Русија не оставља Донбас

Док се претња војног сукоба на истоку Украјине повећава, јачају и политичке снаге у земљи које се залажу за мир и сарадњу с Русијом, као и решавање отворених питања кроз политички процес и преговоре

Последњих дана и недеља из Украјине стижу забрињавајуће вести. Кијев саопштава о пуцњавама на линији додира са снагама самоодбране Донбаса, као и о страдалим војницима од „побуњеничке ватре“. Не наводи, додуше, како је до тога дошло, ако се зна да споразум о примирју који је још увек на снази – предвиђа стриктно раздвајање зараћених страна. Споразум и постоји зато да не би долазило до „ватреног контакта“, па се поставља питање – ко је коме пришао на пушкомет. Засад ваљаног одговора украјинских званичника нема. Према подацима из Кијева, од почетка године у зони конфликта у Донбасу погинуло је чак 13 украјинских војника и нервоза на обе стране је све већа. Представници Народне милиције самопроглашене Луганске Народне Републике саопштили су да су тројица Украјинаца настрадали у експлозији мине коју су претходно поставили управо њихови саборци. Било како било, ова ситуација погодује само онима који желе да украјински сукоб поново буде одмрзнут. Њих данас има и у Украјини, и ван ње. У Донбасу је, рекло би се, најмање таквих. Што је сасвим разумљиво, ако се сетимо 2014. и 2015, када је под налетима украјинских снага живот изгубило на хиљаде цивила. Кијев их је цинично називао „терористима“.

У ОРУЖАНОМ СУКОБУ КИЈЕВ БЕЗ ШАНСЕ Москва истиче да „без обзира на све“ неће дозволити да Донбас буде покорен. Русија неће оставити Донбас на цедилу ни по коју цену, рекао је председник Владимир Путин током прошлонедељног сусрета са челницима руских медија. То је очекивана изјава у тренуцима када напетост на линији додира расте, а гомилају се претње и жеље појединих утицајних кругова у Украјини да се сукоб оконча некаквим „блицкригом“. Тешко да би Кијев у таквој намери могао да има неког успеха, али ситуација се мења протеклих месеци, од доласка на власт у Белој кући председника Џозефа Бајдена. А уз њега и практично целе гарнитуре америчких политичара функционера који су креирали преврат на Мајдану у фебруару 2014. године. Рекло би се да су у Кијеву осетили да се приближава тренутак за акцију, али остаје нејасно чему уопште могу да се надају у таквом сукобу.
С урушеном привредом и пораженом војском – тек мало „окрпљеном“ америчком половном опремом – тешко могу да рачунају на успех против одлично опскрбљене, наоружане и високо мотивисане руске ратне машинерије, прекаљене у дугогодишњим борбама против терориста у Сирији и на другим местима. О бројчаној превази на страни Руса да се и не говори. Сукоб би био свакако изузетно тежак, али кијевске снаге у њему не би имале шансе. Осим једне од најмоћнијих и технолошки најнапреднијих војних сила света, против себе би свакако имали и немало сопствених грађана, широм Украјине. Ако је неко мислио да је устанички жар на североистоку и југозападу из 2014. и 2015. године угашен под претњом одмазде украјинских екстремиста и националиста, онда је то прилично погрешна и површна анализа.
Велики део рускојезичног становништва Украјине веома добро памти масакр у Одеси из маја 2014, као и друге акте отвореног непријатељства – да би могло да се очекује да ће се у случају неког новог заоштравања тек тако повући. То што су пре шест или седам година добили сигнал да се примире и дају шансу дипломатији и политичким решењима, нипошто не гарантује да би се тако десило и овог пута. Могуће је чак, у случају сукоба на истоку Украјине и на приступима Криму, да руска војска не би ни морала превише да се ангажује, већ би велики део посла завршили незадовољни украјински грађани, сами. У том смислу, исправна је била Путинова одлука од пре шест година да пусти Украјину да мало „сазри“, да и сами грађани боље схвате у каквом су се проблему нашли – због нечије идеје да рукама Украјинаца завршава прљави посао, обуздава и кроти Русију зарад туђих интереса.
Ако неко не разуме ове процесе, довољно је да погледа последња истраживања јавног мњења. Ту може да види доскора незамисливу слику: да је сада најпопуларнија партија „Опозициона платформа – за живот“, чији је лидер Виктор Медведчук. Можда и не би било превелико изненађење да опозициона снага има највеће поверење народа у неуспешној и грађанским ратом измрцвареној земљи, да није чињенице да је кум Медведчука – нико други до Владимир Путин. И да је Медведчук путовао јесенас у Русију да моли свог кума да помогне Украјини с вакцинацијом, имајући у виду да ова земља свакако није на листи приоритета када је реч о испорукама западних произвођача цепива. Ове информације нису никаква мистика, нити тајна за грађане Украјине. Напротив, Медведчук се поноси својим везама с руским лидером, који је крстио његову најмлађу ћерку Дарију.

ТЕЖЊА ЗА ПОМИРЕЊЕМ С РУСИЈОМ Виктор Медведчук, до 2005. шеф администрације председника Леонида Кучме, вратио се 2018. у велику украјинску политику, очигледно спреман да помогне и допринесе националној обнови – кроз све израженију тежњу међу обичним народом за помирење с Русијом. То је званична политика Виктора Медведчука и зато се придружио групи утицајних украјинских бизнисмена и политичара који такође не виде будућност земље у бесконачним сукобима с најближим суседом, братском и веома моћном руском државом. Међу њима је и Јуриј Бојко, политички ветеран, потпредседник владе и министар енергетике у владама бившег председника и премијера Виктора Јануковича, свргнутог у мајданском преврату 2014. године. Очигледно се консолидују и јачају политичке снаге које се залажу за мир и сарадњу с Русијом и решавање отворених питања кроз политички процес и преговоре.

„Европска солидарност“ бившег председника Петра Порошенка залаже се за оштар курс према Москви, a „виртуелна партија“ популарног блогера Анатолија Шарија изразите је проруске оријентације

Ако погледамо истраживања у последњих месец-два, видећемо да је у децембру партија „Слуга народа“ актуелног председника Владимира Зеленског с првог пала на друго место, са 18 одсто подршке опредељених бирача, док је проруска партија Медведчука „Опозициона платформа“ (ОП) избила на лидерску позицију са 20 процената подршке. Трећа је била „Европска солидарност“ бившег председника Петра Порошенка, који се залаже за оштар курс према Москви, што показује да се ова прилично екстремна опција такође консолидује и окупља око пораженог Порошенка, али је велико питање да ли он може поново да се озбиљно укључи у трку. Ако би се у овом тренутку одржали председнички избори, на њима би у другом кругу опет победио Зеленски (њега још увек подржава око 19 одсто бирача), а Порошенко би и сада био други. То бившем председнику не даје никакве гаранције политичког опстанка и он остаје потрошена фигура.
По свему судећи, ни овај поредак неће бити трајан јер се трендови брзо мењају и све више грађана с умереним погледима на политику – окреће се од Зеленског према Медведчуку, Бојку и њиховим саборцима. Јер већ у јануару је партија „Слуга народа“ Зеленског пала на четврто место, са тек 12 одсто подршке, ОП је остала изнад 20 процената, па је на друго место избила странка Порошенка са 15 одсто. Трећа је „Баткившћина“ бивше премијерке Јулије Тимошенко. Све је популарнија и „виртуелна партија“ утицајног проруског блогера Анатолија Шарија, која досеже до пет процената. Занимљиво је да Шариј већ годинама борави у иностранству, због полицијског прогона над њим након доласка Порошенка на власт.

„ТРЕБА МИСЛИТИ О ПОСЛЕДИЦАМА“ Када се сагледа из овог угла, постаје видљивије да се политичка сцена Украјине налази у озбиљном превирању. Крајњи неуспех и губитак народног поверења мајданске гарнитуре власти најпре је на политички врх изгурао младог и популарног глумца Владимира Зеленског и његову странку – као човека који се не замера превише ни Москви, ни националистичком делу Украјине, нити Западу који и даље претендује да води главну реч у овој земљи. Али ни он није постигао ништа, па му се подршка топи великом брзином, што поново води поларизацији политичке сцене на проруски и антируски табор, али овог пута без превише народног ентузијазма за ове друге. Недостатак опипљиве економске и „савезничке“ подршке Запада пресудно је утицао да умногоме спласне националистички жар код обичних грађана, жељних највише мира и хлеба, а не јалових ратних игара.
Зато је, могуће, у одређеним круговима осокољеним Бајденовом победом сазрела идеја да је крајњи час да се нешто више учини на војном плану, иначе ће све бити изгубљено. Како саопштавају војни кругови из Донбаса, украјинска војска поново довлачи људство и ратну технику на линију додира – отуда све више инцидената. Не треба искључити да је ово још једна провокација, без намера за отпочињање великих војних операција, али деликатност политичког тренутка упућује на максималан опрез. У случају новог сукоба тешко је очекивати да би Луганск и Доњецк макар и формално остали у саставу Украјине. Зато када Путин каже да Русија неће оставити Донбас на цедилу „ни по коју цену“, али да при доношењу одлука „треба мислити о последицама“, то треба озбиљно схватити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *