ЗЕЧЕВИЗИЈА – Србија као дупло ништа

Питамо се докле ће први канал Јавног сервиса Србије засипати гледалиште обожавањем мрака којим га издашно снабдева продукција „Фајерфлај“, очигледно специјализована за овакве работе. Ако српско друштво заиста „почива на матрици злочина“, како мисли и редитељ Срђан Драгојевић, онда је серија Клан била права показна вежба, мустра те ојађене и безнадне Србије, која још и саму себе презире

Веома занимљиву и углавном тачну оцену домаћег серијског ТВ инвентара дала је пре неки дан наша колегиница, просветни и културни радник из Требиња Милана Бабић, која је на једној друштвеној мрежи написала: „Одгледах неколико епизода ’наших’ серија на ТВ-у. Наших под наводницима јер је то у ствари изманипулисани српски дух. Нигдје катарзе, преображаја, свјетла, снова, чаролије свијета умјетности. Нигдје приче послије које можеш у себи наћи неко ново осјећање, замислити се над собом и свијетом, утонути у добар кадар, доживјети свијет, природу, човјека. Дупло ништа. Безнађе. Гледам наше глумчине, заиста глумчине, који просто немају шта да дају у овим серијама. Наметнут им је шаблон и сви се крећу у истом. Послије ових серија човјек се осјети шупље као послије кафанског живота и испразних прича. Голотиња, простаклуци, психологизација која иде само ка томе да разоткрије човјека као неку патологију… Пониженост, општа, у којој не знам ко је горе прошао, мушкарац или жена. Псовке израњају из сваког ћошка, сви стубови друштва су приказани или као развратници или корумпирани људи. Ако постоји нека серија која нуди нешто више од овог јада, пишите…“

[restrict]

ПОГРЕШНИ ЉУДИ Врло мало, драга Милана, мало и безначајно. Актуелна је, рецимо, серија Тајне винове лозе (Телеком – МетРо – РТС), која нас тренутно одмара од псовки и простаклука, јер негује нешто другачији профил. Све је ту уравнотежено, уподобљено, с мером спаковано. Режија је култивисана, кастинг углавном добар, фотографија умивена и разгледна. Све, дакле, сређено, не и стерилно, избалансирано, не и досадно, угланцано, мада неусиљено. Делује као продужени спот главног спонзора (једне наше винарије у моди) и све се брзо попије, упркос ревији сурогата и клишеа на које нас је навикао тај скоробогати конспект светског а нашег, новокомпоновани bon goût, забава за богате, џипови, рециклиране романсе, Глембајеви у локалном театру, маџарска сецесија плус постмодерни амбијенти и угођаји данашњих парвенија. Речју: лака кичерица или „имитација живота“ за финији свет. Али све је то далеко од прочишћења које тражите, далеко од преображаја, светла, чаролије и уметности. Неко ће вам рећи: много очекујете од телевизијских серија, оне у принципу не изводе велике катарзе; оне су индустрија слободне доколице и забава милиона. Јесу, али у исто време гледамо Нетфликсову забаву за масе која често посеже за врхунском визуализацијом и не преза од праве уметности. Одмах после наших Камионџија д.о.о. могли смо да на истом програму поново гледамо Берлин Вавилон Тома Тиквера, истинско ремек-дело телевизијске продукције, које је и светско откриће и преображај и велики знак свог времена. Тиквер је показао дијаметрално супротан однос према прошлости од оног који нуде Бјелогрлић и Ристовски. Шта? Ми немамо ни те паре ни такве људе? Ма немојте рећи! Једна проста рачуница истерала би на чисто да огромне, сличне паре бацамо на погрешне људе и за то никога не боли глава (нису Немањићи Јавног сервиса Србије једини пример страћених милиона народних новаца, у целини захваћених из државног буџета и наше претплате). Питам вас, после равно две године, да ли је ико одговарао за овај не само финансијски и продукциони него национални дебакл? У исто време, најбољи наши редитељи, носиоци највиших домаћих и међународних признања (не помињем им имена од тешке срамоте за нас, не за њих) седе беспослени и истиче им драгоцено време.
Грдно се опекла државна телевизија па сада готово ништа од играног програма не прави сама него углавном сервисира спољне продукције, што је ослобађа било какве одговорности (још олакшава и несметан проток кеша „у оба смера“), аминује медијским предузетницима да раде шта хоће, да штанцују јавне слике према личном нахођењу и укусу, свом аршину и погледу на свет. Шта је онда Јавни сервис? Ако ми се свиђа улични језик, има да се псује уздуж и попреко и шта с тим има државна телевизија? Ако сам закључио да ће ми свакојаки опсцени призори донети више пара, онда извол’те, цензура је овде одавно забрањена. Ако ми се хоће да Србију приказујем као земљу злочина и мртвају друштвеног талога, онда је то моје право, јер уредно измирујем порез. Сам то плаћам и о свом трошку изводим (као што то, уосталом, већ увелико чини једна страна компанија која нас неколико сезона засипа најружнијим сликама нас самих и то на јавном екрану). Државни сервис има да ћути и да се не меша у свој посао, чак ни у погледу јавног говора. Дотле смо дотерали да се један гледалац (жали се, недавно, на некој друштвеној мрежи) стиди да са својим дететом викендом седне испред кућног екрана у својој дневној соби од несносне количине простаклука и призора који терају на повраћање. „Па што не користите даљински?“, питају га. „Па нећу онда да плаћам овакву телевизију!“, гунђа он.

ПАНДЕМИЈА ЗЛА Ево, у серији Клан Бобана Скерлића (Фајерфлај – РТС) Србија је опет земља злочина а Београд поново оличење мочваре по којој вршљају зликовци. Ту нема ничега осим сировог и суровог насиља: терор и пандемија зла. И то је све. „Оно што смо пробали да направимо је да успоставимо иронијску дистанцу у односу на те јунаке, да им не дозволимо да ни на који начин не буду хероји и репери за углед“, вели аутор. Ништа од тога, него све сасвим супротно. Нема ту никакве „иронијске дистанце“. Ни трага од неког хумора о коме говори Скерлић, све је упрошћена апологија насиља, а њени су актери бахате моралне наказе. Овако антипатичне ликове одавно нисмо видели на екрану. Потанко се ту излажу методика злочина, техника уцене, арсенал претњи, мрцварење жртве, „цртање мете“, извођење убиства, уклањање доказа, речју доследна и хладнокрвна владавина подземља. Серија би могла да носи наслов или поднаслов „Увођење у злочин“, јер као да детаљно едукује неки замишљени криминални подмладак који виси по блоковима и уз алкохол и лаку дрогу једва чека да буде послат у невољу. Питамо се докле ће први канал Јавног сервиса Србије засипати гледалиште обожавањем мрака којим га издашно снабдева продукција „Фајерфлај“, очигледно специјализована за овакве работе. Ако српско друштво заиста „почива на матрици злочина“, како мисли и редитељ Срђан Драгојевић, онда је серија Клан била права показна вежба, мустра те ојађене и безнадне Србије, која још и саму себе презире. („Заједно смо изашли из гована, заједно сад водимо ову империју“, кажу један другом краљеви ове депоније). Такву слику српском гледалишту упорно сервира сценаристичко-редитељски башибозук коме недостају чак и основна професионална знања и алатке уз издашну подршку службене телевизије и састава њених солидно плаћених креативних директора, уредника, супервизора, редактора и лектора, лектора нарочито.
Тај „изманипулисани српски дух“ у стварности и јесте једно дупло ништа, у коме ви, Милана, видите „наше глумчине, који просто немају шта да дају у овим серијама. Наметнут им је шаблон и сви се крећу у истом“. Јесте ли видели нове Камионџије д.о.о. (Нира – РТС), бледе сенке негдашњих класика српског глумишта, серију неповезаних скечева, празњикавих доскочица, непостојећег заплета, немуштог говора и бескрвног дијалога двојице главних ликова, који је требало да подсећају на велике узоре, али да донесу и своје време и провире у неки бољи свет. Нису га донели, остали су да тумарају беспућем изгубљених успомена. Био је то драматуршки крпеж који је једва издржао свој тајминг: све се вукло неподношљиво дуго, равно, без успона и падова у радњи, без ритма, често без смисла, па су ликови деловали депласирано, понекад и тужно. Хумору и трагизму друштвене маргине, по чему памтимо Михићево дело, овде ни трага. Једина светла тачка овог предузећа био је Ненад Јездић, очигледно „глумчина“ нашег времена, чији је Баја успео да се отргне од стереотипа. Јездић је снагом свог талента нашао снаге да нарочито обоји поверени лик и понекад материјализује прави драмски карактер. Али то није била ствар текста, ни режије, него допринос једног глумца. Појединачно, имамо сјајан потенцијал. Заједно смо безнађе, како и сами кажете, Милана. Зато и верујем да се осећате понижено, као већина наших телевизијских гледалаца.
Немам, нажалост, шта друго да вам напишем.

[/restrict]

Један коментар

  1. Одавно су прошла она златна времена кад се цела нација, у одређено време, налазила испред екрана, пратећи, данас квалитетом недостижне, серије. Све генерације у породици гледале су програм заједно, не стрепећи од, за дечје очи, непримерених сцена – јер их није ни било. А комедије – та најозбиљнија дела седме уметности, биле су – неодољиво смешне! Са одличним глумцима, какве имамо и данас, гледане годинама у безбројним репризним терминима, увек пред бројном публиком.
    Шта могу наши врсни глумци данас? само да се потруде да извуку НЕШТО из јадних сценарија читаних очима редитеља који – као да су са друге планете, и као да праве филмове о америчком друштву и за америчко тржиште (мада сумњам да тако нешто Амери приказују тамо). Јер они, глумци, од тога живе – морају.
    Мени дугогодишњем гледаоцу са одређеним искуством и ставом, довољно је било да погледам по једну епизоду серије “Клан”. Где се радња догађа? У Америци? Јер ово није слика нашег друштва, далеко било. Или “Сенке над Балканом”. Кад сам видела како су представљени Козаци – као црне авети, и како српски официри, прости и пијани, псују, псују… И грешни Стефан Немања , у раљама неког новог умишљеног тумача историје који изгледа као смушени и недефинисани дивљак,… више ни поглед нисам бацила…
    Питам се, како су оваква остварења доживела да се нађу на екранима? Ко одлучује о томе? Не ради се само о “новцу пореских обвезника”, нипошто. Да ли ико, квалификовано, одлучује о уметничкој страи пројекта? За кога су снимане ове серије? Слутим – за страно тржижте, јер треба да дају одређену слику о српском народу, а у Србији да створе конфузију: ко смо ми? Зар смо такви? НИСМО, НИСМО! Верујем г. Зечевићу који каже да су та осварења “едукативна”; она нашој неопредељеној омладини, дакле, треба да дају прве подуке о насиљима сваке врсте, злочинима, употреби дрога, порнографији, простаклуцима?
    Не заговарам цензуру, али и она је добродошла ако је једини излаз из стања које је постало неприхватљиво, бар за већину.

    15

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *