Заблуде доктринарног конзервативизма (1.deo)

Пашићев политички тестамент

Зашто је важно направити разлику између либерализма 19. века и савременог неолиберализма

Данашњим генерацијама српских патриота неретко је блиско извесно мутно одушевљење неким обликом личног режима или пак меритократије, односно сталешким начелом ублажене демократије. Такви ставови су свакако формирани под утиском негативног тридесетогодишњег искуства с обновљеном вишестраначком демократијом. Искуство с изрођеним парламентарним режимом у споју с динарском склоношћу ка преким и једностраним решењима рађа читаву армију политичких занесењака, који решења за аномалије наше представничке демократије не траже у мукотрпном послу њеног поправљања, већ у неком облику диктатуре појединца или струке.

[restrict]

ПОГРЕШНА ПРЕМИСА Да наша национална склоност ка поједностављеним и преким решењима може да буде погибељна, потврђује искуство Брозове диктатуре, која је великим делом црпела подршку из манипулације стварним народним разочарањем у политички живот југословенске краљевине. Биланси краткотрајног личног режима краља Александра Карађорђевића и дуготрајног Јосипа Броза потврђују тачно запажање Слободана Јовановића, како се „не може спорити да је било диктатора који су кратким путем, без правог преваспитавања народа заводили ред и дисциплину. Али таква наметнута дисциплина, када би нестао диктатор, нестајала би и она с њим“. Искуство обе Југославије показује да с нестанком диктатора не нестаје само споља наметнута стега, већ и сама држава.
Када данашње српске патриоте критикују парламентарну демократију с конзервативних позиција, то неретко чине полазећи од погрешне премисе о истоветности представничке демократије и идеологије либерализма. При томе, наше патриоте у својој склоности ка поједностављивању најчешће не праве разлику између либерализма 19. века и савременог неолиберализма.
Сведоци смо парадоксалне ситуације у којој национални конзервативци деле исте ставове о класичном парламентарном систему и већинској демократији с неолибералима, који су по признању Нормана Берија, „уједињени барем у супротстављању оној врсти конзервативизма који смешта идентитет појединца унутар датих друштвених поредака“. Тако својом критиком владавине већине наши национални конзервативци, као браниоци породице, нације и традиционалног морала, несвесно постају савезници неолиберала, који с једне стране желе да деконструишу нацију, пол и саму људскост, а с друге стране да већинску демократију замене консоцијацијском, која није ништа друго него владавина стварних и социјално конструисаних мањина над већином. Управо на то мисли Јован Комшић када еуфемистички закључује како је у „хетерогеним друштвима битно демократију учинити што је могуће инклузивнијом“, што значи „да је неопходно не само политички признати релевантне мањине већ и максимизовати владајућу већину“.

НОВИ ГРАЂАНСКИ ИДЕНТИТЕТ Под оправдањем потребе ограничења владавине већине, а заправо у функцији борбе за насилну плурализацију етнички хомогеног друштва Србије ван територије АП КиМ (82,86% Срби), домаћи неолиберали већ годинама предлажу увођење дводомног система, који је истовремено најомиљенија установа нашим националним конзервативцима. Да примедба како су предлози за увођење бикамерализма код српских неолиберала по правилу тек последица њиховог залагања за регионализацију Србије није основана, потврђује један од идеолога регионализације Србије Јован Комшић, истичући да дводомна структура парламента треба да буде у тој мери „инклузивна“ да репрезентује плурални карактер српског друштва, који наводно одликују „све четири осе расцепа: социјално-економска, историјско-етничка, културно-вредносна и идеолошка“. Тиме се јасно показује да је успостављање региона и њихово представљање у дводомном парламенту тек прва фаза у планском процесу разградње доминантне националне заједнице, која треба да се настави афирмацијом и политичким представљањем других партикуларних мањинских идентитета (мањински-етнички, пол, џендер, струковни), како би се изменила садашња за глобалисте неповољна ситуација у којој је већини Срба основни извор идентитета припадност држави-нацији, а не локалној заједници или партикуларној друштвеној групи. Парламент, у коме би под оправдањем борбе против тираније већине били представљени новоафирмисани социјални идентитети, одражавао би нови грађански идентитет етнички обезличене нације. Тиме би остало без оправдање и садашње уставно одређење Републике Србије као „државе српског народа“.

ОПАСНА НЕОЛИБЕРАЛНА ИДЕЈА Неспособност скоро свих сазива Народне скупштине Србије да врши контролну функцију над радом Владе и последична илузорна политичка одговорност Владе пред Скупштином, с једне стране, и бројни трагикомични докази политичке недоследности и професионалне неспособности министара, утицала је да се у патриотским редовима прими опасна неолиберална идеја о влади стручњака, а с њом и склоност да се оправда премоћ егзекутиве над законодавном влашћу.
Концепт неполитичке владе не само да је супротан систему власти који постоји у Србији, а који најбољи познавалац њеног уставног права Ратко Марковић дефинише као рационализовани парламентарни систем, већ је тај концепт политички штетан и то управо са становишта националне политике. Пројектно финансирање и општа комерцијализација знања и менаџеризација струка учинили су од наших професионалних еснафа клијенте глобалних корпорација, због чега кандидати за министарска места у влади стручњака не би били ништа друго него лобисти корпоративних интереса. Исти ефекат би се постигао и с експериментом социјално-економског бикамерализма, који је идеолошки нарочито близак националним конзервативцима, јер би се у горњем дому парламента уместо послушника партије добили послушници корпорација.
Ако је национална држава, како тврди Александар Дугин, означена за непријатеља број један глобалне плутократије, онда се еманципација од колонијалне зависности тешко може остварити институционалним решењима која слабе моћ носиоца суверености – нације. Отуда је врло опасно, ма како теоријски и идеолошки деловало заводљиво, свако залагање за кориговање класичне представничке демократије с једнодомним националним представништвом формираним на принципу „један грађанин један глас“, системом власти који одликују снажне ауторитарне црте или системом који у име политике различитости (politics of difference) насилно фрагментира српско друштво, а последично и српску Скупштину, чинећи је нерепрезентативним и политички слабим органом. Сваки систем власти који омогућава метрополи да јефтино и са што мање потреса и ризика контролише Србију лош је из угла садашњег српског националног интереса.

ПОВРАТАК ПАШИЋУ Једина реформа која може вратити ауторитет Скупштини и моћ нацији, као носиоцу суверености, јесте она која ће створити правне и политичке предуслове (слободни избори, слободни медији и независно и политички писмено јавно мњење) да се „општа воља“ формира у слободној дискусији позиције и опозиције. Увођење у парламент представника различитих социјалних мањина замагљује суштину парламентаризма, који је незамислив без контролне функције опозиције као квалитативне половине једног система власти.
Потписнику ових редова, као поштоваоцу дела Леонтјева, Хомјакова, Берка, Еволе, Мораса, требало је времена да схвати да у политици није као и у геометрији само једна истина већ да, речју С. Јовановића, „политика зависи од друштвених прилика, које нису код свих народа истоветне“. Инсистирање на значају представничке демократије и парламентарног система неће нужно претворити данашњег српског патриоту у поборника неолиберализма, али ће га залагање за извесне институционалне форме у садашњим балканским политичким приликама сасвим извесно претворити у невољног савезника компрадорске елите. Чини се да за доктринаризам данашњих генерација Срба нема бољег лека од поновног ишчитавања Пашићевог политичког тестамента. Враћање политичком делу Николе Пашића чини се посебно важним због тога што се управо у разумевању његовог политичког рада преламају све заблуде јаловог теоретисања због којих српске патриоте неретко долазе у идеолошки парадоксалну позицију да буду оштри критичари политичке заоставштине радикала а апологете политичких ставова напредњака.

Наставиће се

[/restrict]