Зечевизија – Мач и крст Стефана Немање

Већ недељама траје паклена дрека против Немањиног споменика и обнове интересовања за српску средњовековну историју, што се никако не уклапа у планове насилне промене (читај: деструкције) српске националне свести, чији је крајњи циљ деградација наше хиљадугодишње прошлости. Овом циљу, коме нажалост служи тзв. друга Србија (или не-Србија) оличена у неколицини ноторних београдских букача, као и моћни страни медији одомаћени у Србији и њихови локални трабанти, подређена је добро организована хајка која траје и којој ћемо се овде још вратити

Мач и крст најстарији су симболи српске државности. Никада у изворној српској историји нису се одвајали и данас се заједно налазе на величанственом споменику оснивачу најчувeније српске династије, који је постављен у Београду последњих дана јануара 2021, чиме је главни град Србије добио једно од својих важнијих историјских обележја. Споменик Стефану Немањи (1113–1199) дело руског вајара Александра Рукавишњикова (који је и аутор монументалног споменика Достојевском испред Руске националне библиотеке у Москви) постављен је у средишту Савског трга, лицем окренут према Храму Светог Саве, испред зграде некадашње Железничке станице, која ће постати музеј српске средњовековне историје. Ове чињенице дубоко су узнемириле непријатеље Србије и домаћу пету колону: већ недељама траје паклена дрека против Немањиног споменика и обнове интересовања за српску средњовековну историју, што се никако не уклапа у планове насилне промене (читај: деструкције) српске националне свести, чији је крајњи циљ деградација наше хиљадугодишње прошлости. Овом циљу, коме нажалост служи тзв. друга Србија (или не-Србија) оличена у неколицини ноторних београдских букача, као и моћни страни медији одомаћени у Србији и њихови локални трабанти, подређена је добро организована хајка која траје и којој ћемо се овде још вратити.

Мач, него како

Од часа у коме је велики жупан Стефан Немања извукао мач у одбрану угрожених и распарчаних српских земаља, дакле пре безмало хиљаду година, ова борба се не завршава нити Немања враћа свој мач у корице, које му и даље стоје о бедру и могу се добро видети на описаном споменику. То што је мач још исукан значи да је одбрана у току. Немањин мач је речит симбол нашег опстанка и неће бити враћен у корице док трају напади. Зато је то био и остао први знак српске државности. Мач, него како, господо! Док нам претите ратовима и држите нас на линији ватре уз нос целом мирољубивом човечанству, ми у Немањином мачу видимо своје право на живот. Већ готово хиљаду година на овом нашем простору и још колико треба, докле год српском народу будете отимали слободу и постављали ултиматуме без смисла и краја. Како јуче, тако и данас. А с вама и ова братија из региона, увек спремна да служи туђину.
Зато је управо мач био „пројектни задатак“, који руски вајар овако објашњава: „У раду на споменику имао сам много консултаната, историчара. Веома сам им захвалан на свему што су урадили. Ми смо дуго размишљали и одлучили да прикажемо Стефана Немању у световној одећи, а не у духовној и као човека који је створио српску државност. То је оно што је најважније… У конкретном случају мач има смисла, он је погоднији јер се силуета споменика завршава оштрицом. Зато је решење мач и сматрам да је то исправно. Други аргумент је да не буде таутологије скулптуре. Стефан Немања на грудима има енклапион, крст. Смисао је да не буде и у руци и на грудима крст.“ Дакле, не два крста него један (плус сидро ранохришћанског крста у постаменту споменика), што је више него довољно да се истакне други велики знак српске државности: Часни крст, који је српски народ одавно повезао са слободом златном.

Часни крст као Немањин завет

Знамење које Немања носи о врату, еуколпиос (ἐγ-κόλπιος, напрсни крст, напрсник) јесте реликвија са честицом Крста на коме је распет Господ на Голготи, где га је у 4. веку пронашла мајка императора Константина Света Јелена и пренела из Јерусалима у Цариград. У овом знаку ћеш победити! повезује се од тог доба са победом цара Константина на Милвијском мосту (312. године), то јест са сваком великом победом хришћанског оружја у будућој историји света, и од тада се у правилу везује уз победнички мач. Немања се није раздвајао од ове светиње, коју је добио од царских Комнина. Када му се приближила смрт, послао га је из Хиландара свом сину и наследнику Стефану Првовенчаном уз инсигније државе и престола, са опоруком у духу Константиновог наведеног бојног поклича.
Сам Стефан Првовенчани, у биографији свог оца, наводи Немањине речи: „Поред тога што доноси души мир и тишину, лечи и ублажује болове, Часни крст је чувар и утврђење и победитељ и помоћник у биткама против невидљивих и видљивих непријатеља… он је земљи тврдо уточиште и стена и кнезовима твојим оштро копље и војницима твојим штит вере и смела победа.“ Преношење Часног крста из Хиландара у Студеницу било је праћено једнодневном светковином. Стефан Првовенчани „уставши са архијерејима својима и са јерејима и са часним монасима и са целим клиром, са кадионицама и свећама и са множином народа исто као некада Давид вапијаше играјући пред сеновитим кивотом: ’Греди, христолики народе, да се поклонимо крсном животодавном дрвету’“.
„После доношења часног крста из Хиландара, у манастиру Студеници створиће се нека врста култа тријумфалног часног крста“, пише даље Миодраг Поповић у свом капиталном делу „Видовдан у часни крст“ (1977). „У знаку тог култа, на целој ширини задњег зида манастирске цркве насликана је монументална студеничка фреска ’Распеће’, којој тамо, по правилима, није било место. Истичући да студеничко ’Распеће’ својом монументалношћу превазилази све узоре у западној и источној сфери ондашњег сликарства Павле Мијовић мисли да је други Немањин син, државотворни Свети Сава монументалношћу ’Распећа’ и кршењем постојећих правила живописа хтео да истакне крст као тријумф владара младе државе, што би значило да и на крст са фреске пренесе значење победничког Часног крста. После подизања Жиче, која ће постати седиште тек основане српске архиепископије, Часни крст пренесен је из Немањине задужбине Студенице у њу. Том приликом свечано преношење протекло је у знаку учвршћења државне самосталности; са њом, са Светим Савом на челу, ишло је осамостаљење српске цркве. Историјски, време студеничке и жичке свечаности пада у доба када су Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани ударили темеље држави, чије је стварање пратило учвршћење хришћанске вере код Срба.“ Од тада па до Косова Часни крст предводи све српске битке у једној јединој, архетипској слици: „Пред њима је Бошко Југовићу / и он носи барјака крсташа.“ Пуна четири века, до Карађорђевог устанка 1804, ова слика лебди у колективној свести Срба, све до српских ратова за ослобођење 1912–1918. којима кулминирају српске националне тежње. Ето шта казују мач и крст Стефана Немање на споменику откривеном пре неки дан у Београду.

Студеничко ’Распеће’ својом монументалношћу превазилази све узоре у западној и источној сфери ондашњег сликарства: детаљ фреске у манастиру Студеница

Сахранити Немању

Сада је и много јасније зашто другој Србији и њеним газдама толико смета све што је у вези с овим спомеником. Нема ту никакве естетике, уметности, избора материјала и положаја, урбаног планирања, епидемиолошких ризика и лањских снегова. У питању је напад на српску државност и слободу коју оличава нова ликораван Савског трга са свим својим садржајима. Претходница свих антисрпских предузећа у нас, телевизијска станица Н1, тврди компетентно, на дан откривања: „Споменик Стефану Немањи нема везе са српском традицијом.“ То објављују извесна Александра Давидов Темерински, коју Н1 представља као историчарку уметности, те Бранислав Димитрјевић, нешто познатији тумач инсталација и перформанса, за кога нисмо знали да се уопште бави српским традицијама. Као да никада нису чули за Хиландар, Студеницу и Жичу, они су декламовали на Н1 (емисија 360 степени) све што им је падало на памет, при чему су добро долазиле и бабе и жабе, и „естетика“ и мере Кризног штаба, и нетранспарентне цене и комунални проблеми и српска наводна традиција. Ево само неких од њихових бисера: „Проблем је величина споменика у градском језгру“, рекао је Бранислав Димитријевић. „Затим постоји силесија иконографских проблема који заправо немају никакве везе са нашом традицијом и у коју је руски аутор унео неку врсту еклектике. Ја бих тај споменик назвао постмодерним, то је нека параисторија. То је споменик у коме имате неподношљиву комбинацију различитих материјала, унутра имате неки мозаик, па имате неко осветљење, па доле стаклени под, па испод стакленог пода огледало…. То је таква једна ствар која је нека врста засењивања грандиозношћу, покондирена једна ствар, која никакве везе нема са српском традицијом“, и не наводи шта он подразумева под српском традицијом, која доиста нема везе с инсталацијама, перформансима и Марином Абрамовић.

Нема ту никакве естетике, уметности, избора материјала и положаја, урбаног планирања, епидемиолошких ризика и лањских снегова. У питању је напад на српску државност и слободу коју оличава нова ликораван Савског трга са свим својим садржајима: Александра Давидов Темерински и Бранислав Димитрјевић у емисији 360 Степени, фото: print screen n1

„Питање крста и мача је заиста велико питање“, научава даље Димитријевић на тему коју смо управо расправљали. „Мислим да је то једна заиста крупна грешка, која није само питање симбола већ самога споменика – јер он је направљен да та фигура држи крст и кад уместо крста ставите мач или било шта, тај покрет тога тела није више то. Не изгледа више као споменик који нас благосиља тим крстом, па је благо сагнут да би нас благосиљао – него изгледа као да ће нас посећи. То је једна врло озбиљна ствар“, наглашава Димитријевић. Истовремено, то је једини његов прилог феноменолошкој анализи мача и крста у иконографији споменика. Ако сте ишта схватили у овом озбиљном галиматијасу, Бог вам био у помоћи. Зато нам не пада на памет да полемишемо с Димитријевићем и сличнима (на другом крају истог хора јављао се све време некакав визуелни уметник из Фиренце који је споменик називао „срамним“ – а зашто ничим није ни покушавао да објасни!) него још само да скренемо пажњу на озбиљну материјалну грешку госпође Давидов Темерински, из које могу проситећи бедасти закључци: „Проблематично што је Стефан Немања обучен као монах, а у руци држи мач. Монах са мачем – то само имамо у 11. и 12 веку и то су били у западној Европи темплари и нико други. Оденути владара у монашку одору и ничим изазвано му уденути мач – то је нешто што једно другом контрастира“, истакла је гошћа Н1. Пре свега, Немања није обучен као монах, нити му је на овом месту ико уденуо мач, ово је споменик српском владару и ратнику. Али ношење мача међу крсташима-монасима било је у средњем веку општа појава, и то не само код витезова темплара, о чему су хорски певали сви јерусалимски врапци. И српски монаси доиста су носили мачеве, а нарочито хиландарци, који су вековима сами бранили манастир од каталонских бандита, гусара и пљачкаша. Међу њима – мачем дакако! – истакао се најбољи српски црквени писац XIV века Данило II, хиландарски игуман и доцнији поглавар српскe цркве, витез који је мачем владао као и пером, о коме данас читају сви историчари уметности осим госпође Давидов Темерински, која о архиепископу Данилу поњатија не има. Мач, дакле, ни у чему није контрастирао одбрани Цркве него је био њен органски део кроз векове, како смо овде и показали.
Уопште, бедан је и срамотан ниво ове хајке и зато можда не треба ни помињати оне међу нама који се без зазора још називају уметницима. Такав је карикатуриста Коракс. Пре неки дан, у свом листу „Данас“, рекао је, не трепнувши, о утемељитељу српске државе: „Имам предлог да се железничка станица врати у првобитно стање и функцију, а да се овај споменик, заједно са Немањом, сахрани у Прокопу.“


7 коментара

  1. Tоплица

    Овај споменик је пре свега сушта лепота ! Споменик није уобичајен, са неким досадним постаментом, и зато Он буди најлепша осећања, лаком руком води нас у мукотрпну прошлост, учи нас и опомиње.
    У праву су двојица наших уважених колумниста ; кривица и споменика и његовог славног творца, баш као и наручиоца, – у томе је што споменик блиста лепотом па и тако привлачи оно у нама што је након свих мрцварења још преостало, да нас прикупи, опасуљи и поведе нашим путем.
    Али страобално је семе “друг Тито” посејао у нама ! И страобална је данашња симбиоза Титиног семена са педерлуком и колонизацијом. Ако су све оно и ово, исте газде засађивале с далеким предумишљајем, онда имамо посла са заиста великим непријатељем. Стоји нам на време мислити о скорој и даљној будућности. Где и како тражити спас и чиме жртвовати да опстанемо. . .

    15
    2
  2. Без обзира на индивидуалне укусе, о којима не треба ни расправљати, у споменику треба видети оно што је битно и што поручујемо и себи и свету, а то је: да смо поносни на своју историју, на хиљадугодишње трајање наше државе, на нашу Србију која је и у тешким временима смогла снаге да направи нешто тако вредно и монументакно, чиме враћамо само мали део дуга великану. Хвала свима који су одлучивали о том делу и довели до реализације овај нови симбол престонице и подсетник долазећим генерацијама да имају рашта да буду поносни. На многаја љета!

    11
  3. Vaso Petković

    Poruka Svetog Vladike Nikolaja:”Ako vi Srbi ne želite da opet budete bačeni u još mračniju i grozniju propast,onda znajte do je jedini uslov za to-da se vratite Hristu”.
    Mislim da je Vladika Nikolaj apsolutno u pravu,to je najveći i najvažniji zadatak danas svakog Srbina,posle pustoši kojeg je ateizam ostavio u našem narodu.
    Ne zna se da li je Nemanja bio veći kao vladar i ratnik ili kao monah,to je teško reći. Za moje poimanje više mi se čini da je kao monah i svetitelj mnogo veći.
    Ko bi se danas u Srbiji dobrovoljno odrekao vlasti i otišao u monahe ?Niko!!! U svijetu je još gore,najnoviji primjer je Amerika,ako treba neka strada svo čovječanstvo(projektovana pandemija) ali se vlast mora osvojiti !!!
    Prema napred citiranom krst treba da je,u današnjm uslovima,dominantniji u odnosu na mač .Bez blagoslova Boga milostivog mač puno ne pomaže.To se pokazalo kroz mnoge ratove gdje su Srbi pobjeđivali daleko veće i nadmoćnije neprijatelje,NATO kao najnoviji primjer!!!
    Neprijatelji u maču Nemanjinom vide srbsku “agresiju” a u njemu opasnog tiranina koji je “pokorio” demokratske narode kao Crnogorce,na primjer.

  4. У праву је Владика: кроз векове само вера нас је очувала, и у вери садржана сва дубока моралост и етика живљења народа православне вере. Враћање Срба вери није назадовање, него враћање свим својим духовним корененима, традицији, породицним вредностима, љубави према отаџбини. И не сме да буде само формално – површно прихватање и спровођење неких обичаја, већ суштинско, са свешћу да нам ту лежи спас, почев од враћања традиционалном моралу. Па ће нам и Бог помоћи, као у химни – молитви: Боже правде…
    Слушала сам интервју са аутором споменика. У једном тренутку он је рекао да се зачудио кад је стигао захтев да крст буде замењен мачем у Немањиној руци. И сама сам се зачудила, али – добро; ко сам ја да судим о томе? А онда, нека говоркања су објаснила суштину. Зар зато? Опет смо подлегли притисцима? Ех, Србијо!

    3
    1
    • Tоплица

      @ Јелена Јовичић,
      @ Васо Петковић,
      Ви господо овде отварате непотребне дилеме. Немања је, док је год то могао, био владар, световно лице бр.1 у једном народу и његовој држави. А симбол владара је мач, какав год владар био. Само неки километар даље, његов син као оснивач и осамостаљивач наше Патријаршије, на споменику носи крст. И то иде једно са другим у идеалној сагласности.
      Ваши ставови најчешћи су управо у православљу. Зашто ? Најчешће код нас православних људи застране и у пословима нашим насушним призивају Бога. Сметне се с ума да нам Је Бог управо и дао сав ум, све удове, сва чула итд., да се у своме домену боримо и опстајемо. Бог интервенише кад изиђемо из колеје здравог разума, кад претерамо у било чему, али Он никада неће пуцати, ни у случајевима најочигледнијих неправди. Дакле владар делује средствима и способностима које му је дао Бог, а сабља је незаобилаѕно средство. Вера му помажеда буде јак, истрајан, упоран, али он на бојном пољу не туче крстом него мачем.
      Укратко, још једном браво за подигнути споменик ! Тамо је све продуховљено, складно, пријатно за душу и срце.

      • Vaso Petković

        @Toplica

        Redovno čitam komentare od Toplice, uglavnom se slažem sa njegovim stavovima.Ovdje je mnogo kompleksniji slučaj,to bi trebali raspraviti ljudi od struke ,autoriteta i digniteta,ne laici.
        Svi Nemanjići su posvećeni sem jednog,to je posebno važno i od bitnog značaja.Baš bih volio da o spomeniku da mišljenje neko ko ima znanje i autoritet bar približno kao Vladika Nikolaj.
        Sama činjenica da je autor spomenika začuđen insistiranjem Beograda(čitaj Vesić i drugi) da se umjesto krsta postavi mač jasno je o čemu se radi. Politika je presudna u svemu što je pogubno,vrijeme će pokazati zašto je to urađeno.Zašto su uklonili krst sa Saborne crkve,je li to istina??

        • Tоплица

          @ Vaso Petković

          Хвала Вам господине Васо. И заиста ја не спадам ни у какве експерте за веру и вајарство.
          Но и Вама је познато да на Немањиним грудима на споменику стоји крст. Зар не би два крста деловали као претеривање ? Јер човек је сав свој активни век био световни поглавар. Реплика да се користио више крстом него мачем, никако не стоји јер нас је, не само Србе него све, Бог саздао без мере за довољно, услед чега агресије морају стално да се одбијају мачем. Ево и данас имамо планетарни мир само захваљујући Руским Авангардима, Кинжалима, Цирконима. . .Слутимо и знамо да Бог помаже оне који активно користе средства која им је дао. Ако Немања треба да нам стоји без мача, онда хајде да се утврдимо у нашој вери, па све мачеве да побацамо ! На подобије убогог народа Аину који је створен без способности отпора, и кога су други ћушкали из средње Азије све до Јапана, а Јапан преко Курила на хладни и ветровити Сахалин. Тамо су преживеле спасле Руске власти да би их сад туристи гледали као чудо.
          Као што знате, ми често нисмо специјалисти ни у својој ужој професији али као свесни гдађани морамо свуда па и овде деловати у границама своје савести и разумевања ствари. Срдачан поздрав !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *