Demencija u doba korone

Filmovi „Ribica” i „Otac”

Zastrašujuća podrška u tajmingu sa zbivanjima u stvarnosti, jednako bolesnoj kao i ona pokazana u tragičnim životima junaka trenutno širom sveta aktuelnih filmova „Ribica” i „Otac”, čini ih ostvarenjima koja su, iako spontano i neumišljajno, postala ogledalo našeg sveta u koje se s pravom užasavamo da pogledamo

Jedan od takozvanih malih filmova koji je tokom ovog meseca zaokupljao pažnju publike širom sveta (osim martovskog premijernog prisustva u bioskopima na retkim mestima gde te ustanove rade, dostupan je i preko striming platformi), „Ribica”, u američko-kanadskoj nezavisnoj koprodukciji, teško da je mogao dobiti bolji momenat za ulazak u populaciju, da se poslužimo epidemiološkom retorikom. I sasvim je na mestu ovakva terminologija. Jer „Ribica”, iako romantično ostvarenje s teškim dramskim momentima, ona je i film o pandemiji. Među onima koji su ni krivi ni dužni postali dalekovidi, koji slute i donose ledeni dah katastrofe. „Ribica” je, kažu autori, nastala pre ove naše turobne i dalje intenzivno prisutne pandemije virusa korona. A bavi se pandemijom i ljubavlju koja treba da se ispolji u njoj, da je preživi i pobedi. Međutim, bolest za koju su se odlučili autori ovog filma daleko je strašnija, i to u svakom smislu.
Zamislite svet u kome se postepeno čitavo čovečanstvo inficira Alcahajmerovom bolešću. I polako ali sigurno kolektivno gubi pamćenje! Život se u punom obimu, i to ne samo o pitanju procenta zaraženih već i po devastirajućim posledicama, apsolutno gasi. Odlazi doslovno u zaborav. Više niko nikoga ne prepoznaje, niko otuda nije stanju da bilo kome veruje, svako od svakog zazire, svet postaje poprište izgubljenih ljudi i njihovih jezivih sudbina koje sve više imaju tragičan kraj. Iako je od „Ribice” vrlo lako mogao da se napravi kataklizmični horor i spektakularni film katastrofe, autori su se odlučili za sasvim drugačiji pristup zbog koga je „Ribica” i te kako metafora za sve ono u šta se naš tzv. stvarni svet polako pretvara. Snimljen, dakle, pre korone i bilo kakve najave da će nam se ona desiti, „Ribica” je dobila termine za distribuciju usred kovid pandemije, susrevši se s njenim sve težim i sveobuhvatnijim negativnim učinkom na naš svet i strahovima svojih potencijalnih gledalaca, koji su kao odraz u ogledalu pošasti koju u svojoj priči nudi Alchajmer pandemija „Ribice”. Kao dve strane istog novčića. Samo je bolest drugačija. U filmskoj pandemiji ljudi umiru od zaborava i zbog njega, u našoj od gripa, i tu je jedina razlika. Izolacija, otuđenje, izgubljenost u civilizaciji koja puca po šavovima, jalovi pokušaji da se bolest pobedi – sve je to isto na obe strane stvarnosti i fikcije. I utisak da smo u nekom snu, košmaru zapravo, jednak je istom takvom anksioznom preispitivanju glavnih junaka priče „Ribice”, koja je, međutim, do kraja ostala dosledna da ne postane film katastrofe i stereotipni apokaliptični horor već duboka, melanholična i veoma romantična priča o ljubavi mladog bračnog para koja je kompromitovana bolešću zaborava s kojom su oboje inficirani. Jedan maestralni momenat istinske nadahnutosti u konstrukciji ove priče koji doslovno šokira gledaoca na samom kraju filma i otvara mnoštvo egzistencijalnih i filozofskih preispitivanja što nadilaze film i odlaze u sferu vrhunske „filozofske fantastike” čine ovaj film posebno zanimljivim i veoma značajnim. Posebno s obzirom na tajming njegove distribucije koji je koincidirao s našim i dalje tekućim pandemijskim izazovom.

Svet bez pamćenja

Ne samo da „Ribica” ima tu neplaniranu, dakle slučajnu paralelnost sa stvarnim zbivanjima već je s tim preokretom na kraju priče potresno i surovo otvorila vrata sasvim moguće nove naše realnosti koja nas čeka, ali i odmaka od nje koji je jedino moguć u zaboravu. Odnosno, preciznije, u potpunoj izgubljenosti od navodne realnosti. Jer ako zamislite supružnike koji su izgubili pamćenje, koji se ne prepoznaju, pa postaju stranci od kojih se, naravno, po definiciji zazire (naša sve prisutnija stvarnost!) analogija s kovid pandemijom je do te mere autentična da je užasavajuća. Tim pre jer se u ovom našem svetu insistira na izolaciji, otuđenosti, izbegavanju kontakata s bilo kim, „zatvaranjima” svake vrste i obima, pa se to još cinično naziva „novo normalno”, dakle istovetnog distanciranja koje stvara bolest zaborava među ljudima u „Ribici” makar oni bili i najbliži. A jedina moguća pobeda ljubavi u tom kontekstu je ta da će pomenuti supružnici, u trenutku kada je i drugi od njih izgubio pamćenje, možda početi večno i stalno iznova da se zaljubljuju jedno u drugo!? Ima li tužnije ideje i turobnijeg kraha čovečanstva? Ta distopija zapravo i nije moguća kao distopijski nastavak kakvog-takvog bitisanja jer je bitisanje u tom kontekstu nemoguće. S pamćenjem odlazi sve drugo, pa i život. Zastrašujuće je to da se odavno, mnogo pre kovid pandemije, intenzivno radilo na orvelijanskoj intervenciji na pamćenju celokupnog našeg čovečanstva. Istorija, ako je moguće prihvatiti da ona objektivno postoji, bezbroj puta je prekrajana, a ljudski umni razvoj degradiran i suštinski onemogućen naredbama i diktatima politbiroa novog svetskog poretka i njegovog „sistema vrednosti” da sve na kraju, a posebno sada u toku pandemije, suštinski nema mnogo razlike od tužnog kraja ljubavi iz „Ribice”, koja je svedena na retardirano beskonačno restartovanje života u jednom jedinom mogućem deliću momentalne stvarnosti koji pak stalno beži u zaborav. Kao da stojite u mestu a to ne znate i niste u stanju da spoznate.

Dementni „Otac”

A kad smo kod retardiranosti izazvane strašnim posledicama bolesti na um čovekov, jedan drugi, takođe u svetu trenutno aktuelni film, „Otac”, bavi se staračkom demencijom, čiju rastuću pandemiju niko ne proglašava svetskom pošasti iako ona poprima pandemijske razmere. U sve više porodica prisutna je širom planete. I takođe na najstrašniji i najtužniji način trajno rastvara ljudski um i onemogućava bilo kakvo mesto obolelog u društvu, pa čak i u njegovoj porodici. U tom je svetlu ispričana vrlo inteligentno napisana priča ovog filma, ekranizacija, inače, pozorišnog komada, u kome u naslovnoj roli od staračke demencije obolelog oca igra prigodno vremešni bard ostrvskog glumišta Entoni Hopkins. Borba tog čoveka za sve manje deliće razuma, i još neravnopravnija i jalovija borba s posledicama ove opake bolesti koja mu ne dozvoljava da razluči uspomene od stvarnosti, ima takođe metaforički potencijal u odnosu na našu kovid stvarnost koju sve više ljudi ne uspeva da prihvati kao sopstveni realni život. A paranoja i otuđenost, odbačenost, zaziranje i preziranje okoline koje moraju da podnose oboleli je nešto što je pandemijska instalacija „nove korona normalnosti” donela ljudima čiji je mentalni status postao, eto, veoma blizak stanju obolelih od Alchajmera i sličnih oblika demencije. Bilo je i ranije mnoštvo jednako dobrih filmova koji su se bavili razaranjem razuma u poznom životnom dobu od strane raznih mentalnih bolesti, ali je „Otac” dobio zastrašujuću podršku u tajmingu sa zbivanjima u stvarnosti, jednako bolesnoj kao i ona pokazana u životima junaka oba gorepomenuta filma, koji su zato, iako sasvim spontano i neumišljajno, postali ogledalo našeg sveta u koje se s pravom užasavamo da pogledamo.