ЧЕГА СЕ ТО СТИДИТЕ?

КРИЗА У САНУ

Одбијањем да прихвати јавно изјашњавање о Косову и Метохији, руководство САНУ јасно показује да ову институцију више замишља као неко тајно друштво, него као орган који својим јавним деловањем треба да даје смернице друштву. Испоставља се да су транспарентност и демократски принципи оно чега се највише плаше. Али зашто?

Управо у јеку напада на председника и поједине чланове САНУ – гласи почетак најновијег саопштења Извршног одбора Српске академије наука и уметности, која сама сваким даном даје повода да се озбиљно запитамо да ли се ту заиста налазе „најученије српске главе“. Спорна је, изгледа, свака реч ове синтагме. И најученије, и српске и главе. Кажу да се ради о „нападу“. Појам „напад“ са собом повлачи врло негативну конотацију и оставља утисак да се с једне стране налазе зли агресори, а с друге – доброћудне жртве. Погледајмо о каквом се „нападу“ ради. Део академика и јавности изнео је критике на рачун изјаве председника САНУ Владимира Костића у вези с јужном српском покрајином. Раније смо у више наврата доказивали колико је та изјава не само противуставна, него и, мора се рећи, глупа. Заиста, да би се био успешан, врхунски, најбољи неурохирург не мора се знати значење појмова „де јуре“ и „де факто“, али ако се оно не зна, онда се и не користи, а ако се већ користи, онда се мора сносити одговорност за погрешну и неосновану употребу. Треба ли поново објашњавати како је немогуће да Косово и Метохија де факто и де јуре нису наши? Ако бисмо сад то учинили, поједине мудре главе из САНУ, али и из цивилног и других сектора би нас лако у свом маниру могли оптужити да „гебелсовски“ понављамо лаж по хиљадити пут како би она постала истина, али сами погледајте чињенице и утврдите ко понавља лажи изнова и изнова. Ко нам говори о „непромењивој реалности коју треба прихватити“. Реалност је да већина Срба не жели геј параду. Хоћете ли ви прихватити такву реалност, или се упињете до последњег долара да је промените? Реалност се мења и предлогом закона о истополним заједницама. Побогу људи, што покушавате да промените реалност?
У крајњој линији, ако ћемо право, нема никаквог напада на академика Костића, којег неки желе да представе непогрешивог попут римског папе. Чак и за тог папу католичка црква је усвојила догму да је он непогрешив „екс катедра“, односно када говори о питањима вере и морала, а не апсолутно. Тако и Костић може до миле воље бити непогрешив у питањима неурохирургије, али не и у питању судбине Косова и Метохије. Дакле, критика његовог става о овом питању није никакав напад. Хронолошки произлази да управо људи који га „нападају“ бране Косово и Метохију које је Костић својим изјавама напао. Да се он није занео, нико га у вези с тим не би напао, али пошто јесте, право је сваког човека да такав један став аргументовано критикује и да због њега тражи одговорност аутора. Костић је тај који напада и то упорно.

[restrict]

ЛИЧНО МИШЉЕЊЕ Кажу даље аутори мудрог саопштења из Извршног одбора САНУ „да се право на лично мишљење, као и на његово изражавање, никоме не може ускратити“. Ово у модерном свету добија карактеристике апсолутне вредности. Свакако да свака индивидуа, било да се ради о земљораднику, рудару, правнику, новинару, хирургу има право на своје мишљење и то се најочитије огледа у институцији избора. Сви ми, у складу са својим мишљењем бирамо своје политичке вође и представнике. Једна од основних демократских тековина. Исто тако, свака индивидуа има право да верује да је неко мишљење глупо, да аргументује зашто то мисли и да то све слободно изрази. Али зашто онда група око председника Костића чини супротно? Зашто изношење другачијег мишљења од оног Костићевог назива „нападом“, из чега произлази да су људи који се не слажу с њим његови непријатељи и агресори? Стиче се утисак да живе у уверењу, или само желе јавност да увере – да они који се не слажу са ставом да Косово и Метохија није „наше“ желе да изврше геноцид над академицима, пошто многи од њих и овако сматрају да међу Србима постоји значајан „геноцидни потенцијал“. Мали је корак од „напада“ и „агресије“ до „геноцида“.
Значи, Извршни одбор САНУ у крајње академском духу сматра да су само нека „лична мишљења“ дозвољена. Ако се каже да Косово и Метохија није наше, то је у реду и не представља напад на уставни поредак државе коју заступају и која их (макар делимично) плаћа, не представља напад на идентитет и интересе овог народа, али ако је „лично мишљење“ да је председник САНУ изрекао глупост, то је онда напад који је недопустив и мора се осудити и одбацити. Јесу ли наши академици присталице оне чувене Волтерове што је већ постала опште место „ја се не слажем нити с једном речју коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да их изговориш“? Нема само Костић право на своје мишљење. Право на мишљење имају и они који се с њим не слажу и који сматрају да због тога мора да сноси одговорност. Не да иде на Голи оток него да се повуче с места председника САНУ. Не тражи му се глава него функција, али изгледа да су он и „његови“ та два поистоветили. Отуд вероватно и параноја око „напада“. А можда их и прате.

СЛОБОДА (НЕ)ИЗЈАШЊАВАЊА У тачки два чланови Извршног одбора САНУ оспоравају легитимност позива групе академика окупљене око Матије Бећковића да се чланови САНУ јасно и јавно одреде око питања Косова и Метохије. „Неприкладно је и неприхватљиво прозивање чланова САНУ да се појединачно изјашњавају по принципу да или не на питање које предлагач самог поступка поставља, већ и због добро познатих политичких и историјских асоцијација које такав захтев буди“, наводи се у саопштењу Извршног одбора. Ту се поставља питање како у једном демократском друштву било какво појединачно изјашњавање може бити „неприкладно“ и „неприхватљиво“. Да ли су онда и појединачна изјашњавања на изборима исто неприкладна и неприхватљива? Референдум о Косову и Метохији који би био уставна обавеза исто? Онда је неприкладан и неприхватљив и сам избор председника САНУ, јер се спроводи појединачним изјашњавањем.
Можда је, међутим, Извршном одбору споран онај део са „јасним и јавним“ одређивањем. Стиде ли се то они својих „личних мишљења“, па не желе јавно да их изнесу? Каква су то мишљења којих се интелектуалци, које би требало да оличавају храброст и највиши морални принципи, стиде? Не желе да јавност зна какви су им ставови и у складу с којим принципима раде? Зар нису они јавни делатници? Зар им није сврха да своја размишљања и сазнања деле с народом како би читав народ напредовао? Или је поента њиховог окупљања у прелепом здању у Кнез Михаиловој улици испијање кафе и размена мишљења у уском и конспиративном кругу? Па нису масони, ваљда. Макар не сви.
Чудан и речит је и избор речи „прозивају“. Не, они се не прозивају него позивају да нешто учине, односно да јавности отворено предоче своје „лично мишљење“ о Косову и Метохији. Позивање не може бити ишта лоше, али прозивање је само по себи негативно. Сад, опет долазимо до дилеме јесу ли ови људи параноични, или оваквом представом ствари желе да обману јавност. Без обзира на то шта је, добро није.
„Ово се подвлачи због чињенице да су чланови САНУ, у дугом низу година, били потпуно слободни да се изјашњавају о проблему Косова и Метохије (КиМ) на најразличитије начине (многи су ту могућност искористили и користе је), да би их неко ко то није уочио прозивао да своје претходно образложене ставове укратко понове по његовом диктату“, наводе они. Па ако је тако, зашто се сада стиде да то поново учине и дижу прашину око тога. Због тога што се ради „о диктату“? До сада су се слободно изјашњавали, али сада је то баш „неприхватљиво“ и „неприкладно“ јер је по „диктату“. Да то није инат у питању? „Е, сад баш нећемо“ је приступ скроз достојан академика. А питање је и како то Матија Бећковић може било шта да им диктира. Лепо их човек позива да се изјасне зарад интегритета САНУ. Да се ствари рашчисте и разреше све недоумице и коначно реши криза у којој се нашла једна од најважнијих српских институција.

ЕНИГМА ВЕЋИНЕ Пошто с индигнацијом одбијају могућност појединачног и јавног изјашњавања, чланови Извршног одбора САНУ нам обелодањују да је „огромна већина академика подржала наведена начела и јасно дала подршку Председништву, Извршном одбору и председнику САНУ да наставе са радом“. Можда је неког изјашњавања на ту тему и било, али нама није познато. Ако га је било, зашто оно није било јавно и отворено? Зашто се крило? Која је та већина? Зашто та „огромна већина“ својим именом и презименом не подржава рад свега набројаног? Такође, ако је таквог изјашњавања било, зашто оно није било „неприкладно и неприхватљиво“? У чему је разлика између тог и изјашњавања о Косову и Метохији?
Ако пак тог изјашњавања није било, одакле Извршном одбору информација да их подржава „огромна већина академика“? Из кулоарских, да не кажемо закулисних радњи и контаката? Људи моји, па какав је то начин? Опет, јесте ли ви масонска ложа, или јавна институција с називом Српска академија наука и уметности?
„Степен ове подршке знатно подиже захтеве за још одговорнијим деловањем, али и указује да је неприхватљива атмосфера која се креира у делу јавности да се проблем КиМ великим делом прелама баш у САНУ, која као да постаје некаква парадигма за решавање читавог овог проблема“, наводе. Који је то „степен“, зна ли се шта? Имамо ли ми као јавност право да знамо за тај „степен“ и колика је та „огромна већина“? Опет се нечега стидите. Али чега? Јесте ли ви друштво учењака, или шипарица?

[/restrict]