конкретних планова, а с јасном амбицијом да у француској престоници живи са супругом Лотком искључиво од сликарства, био је чин огромне храбрости или младалачке лудости, у зависности из ког угла се посматра. Шобајић у књизи искрено описује први разговор са чувеним критичарем Валдбергом који му је био „веза“ и који је био запањен лакомисленом самоувереношћу двадесетседмогодишњег младића који је из Београда стигао у Париз с десетак платна и одмах очекује изложбу и уносан уговор с галеријом. Срећа га је ипак погледала, Валдбергу се био допао, па га је препоручио галеристи за изложбу која је реализована у року од само неколико месеци, чиме је лансирана велика уметничка каријера која траје скоро педесет година. За време свог дугачког и плодног стваралачког века Шобајић је свашта претурио преко главе, доживео је многе вртоглаве успоне и падове, чуо је све могуће приче и видео је све што се може видети у свету ликовне уметности и културе, и то у епицентру свих збивања, у Паризу, где је у свом атељеу на Монмартру (у коме је некада сликао и Пикасо) стварао, дружио се и испијао шампањац с најпознатијим уметницима, критичарима, аристократама и политичарима, па су стога у књизи можда и најзанимљивији његови увиди и промишљања о стању и правцу кретања савремене уметности и њеној улози у општем моралном и спиритуалном суноврату западне цивилизације.
Шобајић нарочито оштро и критично пише о концептуалној уметности, коју назива НАТО артом и која је, по њему, главно оружје глобалистичке „дубоке државе“ за рушење духовне вертикале, природног осећања за склад и лепоту и идентитетских упоришта савременог човека. Или како он, након навођења бизарних примера уметника који су излагали соптвени измет у конзервама за сардине и искоришћене менструалне улошке, у књизи на једном месту закључује: „Таква концептуална дела, која сам први пут открио на почетку седамдесетих година, била су пробни балони за будућу озбиљну најезду сличног производа, да би до данас државна политика из области уметности инсистирала на ексклузивном представљању само концептуалне уметности, по великим, државним музејима. Званична политика ’дубоке државе’ фаворизује концепт као вид изражавања, рачунајући на подршку огромне већине младих и неталентованих људи који приступају овом, вештачком и брзом успеху, јер су већ на првој изложби проглашени од организатора за трансавангарду! Та армија неталентованих концептуалних уметника, организованих из центара моћи, доведена је да производи дилентатизам и кич, представљајући та недела као врх људске креативности. Управо је то начин разбијања људског ума – кад вам константно намећу по значајним светским музејима и галеријама да је добро оно што поуздано знате да није. У једном моменту посумњате у свој суд, јер је убеђивање константно и свим средствима и великим новцем подржано, и ви помислите да грешите. Од вас се захтева само да оборите ниво своје интелигенције и образовања и постаће вам сасвим прихватљиво дело у музеју које је на интелектуалном нивоу детета од седам година.“
Осим концептуалне уметности, Шобајић се у својим мемоарима обрушава и на српске интелектуалце и уметнике у Француској који су, из сопственог кукавичлука или среброљубља, пристајали, па чак и подстицали ужасне медијске стереотипе о Србима током ратних деведесетих. Шобајић, који је тада бранио свој народ и одлазио на ратиште са Момом Капором и Драгошем Калајићем, доживео је велико отрежњење и горко разочарање у Запад и Француску када је видео како га се због његовог родољубља многи дотадашњи париски пријатељи и познаници, под утицајем монструозне антисрпске пропаганде, одричу и од њега дистанцирају као наводног експонента Милошевићеве политике и проказаног припадника „злочиначког“ народа. Вероватно је сва та накупљена горчина из тих година крвавог југословенског расплета утицала и на то да се из Париза врати у Београд средином 2000-их и да на Мегатренд универзитету оснује сопствени Факултет за дизајн и уметност на коме је читаву деценију, у улози декана и професора, несебично преносио своја драгоцена знања и искуства студентима и младим уметницима, али и на коме је имао срећу да упозна садашњу супругу Мају, с којом је отпочео последњи од његових „девет живота“. Пре три године Милош Шобајић написао је и објавио књигу „Сликај и ћути“, која је била својеврсни манифест и порука упућена младим српским уметницима. Након читања његовог последњег дела можемо само да закључимо да је добро што велики уметник није следио сопствени савет, јер би његовим ћутањем српска култура остала ускраћена за једно ванредно важно и инспиративно литерарно сведочанство о бурној и сложеној епохи чији је истакнути актер и луцидни тумач био.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *