Сага о једној младости

быстрый займ на карту по телефону

Ако желимо да ову књигу читамо као роман, на нама је да заборавимо све што евентуално знамо о њеним јунацима – у стварном свету познатом српском писцу и успешном издавачу

Да ли су Давид Албахари и Предраг Марковић, јунак и приповедач романа Давид против Отужног Злодуха, исти они Давид Албахари, писац, и Предраг Марковић, издавач, из реалног света или су то неки други Давид и Предраг иако су им занимања и животне судбине у роману подударне са животом и занимањима оне двојице из спољног света? Већ из ове прве реченице текста будући читалац књиге може да наслути да се ту ради о некој озбиљној „компликацији“, а упућенијима ће бити јасно да је такву „компликацију“ могао да смисли само ведри и несташни дух Предрага Марковића. Свеједно да ли оног књижевног или грађанског.
Ако желимо да ову књигу читамо као роман, на нама је да заборавимо све што евентуално знамо о јунацима, писцу и издавачу, а ако пак желимо да читамо документарне записе о Земуну и Београду друге половине 20. века из перспективе послератне генерације и о развојном путу уваженог српско-јеврејског писца Давида Албахарија, онда треба да се препустимо тој мемоарско-анегдотској прози и да не мислимо да пред собом имамо било какав роман. Само, без обзира на то шта ми хоћемо, како ћемо прочитати ову књигу одредиће она сама, а не ми.
Мотив за отпочињање некњижевне, документарно-мемоарске нарације у овој књизи је крајње књижевни. Приповедач оквирну радњу свог романа смешта у богојављенску ноћ 2021. године (баш кад овај текст о књизи и настаје), у ледом окован Земун, сабласно пуст. У таквој ноћи, испуњеној хладноћом и предосећањем надолазећег празника, приповедач Предраг Марковић одлази да купи цигаре свом болесном пријатељу Давиду Албахарију и, будући без новца, смрзнут крај залеђеног чекрка на обали Дунава, смишља начине како да достојанствено изврши пљачку. Да би се растрезнио од чудних мисли и пресекао лагано тоњење у хладноћу, приповедач, пошто не може смрзнутим прстима да се уштине, одлучи да лизне залеђени чекрк. Због те непромишљене радње остаће залеђеним језиком прикован за чекрк. Зато се сва будућа нарација о Давиду Албахарију и њему, њиховом пријатељству, значајним Земунцима Давидове младости, књижевним догодовштинама деведесетих година, отвара као сновиђење и духовно бунцање човека коме је дословно и симболично залеђен језик.
Након овако литерарно конципираног подстрека за почетак нарације, она се претвара у документарно-мемоарске записе о животу и раду Давида Албахарија. Приповедач отвара једну повест која се ломи између тога да буде лична и породична, а с друге стране књижевно-историјска, културолошка. У оба случаја пред читаоцем се постепено формира лик писца Давида Албахарија, врло жив, упечатљив и изнутра изграђен, иако је све време посматран оком субјективног приповедача, који је његов пријатељ и учесник и виновник многих догађаја. Развојне фазе у списатељском позиву главног јунака које прати приповедач уско су повезане с откривањем породичних истина и сопственог одређивања према томе.
Земун и Београд у овој нарацији скоро да имају равноправно место с главним јунаком. Они су представљени на неки начин опозитно – историјски као два раздвојена града, посебно у току Другог светског рата, о чему сведочи Албахаријев роман Гец и Мајер, а лично и животно за Давида као дом, што Земун јесте за њега, и спољни свет, што је свакако Београд. Оба града или оба сегмента истог града посебно се добро осветљавају кроз описе различитих догађаја и анегдота из живота писца Давида Албахарија и његовог животног друга Пере Кајганића, али и земунске иконе, песника Раше Ливаде. Сви ти догађаји, као и описи гостовања на књижевним вечерима по Србији где се, у низу од неколико година, писац и његов пријатељ редовно запућују, приказују постепену трансформацију једног друштвеног система у други, једне земље у другу, једног света у други.
Прогресивна болест пријатеља, што је по свему судећи један од мотива за покретање ове нарације, указује се тако као симболична паралела с потпуним друштвеним осипањем које је у великој мери и одређивало правац и идеју стваралаштва писца Давида Албахарија. Непрестани хумор који прати ову нарацију сугерише једну ведрију, готово карневалску страну озбиљних и тужних животних околности, каква је болест драгог пријатеља. Фантазмагоријске слике којима се роман завршава и могућност да се у тој фантазмагорији улоге замене, па онај који је здрав постаје залеђен и не може да стане на ноге, а болестан креће на неко чудесно путовање, показују идеју да се болест може превазићи када је дух здрав, слободан и весео.
Роман о болесном пријатељу, који није биографија а није ни измишљена прича, јесте хуманистички чин приповедача и писца Предрага Марковића и начин да се забележи и сачува једно лепо и невино време младости пријатељства и младости књижевности.