Rusija ne ostavlja Donbas

Dok se pretnja vojnog sukoba na istoku Ukrajine povećava, jačaju i političke snage u zemlji koje se zalažu za mir i saradnju s Rusijom, kao i rešavanje otvorenih pitanja kroz politički proces i pregovore

Poslednjih dana i nedelja iz Ukrajine stižu zabrinjavajuće vesti. Kijev saopštava o pucnjavama na liniji dodira sa snagama samoodbrane Donbasa, kao i o stradalim vojnicima od „pobunjeničke vatre“. Ne navodi, doduše, kako je do toga došlo, ako se zna da sporazum o primirju koji je još uvek na snazi – predviđa striktno razdvajanje zaraćenih strana. Sporazum i postoji zato da ne bi dolazilo do „vatrenog kontakta“, pa se postavlja pitanje – ko je kome prišao na puškomet. Zasad valjanog odgovora ukrajinskih zvaničnika nema. Prema podacima iz Kijeva, od početka godine u zoni konflikta u Donbasu poginulo je čak 13 ukrajinskih vojnika i nervoza na obe strane je sve veća. Predstavnici Narodne milicije samoproglašene Luganske Narodne Republike saopštili su da su trojica Ukrajinaca nastradali u eksploziji mine koju su prethodno postavili upravo njihovi saborci. Bilo kako bilo, ova situacija pogoduje samo onima koji žele da ukrajinski sukob ponovo bude odmrznut. Njih danas ima i u Ukrajini, i van nje. U Donbasu je, reklo bi se, najmanje takvih. Što je sasvim razumljivo, ako se setimo 2014. i 2015, kada je pod naletima ukrajinskih snaga život izgubilo na hiljade civila. Kijev ih je cinično nazivao „teroristima“.

U ORUŽANOM SUKOBU KIJEV BEZ ŠANSE Moskva ističe da „bez obzira na sve“ neće dozvoliti da Donbas bude pokoren. Rusija neće ostaviti Donbas na cedilu ni po koju cenu, rekao je predsednik Vladimir Putin tokom prošlonedeljnog susreta sa čelnicima ruskih medija. To je očekivana izjava u trenucima kada napetost na liniji dodira raste, a gomilaju se pretnje i želje pojedinih uticajnih krugova u Ukrajini da se sukob okonča nekakvim „blickrigom“. Teško da bi Kijev u takvoj nameri mogao da ima nekog uspeha, ali situacija se menja proteklih meseci, od dolaska na vlast u Beloj kući predsednika Džozefa Bajdena. A uz njega i praktično cele garniture američkih političara funkcionera koji su kreirali prevrat na Majdanu u februaru 2014. godine. Reklo bi se da su u Kijevu osetili da se približava trenutak za akciju, ali ostaje nejasno čemu uopšte mogu da se nadaju u takvom sukobu.
S urušenom privredom i poraženom vojskom – tek malo „okrpljenom“ američkom polovnom opremom – teško mogu da računaju na uspeh protiv odlično opskrbljene, naoružane i visoko motivisane ruske ratne mašinerije, prekaljene u dugogodišnjim borbama protiv terorista u Siriji i na drugim mestima. O brojčanoj prevazi na strani Rusa da se i ne govori. Sukob bi bio svakako izuzetno težak, ali kijevske snage u njemu ne bi imale šanse. Osim jedne od najmoćnijih i tehnološki najnaprednijih vojnih sila sveta, protiv sebe bi svakako imali i nemalo sopstvenih građana, širom Ukrajine. Ako je neko mislio da je ustanički žar na severoistoku i jugozapadu iz 2014. i 2015. godine ugašen pod pretnjom odmazde ukrajinskih ekstremista i nacionalista, onda je to prilično pogrešna i površna analiza.
Veliki deo ruskojezičnog stanovništva Ukrajine veoma dobro pamti masakr u Odesi iz maja 2014, kao i druge akte otvorenog neprijateljstva – da bi moglo da se očekuje da će se u slučaju nekog novog zaoštravanja tek tako povući. To što su pre šest ili sedam godina dobili signal da se primire i daju šansu diplomatiji i političkim rešenjima, nipošto ne garantuje da bi se tako desilo i ovog puta. Moguće je čak, u slučaju sukoba na istoku Ukrajine i na pristupima Krimu, da ruska vojska ne bi ni morala previše da se angažuje, već bi veliki deo posla završili nezadovoljni ukrajinski građani, sami. U tom smislu, ispravna je bila Putinova odluka od pre šest godina da pusti Ukrajinu da malo „sazri“, da i sami građani bolje shvate u kakvom su se problemu našli – zbog nečije ideje da rukama Ukrajinaca završava prljavi posao, obuzdava i kroti Rusiju zarad tuđih interesa.
Ako neko ne razume ove procese, dovoljno je da pogleda poslednja istraživanja javnog mnjenja. Tu može da vidi doskora nezamislivu sliku: da je sada najpopularnija partija „Opoziciona platforma – za život“, čiji je lider Viktor Medvedčuk. Možda i ne bi bilo preveliko iznenađenje da opoziciona snaga ima najveće poverenje naroda u neuspešnoj i građanskim ratom izmrcvarenoj zemlji, da nije činjenice da je kum Medvedčuka – niko drugi do Vladimir Putin. I da je Medvedčuk putovao jesenas u Rusiju da moli svog kuma da pomogne Ukrajini s vakcinacijom, imajući u vidu da ova zemlja svakako nije na listi prioriteta kada je reč o isporukama zapadnih proizvođača cepiva. Ove informacije nisu nikakva mistika, niti tajna za građane Ukrajine. Naprotiv, Medvedčuk se ponosi svojim vezama s ruskim liderom, koji je krstio njegovu najmlađu ćerku Dariju.

TEŽNJA ZA POMIRENJEM S RUSIJOM Viktor Medvedčuk, do 2005. šef administracije predsednika Leonida Kučme, vratio se 2018. u veliku ukrajinsku politiku, očigledno spreman da pomogne i doprinese nacionalnoj obnovi – kroz sve izraženiju težnju među običnim narodom za pomirenje s Rusijom. To je zvanična politika Viktora Medvedčuka i zato se pridružio grupi uticajnih ukrajinskih biznismena i političara koji takođe ne vide budućnost zemlje u beskonačnim sukobima s najbližim susedom, bratskom i veoma moćnom ruskom državom. Među njima je i Jurij Bojko, politički veteran, potpredsednik vlade i ministar energetike u vladama bivšeg predsednika i premijera Viktora Janukoviča, svrgnutog u majdanskom prevratu 2014. godine. Očigledno se konsoliduju i jačaju političke snage koje se zalažu za mir i saradnju s Rusijom i rešavanje otvorenih pitanja kroz politički proces i pregovore.

Ako pogledamo istraživanja u poslednjih mesec-dva, videćemo da je u decembru partija „Sluga naroda“ aktuelnog predsednika Vladimira Zelenskog s prvog pala na drugo mesto, sa 18 odsto podrške opredeljenih birača, dok je proruska partija Medvedčuka „Opoziciona platforma“ (OP) izbila na lidersku poziciju sa 20 procenata podrške. Treća je bila „Evropska solidarnost“ bivšeg predsednika Petra Porošenka, koji se zalaže za oštar kurs prema Moskvi, što pokazuje da se ova prilično ekstremna opcija takođe konsoliduje i okuplja oko poraženog Porošenka, ali je veliko pitanje da li on može ponovo da se ozbiljno uključi u trku. Ako bi se u ovom trenutku održali predsednički izbori, na njima bi u drugom krugu opet pobedio Zelenski (njega još uvek podržava oko 19 odsto birača), a Porošenko bi i sada bio drugi. To bivšem predsedniku ne daje nikakve garancije političkog opstanka i on ostaje potrošena figura.
Po svemu sudeći, ni ovaj poredak neće biti trajan jer se trendovi brzo menjaju i sve više građana s umerenim pogledima na politiku – okreće se od Zelenskog prema Medvedčuku, Bojku i njihovim saborcima. Jer već u januaru je partija „Sluga naroda“ Zelenskog pala na četvrto mesto, sa tek 12 odsto podrške, OP je ostala iznad 20 procenata, pa je na drugo mesto izbila stranka Porošenka sa 15 odsto. Treća je „Batkivšćina“ bivše premijerke Julije Timošenko. Sve je popularnija i „virtuelna partija“ uticajnog proruskog blogera Anatolija Šarija, koja doseže do pet procenata. Zanimljivo je da Šarij već godinama boravi u inostranstvu, zbog policijskog progona nad njim nakon dolaska Porošenka na vlast.

„TREBA MISLITI O POSLEDICAMA“ Kada se sagleda iz ovog ugla, postaje vidljivije da se politička scena Ukrajine nalazi u ozbiljnom previranju. Krajnji neuspeh i gubitak narodnog poverenja majdanske garniture vlasti najpre je na politički vrh izgurao mladog i popularnog glumca Vladimira Zelenskog i njegovu stranku – kao čoveka koji se ne zamera previše ni Moskvi, ni nacionalističkom delu Ukrajine, niti Zapadu koji i dalje pretenduje da vodi glavnu reč u ovoj zemlji. Ali ni on nije postigao ništa, pa mu se podrška topi velikom brzinom, što ponovo vodi polarizaciji političke scene na proruski i antiruski tabor, ali ovog puta bez previše narodnog entuzijazma za ove druge. Nedostatak opipljive ekonomske i „savezničke“ podrške Zapada presudno je uticao da umnogome splasne nacionalistički žar kod običnih građana, željnih najviše mira i hleba, a ne jalovih ratnih igara.
Zato je, moguće, u određenim krugovima osokoljenim Bajdenovom pobedom sazrela ideja da je krajnji čas da se nešto više učini na vojnom planu, inače će sve biti izgubljeno. Kako saopštavaju vojni krugovi iz Donbasa, ukrajinska vojska ponovo dovlači ljudstvo i ratnu tehniku na liniju dodira – otuda sve više incidenata. Ne treba isključiti da je ovo još jedna provokacija, bez namera za otpočinjanje velikih vojnih operacija, ali delikatnost političkog trenutka upućuje na maksimalan oprez. U slučaju novog sukoba teško je očekivati da bi Lugansk i Donjeck makar i formalno ostali u sastavu Ukrajine. Zato kada Putin kaže da Rusija neće ostaviti Donbas na cedilu „ni po koju cenu“, ali da pri donošenju odluka „treba misliti o posledicama“, to treba ozbiljno shvatiti.