Битка струке и политике

Пандемија у Србији

Ако је у протеклих годину дана држава оспособила и подигла дијагностичке лабораторије завидног капацитета, формирала и опремила привремене и сталне ковид болнице, у којима је непрекидан ангажман високообученог медицинског особља, како смо онда дошли у ситуацију сличну оној када све то нисмо имали?

Речи Предрага Кона, епидемиолога и члана Кризног штаба, да тренутна ситуација није добра, да је углавном ванредна, а повремено и катастрофална, најбоље осликавају стање пандемије вируса корона тачно годину дана од њеног почетка. Уместо о њеном крају, дневни подаци говоре о више хиљада новозаражених, док се у Кризном штабу води мали рат између медицинског и политичког дела око мера рестрикције, односно како се то сада у свету каже „закључавања“. Да парадокс буде већи, све се дешава када у Србији креће масовна вакцинација, а додатно погоршање у тренуцима када је отпочела и масовна ревакцинација. Експерти и епидемиолози ће додати да је то и време ударних зимских туристичких аранжмана, што све заједно чини својеврсан „меланж“ у коме једно друго потире и доводи до оних Конових катастрофичних последица.

СУМЊА И КОНФУЗИЈА Ако је у протеклих годину дана држава оспособила и подигла дијагностичке лабораторије завидног капацитета, формирала и опремила привремене и сталне ковид болнице, у којима је непрекидан ангажман високообученог медицинског особља, како смо онда дошли у ситуацију сличну оној када све то нисмо имали? Када је једини механизам и „оружје“ било „потпуно затварање“. Уз све то, крајем прошле и првих месеци ове године, Србија се додатно наоружала најмоћнијим оружјем против вируса корона – вакцинама. И то више врста. Штавише, Србија се по брзини и организацији вакцинације сврстала не само међу прве у региону већ и у Европи и свету, што, с обзиром на проблеме с вакцинацијом који се јављају у најразвијенијим земљама, представља право чудо.
Па ипак, упркос свему, пандемија не јењава, болнице се пуне а медицинско особље је на ивици издржљивости. Било је током прошле године повремених „скокова“ и „пикова“, како се то стручно каже, нарочито пред изборе и непосредно после њих, када је дисциплина попуштала и долазило да „спонтаних“ окупљања, после којих су данима трајале полемике и трвења. Преломни период стручњаци детектују пред крај прошле године, када је преношење вируса достигло свој врхунац да би, уз иоле савесније придржавање мера личне заштите и мера које је прописала држава, број заражених почео благо да опада, што је настављено и у првим недељама нове 2021. године. Негде око Светог Јована, када је број заражених био око 1.200, почиње колебање горе-доле, да би се постепено повећавао, све до преко четири хиљаде новозаражених дневно. Тек тада ће на видело изаћи и све оно што није било доступно јавности, личне сујете и сукоби чак и у Кризном штабу, опструкције и противљење новим мерама „закључавања“, нове дебате и препуцавања шта радити, што код грађана изазива конфузију и сумњу, све у зависности коме су наклоњени и коме више верују.

ПРОПУШТЕНА ПРИЛИКА Многи ће рећи да је опуштању и ноншалантном понашању допринело прерано славодобитно осећање сигурности и победе изазвано медијски „погураним“ хвалоспевом да смо држава међу „најбољима“ у Европи и свету по броју вакцинисаних људи. Еминентни имунолог и вирусолог Миланко Шеклер је то у свом чланку, везаном за анализу протеклих годину дана борбе с вирусом корона, упоредио с фудбалском утакмицом, у којој наша репрезентација или тим поведе са 2:0, а онда једноставно „стане“ са сјајном игром. Баш тада је, како наглашава, „пропуштена“ прилика да се драстично и немилосрдно упозори на значај даљег строгог придржавања прописаних превентивних мера и да се доследно казни свако нарушавање истих које су све време на снази у Србији. Шеклер не само што уочава да одговорни то не чине већ и пропуштају силне прилике (како каже „шансе да дамо још који гол“!) да се на свим „јавним догађајима“, где се као организатор појављују држава или неке њене институције, или неке друге угледне институције (на пример Црква), пошаље јасна и недвосмислена порука свима да се дистанца мора и даље држати, да се маске морају у свим ризичним ситуацијама обавезно и даље носити, да је број људи који се може окупити на једном месту и даље под строгом контролом, без обзира на „организатора и повод“!
Све се свело на ону: „А што ја да поштујем мере, кад их они који их прописују – не поштују.“ Односно, не можеш да тражиш од народа да носи маску у затвореном простору кад год је присутно више људи и када није могуће држати прописану дистанцу од два метра – а први се тога никад не придржаваш.
Тако се ређају „изузеци“ који код обичног света стварају додатно осећање опуштености и недисциплине. Јер ако и поред свих превентивних мера дозволиш концерт неком музичару (наводно уз поштовање тих мера?!), а другима не (уз исте мере), или сва она конфузија око „црног петка“, или толерисање великих скупова приликом сахране црквених великодостојника, као и приликом откривања споменика једној од најзначајнијих личности Србије Стефану Немањи…, тешко ћеш убедити некога да одустане од неког важног породичног скупа (крсна слава, свадба, рођендан, сахрана…) који су њему важнији од свих горепоменутих.

ЗЛАТИБОРСКО ЧУДО Шеклер ће као куриозитет поменути „златиборско чудо“, које се десило у време празника (15. и 16. фебруара), уз логично спајање с претходна два дана викенда, када је било очигледно непридржавање било каквих мера у угоститељским објектима на Златибору у том периоду, наводећи да је колона аутомобила који су се враћали кући последњег нерадног дана била непрекидна од Прељине до Златибора, и да је у тој колони највише аутомобила било с регистрацијом Београда, Новог Сада и Ниша. Управо су ови градови сада означени по константно највећем броју новозаражених на дневном нивоу. Ништа другачије није било ни на Копаонику.
Следствено овим примерима и закључак зашто сада има највише болесних код радно активног становништва (они иду на скијање и одмор, а не пензионери) и њихове деце и младих, док се старији много више чувају, а уз то су и масовно вакцинисани и ревакцинисани.
На све то следе изнова апели народу да почне поново да се придржава прописаних превентивних мера јер, у супротном, прете нам затварање и забрана кретања. Биће то тешко, бар према циницима, који указују на апсурд да ће они који су својим примером и неодговорним понашањем утицали да дођемо у незавидну ситуацију, моћи слободно да се крећу и крше мере. Уосталом, рећи ће, они су се већ вратили с дивног зимовања и одмора, срећни и задовољни, а остали нека „чаме“ и кукају.

ДИСОНАНТНИ ТОНОВИ Ако се вратимо Кризном штабу, о свађама његових чланова можемо само да наслућујемо. Дипломатски одговарајући на питање како је политички део штаба образложио због чега неће услишити предлоге медицинског дела, члан КШ Предраг Кон рекао је да нема ту шта да се образлаже. „Ово су одлуке. Шта је било иза врата, остављам за тај догађај. Било је размене мишљења, енергичних понекад, а резултат је ово што преносим.“
Упитан да ли ће поднети оставку или предузети одговорност ако садашње мере не буду дале резултате, Кон је изјавио да он одговорност непрекидно носи, чим је у штабу, у којем ће остати до краја епидемије. „Сада је важно што пре спречити контакте, а људи треба да схвате да се огромна енергија улаже да се спречи заражавање. Морамо наћи начин да се изборимо с вирусом колико год изгледа тешко“, рекао је Кон.
Колико су у Штабу дисонантни тонови може се видети по изјавама епидемиолога Бранислава Тиодоровића и његове колегинице Дарије Кисић Тепавчевић. Док Тиодоровић „прети“ да ће на следећој седници медицински део штаба тражити најстроже мере, докторка Кисић Тепавчевић (не зна се да ли је она и даље члан медицинског дела штаба, као епидемиолог, или политичког, пошто је одскора министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања) сматра да полицијски час и ванредно стање нису једино решење, али не наводи алтернативе.
Испоставиће се да се против ванредног стања (оштре мере која би оштро и зауставила неконтролисан раст новозаражених) постоји малтене „покрет“, чији је најекспониранији члан Горан Весић, актуелни заменик градоначелника Београда. Весић није само против драстичних мера попут тоталног „закључавања“ већ је и против скраћења радног времена угоститељских објеката, јер је то „много битно за економију“, све полазећи од претпоставке да се људи не заражавају зато што ресторани раде дуже – него зато што се не поштују превентивне мере. А за њихово спровођење и контролу, бар у Београду, он је задужен.
У последњих неколико недеља сведоци смо прича о тајним корона журкама у Београду, због којих Комунална милиција у престоници, али и у другим градовима у Србији, има пуне руке посла. Само једне вечери, у четвртак, 4. марта, комуналци и полицајци растурили су три журке – у Нишу, у месту Мерошина на југу Србије и у Београду. У Мерошини, где је на једном месту затечено око 150 људи, ухапшен је 47-годишњи власник објекта, а случај када је у једном београдском ноћном клубу затечено више од 700 људи привукао је највише пажње. На снимцима на друштвеним мрежама јасно се види велики број људи, углавном млађих, начичканих у задимљеним просторијама, а заштитне маске су реткост, готово да их нико не носи.
„Током петка и суботе одрадимо око 400 контрола, апсолутно смо све расположиво људство подредили поштовању безбедносних мера“, рећи ће за Би-Би-Си на српском Ранко Шекуларац, помоћник начелника Комуналне милиције.

ЗАТРПАНИ „РЕШЕЊИМА“ Све је више предлога да се у случају када се открије илегална масовна журка, организатор и власник простора терете по тачкама закона о свесном угрожавању здравља људи (где су запрећене вишегодишње казне затвора) а не само новчаним казнама. „Ако таква затворска казна постоји у Закону о ветерини, за оне који шире заразну болест међу животињама, сигуран сам да мора постојати законски основ за још много дуже казне затвора за исти прекршај угрожавања здравља људи“, изјавио је Миланко Шеклер, пружајући недвосмислену подршку медицинском делу Кризног штаба како би се зауставио даљи свакодневни пораст броја новозаражених људи у Србији, уз бојазан да ако не буде „пукао“ здравствени систем Србије, „пући“ ће здравствени радници Србије.
И све ово долази после оних силних „заклетви“ у струку и да ће се она безусловно поштовати и слушати. Додуше ни струка није увек била „своја“ и доследна, ипак се повинујући политици, већ у зависности ко је и како опредељен. Управо се као примери наводе професор Зоран Радовановић и доктор Предраг Кон који су 2019. заједно написали књигу „ГРИП – проширено издање са посебним освртом на пандемију 2009. године“, а данас се не слажу готово ни у чему. Ако је тако у струци, шта рећи за обичан свет, збуњен и затрпан информацијама и „решењима“ са страница таблоида и интернет-портала, за вакцину и против ње, те да се од вакцине оболева и умире, неретко „гарнираним“ разним теоријама завере, попут оне о намерно изазваној пандемији, утицају 5Г мреже, уградњи био-чипова…
И биће их и даље све док се сви не доведемо памети или се бар не спроведе обимна вакцинација и предупреди значајније ширење вируса, оболевања и смрти с којима се суочавамо сваког дана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *