Деменција у доба короне

Филмови „Рибица” и „Отац”

Застрашујућа подршка у тајмингу са збивањима у стварности, једнако болесној као и она показана у трагичним животима јунака тренутно широм света актуелних филмова „Рибица” и „Отац”, чини их остварењима која су, иако спонтано и неумишљајно, постала огледало нашег света у које се с правом ужасавамо да погледамо

Један од такозваних малих филмова који је током овог месеца заокупљао пажњу публике широм света (осим мартовског премијерног присуства у биоскопима на ретким местима где те установе раде, доступан је и преко стриминг платформи), „Рибица”, у америчко-канадској независној копродукцији, тешко да је могао добити бољи моменат за улазак у популацију, да се послужимо епидемиолошком реториком. И сасвим је на месту оваква терминологија. Јер „Рибица”, иако романтично остварење с тешким драмским моментима, она је и филм о пандемији. Међу онима који су ни криви ни дужни постали далековиди, који слуте и доносе ледени дах катастрофе. „Рибица” је, кажу аутори, настала пре ове наше туробне и даље интензивно присутне пандемије вируса корона. А бави се пандемијом и љубављу која треба да се испољи у њој, да је преживи и победи. Међутим, болест за коју су се одлучили аутори овог филма далеко је страшнија, и то у сваком смислу.
Замислите свет у коме се постепено читаво човечанство инфицира Алцахајмеровом болешћу. И полако али сигурно колективно губи памћење! Живот се у пуном обиму, и то не само о питању процента заражених већ и по девастирајућим последицама, апсолутно гаси. Одлази дословно у заборав. Више нико никога не препознаје, нико отуда није стању да било коме верује, свако од сваког зазире, свет постаје поприште изгубљених људи и њихових језивих судбина које све више имају трагичан крај. Иако је од „Рибице” врло лако могао да се направи катаклизмични хорор и спектакуларни филм катастрофе, аутори су се одлучили за сасвим другачији приступ због кога је „Рибица” и те како метафора за све оно у шта се наш тзв. стварни свет полако претвара. Снимљен, дакле, пре короне и било какве најаве да ће нам се она десити, „Рибица” је добила термине за дистрибуцију усред ковид пандемије, сусревши се с њеним све тежим и свеобухватнијим негативним учинком на наш свет и страховима својих потенцијалних гледалаца, који су као одраз у огледалу пошасти коју у својој причи нуди Алцхајмер пандемија „Рибице”. Као две стране истог новчића. Само је болест другачија. У филмској пандемији људи умиру од заборава и због њега, у нашој од грипа, и ту је једина разлика. Изолација, отуђење, изгубљеност у цивилизацији која пуца по шавовима, јалови покушаји да се болест победи – све је то исто на обе стране стварности и фикције. И утисак да смо у неком сну, кошмару заправо, једнак је истом таквом анксиозном преиспитивању главних јунака приче „Рибице”, која је, међутим, до краја остала доследна да не постане филм катастрофе и стереотипни апокалиптични хорор већ дубока, меланхолична и веома романтична прича о љубави младог брачног пара која је компромитована болешћу заборава с којом су обоје инфицирани. Један маестрални моменат истинске надахнутости у конструкцији ове приче који дословно шокира гледаоца на самом крају филма и отвара мноштво егзистенцијалних и филозофских преиспитивања што надилазе филм и одлазе у сферу врхунске „филозофске фантастике” чине овај филм посебно занимљивим и веома значајним. Посебно с обзиром на тајминг његове дистрибуције који је коинцидирао с нашим и даље текућим пандемијским изазовом.

Свет без памћења

Не само да „Рибица” има ту непланирану, дакле случајну паралелност са стварним збивањима већ је с тим преокретом на крају приче потресно и сурово отворила врата сасвим могуће нове наше реалности која нас чека, али и одмака од ње који је једино могућ у забораву. Односно, прецизније, у потпуној изгубљености од наводне реалности. Јер ако замислите супружнике који су изгубили памћење, који се не препознају, па постају странци од којих се, наравно, по дефиницији зазире (наша све присутнија стварност!) аналогија с ковид пандемијом је до те мере аутентична да је ужасавајућа. Тим пре јер се у овом нашем свету инсистира на изолацији, отуђености, избегавању контаката с било ким, „затварањима” сваке врсте и обима, па се то још цинично назива „ново нормално”, дакле истоветног дистанцирања које ствара болест заборава међу људима у „Рибици” макар они били и најближи. А једина могућа победа љубави у том контексту је та да ће поменути супружници, у тренутку када је и други од њих изгубио памћење, можда почети вечно и стално изнова да се заљубљују једно у друго!? Има ли тужније идеје и туробнијег краха човечанства? Та дистопија заправо и није могућа као дистопијски наставак каквог-таквог битисања јер је битисање у том контексту немогуће. С памћењем одлази све друго, па и живот. Застрашујуће је то да се одавно, много пре ковид пандемије, интензивно радило на орвелијанској интервенцији на памћењу целокупног нашег човечанства. Историја, ако је могуће прихватити да она објективно постоји, безброј пута је прекрајана, а људски умни развој деградиран и суштински онемогућен наредбама и диктатима политбироа новог светског поретка и његовог „система вредности” да све на крају, а посебно сада у току пандемије, суштински нема много разлике од тужног краја љубави из „Рибице”, која је сведена на ретардирано бесконачно рестартовање живота у једном једином могућем делићу моменталне стварности који пак стално бежи у заборав. Као да стојите у месту а то не знате и нисте у стању да спознате.

Дементни „Отац”

А кад смо код ретардираности изазване страшним последицама болести на ум човеков, један други, такође у свету тренутно актуелни филм, „Отац”, бави се старачком деменцијом, чију растућу пандемију нико не проглашава светском пошасти иако она поприма пандемијске размере. У све више породица присутна је широм планете. И такође на најстрашнији и најтужнији начин трајно раствара људски ум и онемогућава било какво место оболелог у друштву, па чак и у његовој породици. У том је светлу испричана врло интелигентно написана прича овог филма, екранизација, иначе, позоришног комада, у коме у насловној роли од старачке деменције оболелог оца игра пригодно времешни бард острвског глумишта Ентони Хопкинс. Борба тог човека за све мање делиће разума, и још неравноправнија и јаловија борба с последицама ове опаке болести која му не дозвољава да разлучи успомене од стварности, има такође метафорички потенцијал у односу на нашу ковид стварност коју све више људи не успева да прихвати као сопствени реални живот. А параноја и отуђеност, одбаченост, зазирање и презирање околине које морају да подносе оболели је нешто што је пандемијска инсталација „нове корона нормалности” донела људима чији је ментални статус постао, ето, веома близак стању оболелих од Алцхајмера и сличних облика деменције. Било је и раније мноштво једнако добрих филмова који су се бавили разарањем разума у позном животном добу од стране разних менталних болести, али је „Отац” добио застрашујућу подршку у тајмингу са збивањима у стварности, једнако болесној као и она показана у животима јунака оба горепоменута филма, који су зато, иако сасвим спонтано и неумишљајно, постали огледало нашег света у које се с правом ужасавамо да погледамо.