Зечевизија – Поводом филма Дара из Јасеновца први, можда и последњи пут

Kо би се данас усудио да окриви Спилберга за Шиндлерову листу, Пакулу за Софијин избор, Поланског за Пијанисту, Бенињија за Живот је леп (који је супериорно освојио Оскара за страни филм а да ником није пао на памет, рецимо, марш на Рим)?

Дилеме нема: текст који се 25. јануара ове године појавио у њујоршком листу Варајети под насловом „Дара из Јасеновца, филм холокауста с упитним намерама“ дрска је политичка ујдурма пласирана са циљем да се овом филму отежа, ако не и онемогући учешће у такмичењу за Златни глобус и Оскара за филм ван енглеског говорног подручја. Време, место, формат и карактер дотичног чланка то јасно показују. Текст није друго до токсична политичка инсинуација која има за циљ да унапред оспори валидност овог филма зато што он наводно изражава „непомирљиви антихрватски и антикатолички нативизам (?), бестидно смишљен да подбоде текуће сукобе између Срба и њихових суседа“, просто речено зато што долази из Србије, довољно демонизоване у америчкој јавности да би се на правом месту (а Варајети je управо то) поновио наратив о лошим момцима Балкана, ојачан старим и новим ветровима у Вашингтону. Писца чланка Џеја Вајсберга стога уопште и не занимају уметнички, тј. трагички аспекти овог филма, он је обузет идејом да „Јасеновац или крик српског мучеништва кроз векове, претвара овај филм у пропаганду“. По Вајсбергу, филм изражава опасност од српског „национализма, убилачког расизма и геноцида, покривајући их јефтиним осећањима и сентиментом…“ То је, дакле, главна ствар, а не покушај убиства целог једног народа у НДХ 1941–1945. Опасност су такође српске освајачке намере према суседима, а не застрашујући „логор смрти“ Јасеновац, колосална наказа у историји света. На крају Вајсберг додаје: „Филм о холокаусту, који игра на мржњи према Немцима био би данас свуда осуђен; не видети овде исти проблем било би намерно слепило.“

Опака подметачина

У основи, ради се о класичној замени тезе, која је вероватнија што невероватније звучи. Вајсберг не наводи ни један једини аргумент за своје чудовишне клевете, нити анализира иједан аспект филма, већ оперише готовим политичким дисквалификацијама које потичу од сатанизације целог српског народа у америчким мејнстрим медијима током деведесетих, а којој није доста нових свињарија и која још траје. Сваки филм о холокаусту могао би се напасти истим речима. Али ко би се данас усудио да окриви Спилберга за Шиндлерову листу, Пакулу за Софијин избор, Поланског за Пијанисту, Бенињија за Живот је леп (који је супериорно освојио Оскара за страни филм а да ником није пао на памет, рецимо, марш на Рим)? Ко би смео да нађе ишта антинемачко у Нирнбершком процесу Стенлија Крејмера, ишта расистичко у испиту германске савести у Нирнбергу Алека Болдвина и низу сличних филмова и серија? Само кад се појави филм о холокаусту над Србима током Другог светског рата, призивају се Милошевић и измишљени српски расизам у сукобима деведесетих. Ове монструозне бабе и жабе ту су да би се умањио, омаловажио и маргинализовао геноцид над српским народом у усташкој Независној држави Хрватској 1941–1945; цела једна планетарна трагедија.
Ову светску чињеницу признаје савремена наука и Јасеновац је у научним монографијама, попут оне Гидеона Грајфа, у свему изједначен са Аушвицом (осим у „садистичким методама и болесним начинима убијања“) што у свом тексту не сме да оспори ни Вајсберг. Али и он има неку своју науку: рођеног Београђанина Јована Бајфорда, по коме све српске теорије завере треба узимати с великом резервом, па и ову о усташком геноциду, јер је Срби „користе као замку за сакупљање међународних симпатија, чиме легитимизују своје територијалне експанзије и расистичке политике, а Дара из Јасеновца није ништа друго“. Е ово је већ превише. Оваква лаж отима Србима земљу, слободу и душу и призива колективну казну сличну оној коју је Џо Бајден, као потпредседник САД, прорекао још 1999: „Треба да окупирамо ту земљу… Треба да одемо у Београд, спроведемо јавна суђења, отклонимо већ једном ту маску виктимизације и српском народу објаснимо шта се дешава“ (Мeet the Press, 9. мај 1999). Ево повратка мрачној реторици макартизма, отвореним претњама најгрубљом силом и политичком репресијом! Да не говоримо о тоталитарној цензури, заведеној у Америци 5. новембра прошле године (види Печат бр. 640, 13. новембар 2020), када је изабраном председнику САД грубо укинуто право да говори о изборној крађи.

Критичар и корупција

Да се ствари крећу у том правцу потврђује и најновији скандал с највећом светском филмском датабазом ИМДБ, која је прво укинула па затим опет пустила оцењивање публике од 1 до 10 при стању од 9,5 у корист Даре из Јасеновца! Ово је јединствен преседан у пракси портала који практикују ову врсту feedback-a и много говори о тренутном стању духова у Америци, док брутална цензура поново стиче право гласа, а дубока држава гвозденом метлом чисти све што јој није по вољи. Ефекти напада уочи номинација за Златни глобус били су опипљиви: српски филм није прошао. Још овај скандал није заборављен, а избио је нови и то у најутицајнијем дневнику Јужне Калифорније, листу Лос Анђелес тајмс, који ведри и облачи по Холивуду. Тамо Роберт Абел тврди да у Јасеновцу уопште нису убијани Срби и деца, већ да је то био само „пакао за Јевреје“! Тај хушка и „да није тачно оно што епско дело Предрага Антонијевића жели да исфорсира, да је уништавање Срба био стварни циљ и да су деца имала свој сопствени логор“. Овај бесрамни Абелов конструкт сведочи о томе да је дубока држава збиља одлучила да уклони Дару из такмичења за Оскара и да у наредних месец дана негативна кампања неће бирати средства. Шта мари што ће се измишљотине касније открити, јер у Јужној Калифорнији живе најбољи познаваоци холокауста и предају на најпрестижнијим тамошњим универзитетима. Непоправљива штета је учињена сада и шансе Даре из Јасеновца су доиста смањене.
Од издавања саопштења као вида борбе против клевета и подметања мала је корист, поготову од мешања иједне државе у индустрију забаве, на шта су „слободни духови“ у Холивуду врло алергични. Али постоје други, ефикаснији начини да се истраживачко новинарство умеша у ову кампању и то пре свега у увек актуелној сфери сукоба интереса и трговине утицајем. Ко зна шта би све могло изаћи на видело кад би се истражиле везе Џеја Вајсберга са Сарајевским филмским фестивалом, каква је природа њихових односа и да ли је за своје саветничке услуге Вајсберг примао новац. Исто важи и за његове личне везе с Хрватском, у којој је наводно држао неке семинаре, а сада за њу отворено и острашћено лобира. Минирање конкуренције спада у нарочите видове трговине утицајем, а Јасмила Жбанић, са својом Аидом у Сребреници (званичним босанским конкурентом за „страног“ Оскара) сигурно не седи скрштених руку. За такву истрагу можда још није касно, али је, нажалост, нико не предузима.
Америка је раније била веома сумњичава, некад и ригорозна према везама филмских критичара са званичном продукцијом и дистрибуцијом. Свако „саветовање за паре“ било је под лупом јавности баш зато да би се писци, који стварају јавно мњење, држали што даље од биоскопског маркетинга. Већ класичан је случај дугогодишњег филмског критичара листа Њујорк тајмса Базлија Краутера, некад једног од најутицајнијих филмских пера на свету, коме су нашли неки хонорарчић од извесне мале клупске или универзитетске дистрибуције. Јутро после објављивања факсимила ове дознаке Краутер је брутално најурен из новина у којима је стекао животну каријеру и нигде више није могао да објави ишта. Не знам да ли је у Америци још такав случај с обзиром на опште климатске промене, али је и даље актуелан морални постулат независности критичара од сваке врсте лобирања или трговине утицајем, краће речено корупције. Онај који својим писањем утиче на јавно мњење не сме бити плаћен нити у другом виду награђен од филмске и телевизијске индустрије. Тачка. Додуше, није редак случај да се филмски критичари прихватају оваквог посла, али се тада у принципу јавно повлаче из критике и не пишу ништа, ни за одређен филм ни против њега, што је обичај који се углавном поштује у пракси угледне и утицајне Међународне федерације филмских критичара (ФИПРЕСЦИ), што ми је ближе познато као дугогодишњем члану, учеснику бројних међународних жирија и тела ФИПРЕСЦИ-ја и актуелном председнику српске секције ове организације.
Зато је текст који је пред вама можда и последњи који се макар и индиректно бави Даром из Јасеновца. Филм још нисам гледао, а и кад будем, о њему нећу писати, пошто ме је његов аутор у томе практично онемогућио. Предраг Гага Антонијевић ме је тужио суду, тј. повео грађанску парницу против мене због повреде угледа и части јер сам јавно констатовао да је исти био у сукобу интереса док је био на функцији председника комисије Филмског центра Србије за филм са националном темом, при чему је оштетио свог светски познатог колегу Лордана Зафрановића, који му је конкурисао са сличном причом (Јасеновац и усташки „дечји логори“) под насловом Дјеца Козаре. О овом случају је наша јавност већ упозната, а моћи ће и она да се правилније определи после изрицања и правоснажности пресуде. По себи се разуме да би све што бих о филму у међувремену написао могло имати извесне последице док траје утврђивање истине на суду, у чему ћу врло активно учествовати као странка у спору, али не и као филмски критичар.