Шесто, седмо…

Шта ће убедљива изборна победа Аљбина Куртија значити за дијалог Београда и Приштине, и да ли у овом часу више треба да бринемо за Републику Српску него за Косово и Метохију

Када је, у јулу 2009. године, тадашњи потпредседник Сједињених Америчких Држава Џозеф Бајден посетио Београд, централна порука коју је упутио Србији била је да се од ње не тражи да призна самопроглашену независност своје јужне покрајине. „САД не очекују – наглашавам: не очекују – да Србија призна независност Косова. То није никакав предуслов за боље односе и нашу подршку, нити да Србија постане чланица ЕУ“, уверавао нас је Бајден, да би у дипломатској депеши коју је потом написала тадашња амбасадорка Џенифер Браш објаснила да је то била порука која је „помогла да се спусте тензије око овог питања“. Уз напомену да се званичном Београду „мора јасно ставити до знања да посета потпредседника Бајдена није била само награда за добро понашање већ пре свега почетак много интензивнијег дијалога о начину на који можемо да радимо ближе и продуктивније зарад заједничких циљева“.

[restrict]

СРЕТЕЊСКА ЧЕСТИТКА Непуних 12 година касније, сада с функције председника САД, али истоветна је марионета он и сада као што је био ономад, Бајден, и то за дан наше државности, брутално и безобзирно, поручује да лажну независност Косова ипак морамо да признамо. Да би то исто за њим, услед могућности да смо помислили да је Бајден излапео као што делује и да је сам написао ту поруку, препоручио и његов државни секретар Ентони Блинкен: „Наша подршка стратешком циљу Србије за чланство у Европској унији се наставља. Поздрављамо кораке Србије ка успостављању нормализованих односа с Косовом. Постизање свеобухватног споразума, усмереног на узајамно признање, захтеваће флексибилност и спремност свих страна на компромис…“
Наравоученије је очигледно колико и њихова, споменута, брутална безобзирност. Не сме се, наиме, веровати ничему што кажу, чак ни кад то наглашавају као Бајден 2009. И уз то се увек треба спремити за најгоре; ни на шта боље од њих, уосталом, нисмо ни навикли. Овакви закључци нису нови, али им се треба враћати увек кад се нађемо у додиру с њиховом плановима. И поготово кад онакве честитке поводом Дана државности не оставе простора за сумњу да хоће да се обрачунају с нама колико год им допустимо…

КУРТИЈЕВА ПОБЕДА Питање је, само, којим ће редом кренути да се обрачунавају, што нас најпре води до ванредних парламентарних избора у нашој јужној покрајини, одржаних у недељу, 14. фебруара.
Као што је познато свима које то занима, надмоћно је, са скоро 50 одсто освојених гласова, победио Покрет „Самоопредељење“ Аљбина Куртија, који је дуплирао свој резултат од пре две године и приде остварио најубедљивију изборну победу још од када је Милан Милутиновић тријумфовао у Качанику и Србици.
Изгубили су сви остали вредни спомена – Демократски савез Косова досадашњег премијера Авдулаха Хотија, Демократска партија Кадрија Весељија и Хашима Тачија, Рамуш Харадинај и његова Алијанса за будућност Косова – а ипак, питање је с ким ће Курти формирати своју другу владу јер ће му, по свему судећи, зафалити неколико посланика до потребне већине од 61; и још нешто више од тога до двотрећинске већине која је неопходна за избор председника ове државолике творевине, а Курти је то место обећао својој коалиционој партнерки Вљоси Османи. И уз то је питање да ли ће Курти, коме је већ било забрањено да се кандидује за посланика услед трогодишње осуде због бацања сузавца у Скупштини, моћи да се, из истог разлога, кандидује за премијера. Премда је премијер већ био после тога. Најављују да ће о том питању одлучивати њихов Уставни суд.
Српска листа је на изборима освојила свих 10 мандата који припадају српским странкама; очекиван али свеједно одличан резултат, утолико што се избегава могућност српско-српског сукоба, а Српска листа без Београда ионако ништа не одлучује.
Наш резултат је, приде, и кудикамо бољи него што је видљиво на први поглед. А лукавство коме смо очигледно прибегли, тако да смо уз 10 својих привукли и још неколицину од оних 10 посланика резервисаних за друге мањине, открива америчка „Слободна Европа“: „На Косову постоји бојазан да Српска листа, осим својих 10 посланика, покушава да успостави сарадњу и са још најмање три друга посланика из редова горанске, бошњачке и ромске заједнице… Куртију остаје да сарађује са шест-седам посланика, представника осталих заједница, који су га подржали и прошле године.“
Куртијева победа, елем, како се наглашава у анализама а видљиво је и по овим резултатима, производ је засићености досадашњим елитама и наде да ће лидер „Самоопредељења“ донети нешто другачије на крилима својих обећања да ће се обрачунати с криминалом и корупцијом. Но то је њихова ствар; што се нас тиче, разлика између онога што нам прижељкује Курти и што су нам прижељкивали они које је сменио своди се на разлику између клања и вешања, хоћемо да кажемо, ефекат је идентичан.
Што нас наводи на узгредно запажање да на косовској политичкој и јавној сцени заправо и нема другачијих мишљења. Они немају своје другосрбијанце, то јест западни спонзори свој новац нису уложили у такве пројекте. Што изнова доказује тезу да ти пројекти и не служе помирењу, као што се иначе тврди, већ учвршћивању оног поретка који је проистекао из агресије на српски народ на просторима бивше СФРЈ. А помирење је само прихватљивије име за признавање пораза и његових последица.

ДИЈАЛОГ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ Али све то већ знамо, зар не, као што знамо и да нисмо поражени ма колико они мислили да су победили. Оно пак што не знамо, или тек наслућујемо, јесте одговор на питање како ће, конкретно, нова изборна победа Аљбина Куртија утицати на дијалог Београда и Приштине.
При чему је у старту јасно да никаквог попуштања с његове стране неће бити.
А и Американци нам сад без увијања кажу да од нас траже да признамо лажну независност Косова.
И Виола фон Крамон, известитељка Европског парламента за Косово, истовремено поручује: „Заједнички интерес (ЕУ и САД) је да видимо међусобно признање. Надам се да ћемо моћи да видимо то као резултат дијалога.“
Али Курти, прослављајући победу, поручује да му је, на листи приоритета, дијалог Београда и Приштине тек на „шестом или седмом месту“. „Самоопредељење је дијалог са Србијом на својој листи приоритета ставило скроз на дно“, прецизираће немачки „Дојче веле“.
Значи ли то да ће Курти, због таквог свог става, поново доспети у сукоб са западним поседницима наше отете земље? Зато што својом непопустљивошћу и незаинтересованошћу отежава дијалог који би требало да доведе до зацртаног циља.
Не нужно. Што ће рећи да је, можда, само привидна ова противречност између америчке одлуке да напокон призна да од нас жели признање самозваног Косова, и Куртијевог оклевања да им у томе помогне.
А то нам, између редова, открива вашингтонски експерт за наш случај који је близак садашњој администрацији – Данијел Сервер. Он признаје да практично нема шансе да финални споразум буде постигнут пре наредних избора у Србији (кроз нешто више од годину дана), и Куртију практично препоручује да никуда не жури: „Председник Србије Александар Вучић потпуно је јасно ставио до знања да неће признати Косово пре избора, ако и тада… У сваком случају, Приштина треба да буде спремна да одбије лош дил како би добила добар. Аљбин ће учинити праву ствар ако се изједначи с Вучићем у одбијању… Ако Курти, било као лидер Самоопредељења било као премијер, током неколико наредних година направи макар и скроман успех у испуњавању обећања о ’пословима и правди’, Косово ће се наћи у много снажнијој позицији за успешне преговоре са Србијом.“
Неколико наредних година… Ово би могло да значи, имајући у виду и оно Куртијево „шесто, седмо“ место на листи приоритета за дијалог Београда и Приштине, да ћемо неко време бити остављени у релативном миру што се Косова и Метохије тиче.

РЕПУБЛИКА СРПСКА Али то не значи и да ће нас оставити на миру. Већ да планирају да тежиште својих притисака на Србе пренесу на друго место, где процењују да би могли да буду успешнији.
А то значи да треба да се спреми Република Српска. Јер не каже без разлога Виола фон Крамон, иако за то није надлежна, да „са Републиком Српском имамо проблем и морамо да видимо како ћемо га решити“. И није без разлога у НАТО стратегији до 2030, у склопу сузбијања малигног утицаја Русије и Кине, изричито препоручен, управо, појачани ангажман у Босни и Херцеговини.
Но, о том-потом. А до тада, тек да се унапред не препустимо прекомерном песимизму, треба указати да је амбасадор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко нагласио да за његову земљу нису прихватљиви планови Запада „у корист тзв. најбоље функционалности БиХ. Али у ствари мисле на централизацију БиХ, а пре свега на одузимање пуномоћја Републици Српској“. И уз то је „Спутњику“ рекао и да је „дуготрајно и правично решење косовског питања могуће искључиво на основу међународног права, односно Резолуције 1244 СБ УН“.
А без Русије се, кроз Савет безбедности ка остваривању ових антисрпских планова, не може. И уз то може и да јој се верује, јер се и показала на делу. Уосталом, као и наши западни партнери…

[/restrict]