Сретењско наравоученије

Српска државност је вишеслојна и полицентрична, те је тако треба и обележавати

Свака држава празнује Дан државности. Датум када се обележава њен „рођендан“, како се обично каже, представља најважнији дан у њеном политичком календару. Међутим, постоји проблем када је државни развој неког народа имао дисконтинуитет, односно одвијао се на више државних колосека. То је случај са Србима који су и у већем делу средњег века имали више држава. Што је још важније, после њиховог гашења услед турског освајања, те дуге владавине окупатора (већ како где, али у некој форми извесно време присутне на свим нашим просторима), српски народ је сукцесивно обновио своју државност у залеђу Јадранског мора (Црна Гора) и у Подунављу (Србија). У наше доба, уз извесна ограничења, то је суштински успео да учини и у делу наших крајева западно од Дрине (Српска). У складу с тим, нормално је да се према својим државама односи с пажњом чији део је и обележавање државности сваке од њих. Но то није разлог за запостављање националних државних темеља и историјског јединства свесрпског простора, што се, без обзира на много позитивнији однос према Стефану Немањи, и даље чини.

[restrict]

КУЛТ ДРЖАВНОСТИ На Сретење – значајан хришћански празник – Срби из Шумадије су 1804. донели одлуку да подигну устанак. Тако је започето трасирање пута којим су наши преци стигли до настанка језгра српске државе на територији данашње Србије (коју је она затим постепено ослобађала). На Сретење али 1835. донет је и први устав Србије. Отуда, логичан је избор тог датума као дана државности Србије. Као што је – без обзира на све политикантске критике и антисрпске испаде изазване постављањем његовог монументалног споменика – на месту и то што смо поново почели да се односимо према Стефану Немањи (1113–1199) и генерално династији Немањића како то доличи.
Стефан Немања је симбол српске државности и истрајности нашег националног идентитета. И пре Немањића Срби су имали читав низ својих држава, које су – као нпр. Србија под влашћу великог кнеза Часлава – у неким периодима биле врло снажне, али су ипак углавном биле у вазалном статусу у односу на Византију или неку другу силу. Са Стефаном Немањом почиње процес наше пуне државне еманципације, који је резултирао вековном независношћу Србије и, штавише, њеним претварањем у респектабилну европску државу.
Уједно, убрзано се кренуло путем стварања аутокефалне и добро организоване српске цркве (1219). Тако смо добили институцију која је била чувар нашег националног идентитета у временима када смо доспели под власт Османлија и изгубили своју државу. У таквим околностима национална црква и култ народних владара лозе Немањића одржали су у Срба идеју државности и идентитетске специфичности, те су били не само препрека за асимилацију већ и генератори државне обнове. И то колико у Србији толико и у Црној Гори, где су ти процеси узели маха.

МЕЂАШИ И ОРИЈЕНТИРИ Стефан Немања представља међаш наше историје који је имао кључну улогу и у вези с успоном наше државне и националне мисли, и с њеним очувањем у неповољним околностима. Тако је било у прошлости, тако је и данас када је српски национални и државни простор поново подељен, те се одвијају систематски процеси идентитетске ерозије нашег народа. Стефан Немања и Немањићи, уз СПЦ која је с њима била и остала нераздвојно повезана, имају свесрпску духовну интегративну улогу. Они су симбол нашег националног јединства. Стога, више је него похвално што се сада ради на стварању његовог секуларног „култа“ (што се с важним историјским личностима које се доживљавају као очеви оснивачи државе ради и у најразвијенијим земљама).
Али све то ипак није довољно. Прво, Срби су имали значајне (намах и независне) државе и пре Немање, а које су у нашем образовном, медијском и културном систему потпуно запостављене. Друго, иако су Немањићи успели да уједине српске приморске земље у целини а загорске источно од Дрине, због све веће улоге Угарске, верских разлика, али и значајних локалних државотворних тенденција, српски простори западно од те реке (Босна) наставили су самосталан државни живот. Осим у појединим периодима и то у вези с неким периферним крајевима (уз Дрину или уз Саву) Немањићи нису владали српским босанским земљама (додуше другачије стоје ствари с територијама које се сада називају Херцеговином а биле су у саставу њихове државе).

СПОМЕНИЦИ И УЛИЦЕ Полазећи од тога Србија, али и Република Српска коначно морају да посвете дужну пажњу и српским владарима средњовековне Босне. Они су били наши, а не туђи. А то заборављамо или, тачније, то су нам као модел понашања наметнули титоисти који су систематски, укључујући и прекрајање историје, радили на разарању српског националног и државног простора. Но њиховим савременим (тзв. другосрбијанским) изданцима, али и нашим регионалним опонентима, из њиховог угла нажалост, не иду у прилог разне повеље босанских владара, као и бројни други историјски извори. Тај материјал потврђује да је средњовековна Босна била српска држава. За нас та важна баштина мора да буде национални оријентир.
Зато би Београд и Бањалука у што скорије време морали да добију споменике најзначајнијег међу њима, краљу Твртку I Котроманићу (1338–1391). Уосталом, он се и титулисао пре свега као „краљ Срба“. Тек после тога набрајане су земље којима је непосредно владао (Босна, Приморје, Хумске земље). То све мора јасно и гласно, а не стидљиво као што је то сада случај, да буде део наших просветних програма, али и генерално свега онога што чини садржај државног „идеолошког апарата“ (разноврсних механизама за убеђивање грађана под контролом власти који у свакој земљи постоје).
Поред тога важно је, још једном то да истакнем, да се посвети много већа пажња српским државама из ранијег периода. На првом месту је ту Дукља, која је у једном раздобљу била најмоћнија српска земља. Политички је сврсисходно ту посебну пажњу посветити Бодину (1050–1099) за кога се сматра да је био први српски краљ (мада се и његов отац Михаило у том својству помиње у неким папским документима). Београд би морао да добије његов споменик, док морају да постану много заступљеније улице српских градова с називима по државним поглаварима из дукљанске династије Војисављевића и других српских владарских лоза (посебан значај ту треба посветити и Твртку којим смо се већ бавили).

ЗАНЕМАРЕНИ ВЕЛИКАНИ Тако смо стигли и до прве познате српске династије Властимировића. Она је владала – било у виду предводника племенског савеза или касније истинских државних поглавара – од 7. до 10. века. Последњи српски врховни кнез из те моћне породице био је већ поменути Часлав (890–960) који је погинуо у борби са Мађарима који су у то време пустошили широм Европе. После његове смрти српски државни простор је трајно подељен и тако је остало до данас. Отуда, као што је Немања на један начин камен међаш српске историје, Часлав је то био у другом погледу. Али није доживео неуспех зато што је био немоћан. Напротив! Само му судбина није била наклоњена.
Часлав заслужује да такође добије озбиљан споменик, било самостално или као део композиције посвећене првој српској династији која је имала и друге истакнуте представнике. А све оно о чему смо говорили требало би на аргументован (јер ми, за разлику од Хрвата и других народа у нашем окружењу, не морамо да измишљамо историју) али и популаран начин да се преточи и у музеј српског средњег века. Несхватљиво је да га немамо а имамо прошлост, док они који је немају праве меморијале својим лажима. Ми не подижемо споменике на које имамо право, а они краду туђе великане и њихова дела.

ДРЖАВОТВОРНИ МОЗАИК На крају да додам и то да бисмо морали да се одлучимо и за неки датум када бисмо празновали и дан српске историјске државности (није лако одредити иоле тачан дан за то, али и овако се широм света у вези с тим ради о конвенцијама а не нечему што је егзактно). Не само што је историјски нетачно већ је и политички недопустиво да се државност Србије и српског простора везује искључиво за датуме из новије историје. Модерна Србија је један изданак државности српског народа, али, као што знамо, нити је она у прошлости била ограничена само на њен простор, нити је све почело од Сретења.
Оно је важна карика у ланцу српске државне повести, али не и више од тога. То треба боље да разумемо и ми сами, а тим пре да вишеслојно и упорно емитујемо ту истину према ближем и даљем окружењу. Само тако, уз промишљено уважавање прошлости, граде се мостови ка бољој будућности. Када су наши преци подизали Први српски устанак, они су свакако имали у виду ослобођење читавог Српства. Наша државотворна идеја никада није била ограничена само на простор Србије. То морамо боље да разумемо и поштујемо и због предака, и због потомака. Празници као што је Сретење, које на прави начин, тј. као део државотворног мозаика треба славити, ту су да нас на то подсете.

[/restrict]