Sretenjsko naravoučenije

Srpska državnost je višeslojna i policentrična, te je tako treba i obeležavati

Svaka država praznuje Dan državnosti. Datum kada se obeležava njen „rođendan“, kako se obično kaže, predstavlja najvažniji dan u njenom političkom kalendaru. Međutim, postoji problem kada je državni razvoj nekog naroda imao diskontinuitet, odnosno odvijao se na više državnih koloseka. To je slučaj sa Srbima koji su i u većem delu srednjeg veka imali više država. Što je još važnije, posle njihovog gašenja usled turskog osvajanja, te duge vladavine okupatora (već kako gde, ali u nekoj formi izvesno vreme prisutne na svim našim prostorima), srpski narod je sukcesivno obnovio svoju državnost u zaleđu Jadranskog mora (Crna Gora) i u Podunavlju (Srbija). U naše doba, uz izvesna ograničenja, to je suštinski uspeo da učini i u delu naših krajeva zapadno od Drine (Srpska). U skladu s tim, normalno je da se prema svojim državama odnosi s pažnjom čiji deo je i obeležavanje državnosti svake od njih. No to nije razlog za zapostavljanje nacionalnih državnih temelja i istorijskog jedinstva svesrpskog prostora, što se, bez obzira na mnogo pozitivniji odnos prema Stefanu Nemanji, i dalje čini. [restrict]

KULT DRŽAVNOSTI Na Sretenje – značajan hrišćanski praznik – Srbi iz Šumadije su 1804. doneli odluku da podignu ustanak. Tako je započeto trasiranje puta kojim su naši preci stigli do nastanka jezgra srpske države na teritoriji današnje Srbije (koju je ona zatim postepeno oslobađala). Na Sretenje ali 1835. donet je i prvi ustav Srbije. Otuda, logičan je izbor tog datuma kao dana državnosti Srbije. Kao što je – bez obzira na sve politikantske kritike i antisrpske ispade izazvane postavljanjem njegovog monumentalnog spomenika – na mestu i to što smo ponovo počeli da se odnosimo prema Stefanu Nemanji (1113–1199) i generalno dinastiji Nemanjića kako to doliči.
Stefan Nemanja je simbol srpske državnosti i istrajnosti našeg nacionalnog identiteta. I pre Nemanjića Srbi su imali čitav niz svojih država, koje su – kao npr. Srbija pod vlašću velikog kneza Časlava – u nekim periodima bile vrlo snažne, ali su ipak uglavnom bile u vazalnom statusu u odnosu na Vizantiju ili neku drugu silu. Sa Stefanom Nemanjom počinje proces naše pune državne emancipacije, koji je rezultirao vekovnom nezavisnošću Srbije i, štaviše, njenim pretvaranjem u respektabilnu evropsku državu.
Ujedno, ubrzano se krenulo putem stvaranja autokefalne i dobro organizovane srpske crkve (1219). Tako smo dobili instituciju koja je bila čuvar našeg nacionalnog identiteta u vremenima kada smo dospeli pod vlast Osmanlija i izgubili svoju državu. U takvim okolnostima nacionalna crkva i kult narodnih vladara loze Nemanjića održali su u Srba ideju državnosti i identitetske specifičnosti, te su bili ne samo prepreka za asimilaciju već i generatori državne obnove. I to koliko u Srbiji toliko i u Crnoj Gori, gde su ti procesi uzeli maha.

MEĐAŠI I ORIJENTIRI Stefan Nemanja predstavlja međaš naše istorije koji je imao ključnu ulogu i u vezi s usponom naše državne i nacionalne misli, i s njenim očuvanjem u nepovoljnim okolnostima. Tako je bilo u prošlosti, tako je i danas kada je srpski nacionalni i državni prostor ponovo podeljen, te se odvijaju sistematski procesi identitetske erozije našeg naroda. Stefan Nemanja i Nemanjići, uz SPC koja je s njima bila i ostala nerazdvojno povezana, imaju svesrpsku duhovnu integrativnu ulogu. Oni su simbol našeg nacionalnog jedinstva. Stoga, više je nego pohvalno što se sada radi na stvaranju njegovog sekularnog „kulta“ (što se s važnim istorijskim ličnostima koje se doživljavaju kao očevi osnivači države radi i u najrazvijenijim zemljama).
Ali sve to ipak nije dovoljno. Prvo, Srbi su imali značajne (namah i nezavisne) države i pre Nemanje, a koje su u našem obrazovnom, medijskom i kulturnom sistemu potpuno zapostavljene. Drugo, iako su Nemanjići uspeli da ujedine srpske primorske zemlje u celini a zagorske istočno od Drine, zbog sve veće uloge Ugarske, verskih razlika, ali i značajnih lokalnih državotvornih tendencija, srpski prostori zapadno od te reke (Bosna) nastavili su samostalan državni život. Osim u pojedinim periodima i to u vezi s nekim perifernim krajevima (uz Drinu ili uz Savu) Nemanjići nisu vladali srpskim bosanskim zemljama (doduše drugačije stoje stvari s teritorijama koje se sada nazivaju Hercegovinom a bile su u sastavu njihove države).

SPOMENICI I ULICE Polazeći od toga Srbija, ali i Republika Srpska konačno moraju da posvete dužnu pažnju i srpskim vladarima srednjovekovne Bosne. Oni su bili naši, a ne tuđi. A to zaboravljamo ili, tačnije, to su nam kao model ponašanja nametnuli titoisti koji su sistematski, uključujući i prekrajanje istorije, radili na razaranju srpskog nacionalnog i državnog prostora. No njihovim savremenim (tzv. drugosrbijanskim) izdancima, ali i našim regionalnim oponentima, iz njihovog ugla nažalost, ne idu u prilog razne povelje bosanskih vladara, kao i brojni drugi istorijski izvori. Taj materijal potvrđuje da je srednjovekovna Bosna bila srpska država. Za nas ta važna baština mora da bude nacionalni orijentir.
Zato bi Beograd i Banjaluka u što skorije vreme morali da dobiju spomenike najznačajnijeg među njima, kralju Tvrtku I Kotromaniću (1338–1391). Uostalom, on se i titulisao pre svega kao „kralj Srba“. Tek posle toga nabrajane su zemlje kojima je neposredno vladao (Bosna, Primorje, Humske zemlje). To sve mora jasno i glasno, a ne stidljivo kao što je to sada slučaj, da bude deo naših prosvetnih programa, ali i generalno svega onoga što čini sadržaj državnog „ideološkog aparata“ (raznovrsnih mehanizama za ubeđivanje građana pod kontrolom vlasti koji u svakoj zemlji postoje).
Pored toga važno je, još jednom to da istaknem, da se posveti mnogo veća pažnja srpskim državama iz ranijeg perioda. Na prvom mestu je tu Duklja, koja je u jednom razdoblju bila najmoćnija srpska zemlja. Politički je svrsishodno tu posebnu pažnju posvetiti Bodinu (1050–1099) za koga se smatra da je bio prvi srpski kralj (mada se i njegov otac Mihailo u tom svojstvu pominje u nekim papskim dokumentima). Beograd bi morao da dobije njegov spomenik, dok moraju da postanu mnogo zastupljenije ulice srpskih gradova s nazivima po državnim poglavarima iz dukljanske dinastije Vojisavljevića i drugih srpskih vladarskih loza (poseban značaj tu treba posvetiti i Tvrtku kojim smo se već bavili).

ZANEMARENI VELIKANI Tako smo stigli i do prve poznate srpske dinastije Vlastimirovića. Ona je vladala – bilo u vidu predvodnika plemenskog saveza ili kasnije istinskih državnih poglavara – od 7. do 10. veka. Poslednji srpski vrhovni knez iz te moćne porodice bio je već pomenuti Časlav (890–960) koji je poginuo u borbi sa Mađarima koji su u to vreme pustošili širom Evrope. Posle njegove smrti srpski državni prostor je trajno podeljen i tako je ostalo do danas. Otuda, kao što je Nemanja na jedan način kamen međaš srpske istorije, Časlav je to bio u drugom pogledu. Ali nije doživeo neuspeh zato što je bio nemoćan. Naprotiv! Samo mu sudbina nije bila naklonjena.
Časlav zaslužuje da takođe dobije ozbiljan spomenik, bilo samostalno ili kao deo kompozicije posvećene prvoj srpskoj dinastiji koja je imala i druge istaknute predstavnike. A sve ono o čemu smo govorili trebalo bi na argumentovan (jer mi, za razliku od Hrvata i drugih naroda u našem okruženju, ne moramo da izmišljamo istoriju) ali i popularan način da se pretoči i u muzej srpskog srednjeg veka. Neshvatljivo je da ga nemamo a imamo prošlost, dok oni koji je nemaju prave memorijale svojim lažima. Mi ne podižemo spomenike na koje imamo pravo, a oni kradu tuđe velikane i njihova dela.

DRŽAVOTVORNI MOZAIK Na kraju da dodam i to da bismo morali da se odlučimo i za neki datum kada bismo praznovali i dan srpske istorijske državnosti (nije lako odrediti iole tačan dan za to, ali i ovako se širom sveta u vezi s tim radi o konvencijama a ne nečemu što je egzaktno). Ne samo što je istorijski netačno već je i politički nedopustivo da se državnost Srbije i srpskog prostora vezuje isključivo za datume iz novije istorije. Moderna Srbija je jedan izdanak državnosti srpskog naroda, ali, kao što znamo, niti je ona u prošlosti bila ograničena samo na njen prostor, niti je sve počelo od Sretenja.
Ono je važna karika u lancu srpske državne povesti, ali ne i više od toga. To treba bolje da razumemo i mi sami, a tim pre da višeslojno i uporno emitujemo tu istinu prema bližem i daljem okruženju. Samo tako, uz promišljeno uvažavanje prošlosti, grade se mostovi ka boljoj budućnosti. Kada su naši preci podizali Prvi srpski ustanak, oni su svakako imali u vidu oslobođenje čitavog Srpstva. Naša državotvorna ideja nikada nije bila ograničena samo na prostor Srbije. To moramo bolje da razumemo i poštujemo i zbog predaka, i zbog potomaka. Praznici kao što je Sretenje, koje na pravi način, tj. kao deo državotvornog mozaika treba slaviti, tu su da nas na to podsete.

[/restrict]