У ПОТРАЗИ ЗА ИНОВАТИВНИМ РЕШЕЊЕМ

ВУЧИЋЕВ ПУТ У ПАРИЗ

Мало тога конкретног се тренутно зна о разговорима које су у Паризу водили председници Србије и Француске Александар Вучић и Емануел Макрон. Познато је да се разговарало о налажењу „иновативног решења“ за проблем Косова и Метохије и новом приступу европским интеграцијама. Али шта би то могло да буде?

Култно дело „У потрази за изгубљеним временом“ француског књижевника Марсела Пруста најдужи је роман светске књижевности са око 9.609.000 словних знакова, а познато је да је аутор на њему радио 14 година потпуно издвојен од спољашњег света. Сви се надамо да потрага за „иновативним решењем“ за питање Косова и Метохије на коју су се, по сопственим речима, бацили председници Србије и Француске неће трајати толико дуго, да неће бити потребно да се потпуно изолују од спољашњег света и да неће захтевати толико простора колико је било потребно за Прустову потрагу. Искуство нас, међутим, учи да је песимизам ствар објективности. Осим ако су Вучић и Макрон заиста толики генији за политику, колики је Пруст био за књижевност. Све и да јесу, у овој једначини у обзир за сада нису узети „штампар“ који би замишљено дело претворио у нешто опипљиво, то јест спровео у реалност, што је улога коју би тренутно могле да имају само Сједињене Државе, а ни крајње непоуздан и превртљив елемент с каквим Пруст није морао да се суочава – а то су власти косовских Албанаца. Та непоузданост и превртљивост су, поред инсистирања на потпуној и безусловној независности, једина константа политике косовских Албанаца без обзира на то о којој се власти ради, да ли је у питању струја Хашима Тачија блиска Вашингтону, или Аљбина Куртија, па чак и Рамуша Харадинаја које су, више или мање блиске Берлину. Важно је да ниједна није под пуном контролом и протекцијом Париза. Чињеница је да је француски обавештајац и потоњи европосланик Арно Данжан први средином деведесетих година ступио у контакт с Тачијем, али Француска није дуго успела да га задржи под својим окриљем и брзо су га преузели Американци.

[restrict]

МРТВО СЛОВО У ЕТРУ „Председник Макрон има велике амбиције, перфектно познаје геополитику, за разлику од других није страшљив у проналажењу иновативних решења, било би добро када би имао више слободе у тој врсти политичког договора“, рекао је Вучић након састанка. Ове Вучићеве речи су потпуно истините, уз једину ограду да нисмо сигурни у тврдњу о Макроновом перфектном познавању геополитике, али уздаћемо се у председников суд. Доиста, Макрон има велике амбиције. Прва на овом списку је да од Немачке преотме доминацију над Европском унијом. Док су у време његове победе на председничким изборима сасвим тачне биле речи његове ривалке Марин ле Пен да ће, ко год победи на изборима, Француском управљати једна жена (или она, или немачка канцеларка Ангела Меркел), од те 2017. ствари с Меркеловом су се промениле. Она је најавила повлачење с функције, а њена странка има великих проблема да јој нађе достојну наследницу, што отвара врата Макрону који се није много двоумио око „клизећег старта“. Из тог угла, Макрону би, заиста, много значило када би успео да постане аутор некаквог „иновативног решења“ за Косово и Метохију.
Проблем, готово непремостив, у тој причи, међутим, представља чињеница да је Париз признао једнострано проглашену независност јужне српске покрајине, па се поставља питање какво би то „иновативно решење“ проистекло из француског шињела могло бити, а да не подразумева сецесију Косова. Да Париз није спреман да повуче признање? Сигурно не у овим геополитичким околностима и сигурно не за Макроновог вакта. Можда оног дана када Француском заиста буде управљала једна жена.
Прихватимо реалност и чињеницу да озбиљнијих иновативних решења за сада не може бити у стварној политици и да се никаква радикална новост из Париза не може очекивати. Најављена иновативна решења могла би, онда, бити она практична решења на терену, на, да тако кажемо, „микро плану“, а која би подразумевала уступке косовским Србима у домену управе, остваривање конкретних пројеката у области привреде, или културе, али ништа више од тога. Такав приступ би за српску страну био много значајнији и прихватљивији да долази из неке земље попут, на пример, Шпаније која није признала сецесију, али не и из Француске.

ФРАНЦУСКО-СРПСКИ МИРАЖ Промовисање идеје о иновативним решењима за Косово и Метохију, иако у овом случају „добро звучи, али не звечи“, односно тешко да од ње може бити стварне користи, веома је значајно и за Макрона, и за Вучића, то јест Србију. Корист коју Макрон жели из овога да извуче је у складу с оним што је Вучић за њега исправно приметио – да има велике амбиције и могло би се претпоставити да он у напорима да постигне некакво решење за Косово и Метохију жели да подражава Доналда Трампа, односно оно што је извео Вашингтонским споразумом. Док је дискутабилно колико ће доиста Београд и Приштина имати користи од потписаног у Овалном кабинету, корист коју су имали Трамп и његови јеврејски савезници (и из Израела и из САД) већ је веома опипљива, иако Трамп то није успео да капитализује на овим контроверзним председничким изборима. Узмимо за пример део о међусобном признању Израела и „Косова“, што је у супротности с прокламованим уздржавањем од лобирања и за признавање једнострано проглашене независности и против тога, а што је српској страни несумњиво било тешко да прогута. Док Израел може само да трља руке због тога што је још једна већински муслиманска „земља“ одлучила да га призна и још да своју амбасаду отвори у Јерусалиму, питање је какве ће последице Приштина трпети због тога у односима с другим муслиманским државама. Слично је и с оним што је Србија потписала у вези са 5Г мрежом, или проглашавањем Хезболаха за терористичку организацију. Да Макрон искрено и алтруистички жели „решење за Косово“, могао би само тај посао да препусти Европској унији и Мирославу Лајчаку, али не, он жели поен за себе и за своје амбиције.
Вучићу, с друге стране, сасвим одговара да глуми спремност на дијалог и с лагодне позиције посматра косовске Албанце како се муче покушавајући да разговарају, а да не разговарају због немогућности да на било који начин одступе од својих максималистичких ставова којима дају алиби Београду за избегавање „коначног решења“. Ова ситуација у Приштини биће још компликованија након парламентарних избора на којим ће, мало је сумње, победити екстремистичко Самоопредељење предвођено Аљбином Куртијем. Прича о спремности на дијалог и потписивање разних ситница сјајна је валута за куповину времена до још свеобухватнијих потреса на глобалном нивоу који неизбежно следе, а који исто тако непорециво иду наруку интересима Србије. Иако немамо неограничен број пиона у овој шаховској партији, њихово жртвовање с времена на време не обесхрабрује све док је краљ заштићен. А краљ је, јасно је, територијални интегритет Србије.
Иста је ствар и с новим приступом европским интеграцијама Србије. Иако је обојици јасно да од тога у догледно време нема ничега, и Вучићу и Макрону одговара одржавање тог привида. Једном јер се на тај начин даје додатни значај и себи самом, и оронулој структури којој се припада, а другом јер није паметно себи сећи везе с тако великом и моћном организацијом, иако је она на силазној путањи. Нити у ЕУ тренутно (а сва је вероватноћа да се то неће променити у догледно време) постоји спремност за проширење, нити би Србија тренутно (а сва је вероватноћа да се то неће променити у догледно време) била спремна да приступи Унији под условом који јој се поставља – одрицање од Косова и Метохије.

[/restrict]

3 коментара

  1. Sa sajta ruskog predsednika :”Sa strane Rusije je potvrđena principijelna pozicija o potrebi pronalaženja izbalansiranog rešenja kosovskog problema koje mora biti utvrđeno u Savetu bezbednosti UN. Ukazano je da Srbija može i dalje računati na podršku Rusije u tom i drugim važnim pitanjima.” Izuzev Rusiji, ostalima se ovo ni najmanje ne sviđa.

    • Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

      Svaka čas rusima, Putinu, koji potvrdjuje principijelnu poziciju o potrebi pronalaženja “izbalansiranog rešenja” kosovskog problma koji mora biti registrovan u UN. Izbalansirano rešenje znači da Srbi i Albanci zajedno, suvereno koriste i upravljaju teritorijom KiM, povratak svih izbeglica, – srpskim izbeglicama 250.000 onemogućen povratak na KiM! U sporazumu nema ni jena reč da piše Srbija, piše – upravljanje po zakonima i Ustavu Kosova. Kosovo dobilo sve državne-statusne nadležnosti: Postavljena carinska granica izmedju Srbije i Kosova 2013, predate sve srpske institucije, sudstvo tužilatvo, policija, bezbednosne srpske strukture, medjunarodni telefonski broj, elektromrežni sistem… da ne nabrajam!
      Postavlja se pitanje da li je Putin pročitao, upoznat sa tekstom-odredbama (15) Briselskog sporazuma? Verujem da jeste, može svako preko interneta da pročita Briselski sporazum, prati poitička zbivanja! Samo što Putin neće da kvari bratske odnose sa Srbijom, drži se pravnih principa UN i R-1244, jednostavno mu je da kaže Vučiću-Srbiji: Kako se Srbi i Albanci dogovore!?

  2. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    U potrazi za “inovativnim” rešenjem Kosova (KiM)

    Pošto nikako da se pronadje kompromisno rešenje o normalizaciji – da se potpiše pravnoobavezujući sporazum za priključenje Kosova u UN, traži se nov izum, nova formula, a to je “INOVATIVNO REŠENJE” – neka nova opcija da se vlasi ne dosete (da Srbija istorijski preda Kosovo albanskim muslimanima). Složićete se da je prva opcija Briselski sporazum sa formulacijom da Kosovo dobije sve državne atribute – celokupan suverenitet nad KiM(!)? Da bi se zamaglio Briselski sporazum krenulo se sa potenciranjem da “samo dijalogom” (razgovorima) Beograda i Prištine rešiće medjusobno Kosovo. Krenulo se dalje: Kosovo koči, (navodno) neće da formira Zajednicu srpskih opština-ZSO, iako je to regulisano 2013 i 2015 god: U suštini, Kosovo neće da izradi STATUT RADA za ZSO: Srbija predlagala zajedničku izradu statuta, kasnije SRB nagoveštavala da će sama izraditi statut: EU tražila da SRB i KS posebno izrade statut ZSO i zajednički ga usaglase u EU? Ništa od toga! Zašto Srbija sama nije izradila STATUT ZSO kako je obećavala – to je nadležnost, interni akt ZSO (po zakonima i Ustavu Kosova, kako piše u B. sporazumu)?
    U nastavku su predlagane razne opcije, varijante kako da se reši Kosovo – finalizira Briselski sporazum: Prvo Hašim Tači tražio demarkacije granice sa Srbijom (integrisani prelazi u carinsku granicu); Nadovezao se AV sa zahtevom za RAZGRANIČENJE (neformulisao kakvo, zamka, drugi naziv za Tačijevu demarkaciju); Slede predlozi-opcije: Korekcija granice, razmena teritorije (srpsko zs srpsko), Mini Šengen, Vašingtonski sporazum, da Srbija pusti Kosovo u UN a EU neće tražiti priznanje? Sada je na stolu INOVATIVNO rešenje koje još nije smišljeno-izmišljeno… nakon čega se (pritiscima) očekuje kompromisno rešenje o “sveobuhvatnoj normalizaciji” – da se Kosovo učlani u UN(!)? Treba pod hitno odbaciti Briselski sporazum kojim se Srbiji otima teritorija!!! Nastavak…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *