Захвално слово

Матија Бећковић и Милимир Мучибабић

„Просвјету“ је основало првих 35 школованих Срба у Босни и Херцеговини и од тада готово да нема значајнијег Србина, који, како је речено у њеном правилнику, не само „по интелекту него и по моралу“ није био њен члан и учествовао у њеном раду по српству и иностранству

Ви сте мене пречастили кад сте ме поред толико заслужнијих издвојили и придружили досадашњим добитницима Светосавске повеље, највишег признања које додељује београдска подружница нашег славног и најдуговечнијег српског културно-просветног друштва „Просвјета“. Требало би и 120 година да се исприча њена историја у служби највећих вредности и најузвишенијих циљева. Мени преостаје да се у овој свечаној прилици захвалим и поклоним путу који је „Просвјета“ прошла и није одустајала, падала и устајала, прогањана, забрањивана и осуђивана.
Основали су је првих 35 школованих Срба у Босни и Херцеговини и од тада готово да нема значајнијег Србина, који, како је речено у њеном правилнику, не само „по интелекту него и по моралу“ није био њен члан и учествовао у њеном раду по српству и иностранству. Уписана у Светско друштво за образовање одраслих у Лондону у којем је Србију заступао др Суботић, лектор за српски језик на тамошњем универзитету. На њеним трибинама по нашој земљи, а потом, идући за својим народом по страном свету – у Женеви, Бечу, Пешти, Петрограду, Паризу, Лондону, Чикагу и широм Америке – говорили су Шћепан и Васиљ Грђић, Лаза Костић, Змај и Јован Дучић, Павле Поповић, Светозар и Владимир Ћоровић, Шантић, Кочић, Митриновић, Николај Велимировић, Гаћиновић, Перо Слијепчевић и толики други које је немогуће побројати и за које само Бог зна.
Чланови „Просвјете“ у Америци листом су се јавили у добровољце у Првом светском рату, а од свих племенитих дела, пре и после рата, да овде не прећутимо бар новчану помоћ коју су Срби с Аљаске послали породицама обешених у Требињу.
Кад се данас говори о просвети и образовању, каже се да пошто будућност не знамо, не можемо ништа ни да планирамо. Преостало је да истражујемо и експериментишемо. Не знамо шта ће бити ни које ће професије опстати, али знамо шта нас највише интересује, шта је најважније и најпресудније. И пре 120 година неко је умео да процени шта је пресудно за будућност нашег народа. И знао да неће погрешити ако се одлучи за љубав, бригу о својој култури, својој матици, својој вери, свом писму и језику. И знао да је поезија оно што нас највише духовно повезује.
Капа доле онима који су пре више од једног века препознали оно што траје и никад не умире.
Надамо се да ће се и у наше време наћи они који ће умети да препознају оно што ће нам обезбедити будућност, све претрајати и повезати. Увек се рађају они који погоде оно најбитније због чега их славимо и следимо.
И да још једном поновимо: Свети Сава је одредиo пут којим идемо, писмо којим пишемо и језик којим говоримо.

Реч на уручењу Светосавске повеље Културног друштва „Просвјета“ у Београду
29. 1. 2021

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *