Повратак слици и класици

Током фебруара се у београдској Галерији „Луцида“, најбољем стецишту младих талената, пре свега фигуралне вероисповести, одржава самостална изложба слика Слободана Радосављевића под називом „Један човек“, премда би се у естетском смислу пре могла назвати „Повратак слици“

Сликар Слободан Радосављевић (Крагујевац, 1986) појавио се као један од последњих у низу значајних српских реалиста, мада је реализам условна одредница када се говори о његовом делу. Током фебруара се у београдској Галерији „Луцида“, најбољем стецишту младих талената, пре свега фигуралне вероисповести, одржава његова самостална изложба слика под називом „Један човек“, премда би се у естетском смислу пре могла назвати „Повратак слици“. Радосављевић је завршио је Средњу уметничку школу а затим се сам школовао. Тај део биографије овог уметника кључан је за разумевање његовог стваралаштва. Он се образује на прави, старински начин, данас одбачен, учећи од старих мајстора које проучава по европским музејима. Тај процес је отворен и може да траје цео живот за разлику од академског школовања. О стилу и сликарској техници старих овај млади уметник не би могао ништа да научи ни на једној европској уметничкој академији, штавише, ту би са таквим интересовањима био непријатељски дочекан а његово дело сматрано назадним.

МУЗЕЈИ КАО УЧИОНИЦЕ Метод учења по великим музејима од наших великих сликара применили су професор и академик Мило Милуновић и академик Љуба Поповић. Милуновић се за време четворогодишњег боравка у Паризу није уписао ни на једну државну или приватну школу већ је учио у Лувру, пресликавајући дела великих мајстора. Надградњу свог школовања у Београду Љуба Поповић остварио је у Паризу, педесетак година стално одлазећи у Лувр и друге музеје, пажљиво проучавајући музејске слике и тумачећи их понекад пријатељима. Тај данас заборављени приступ, изворно традиционалан, занима Слободана Радосављевића јер је ликовно најтежи, подразумева висок степен промишљања и помног гледања.
Овај млади стваралац додатни проблем има што је већ формиран сликар, са својом поетиком, проучавања му служе само да учврсти свој систем. Он жели да се огледа на најтежем терену, у штафелајном фигуративном уљаном сликарству, да зађе у простор који су већ испунили ванредни и генијални сликари пре њега. То није само велика храброст већ срж његовог ликовног света, настојање да се обнови слика по свим њеним класичним законима. Радосављевић чини велики заокрет, делује упркос струји времена. Уместо разних видова нових апстракција, нове уметничке праксе, фотографије, видеа, перформанса, инсталације, асамблажа, дигиталне и виртуелне реалности, млади мајстор се окренуо Жак-Лују Давиду, Жан-Доминику Енгру, Адолфу Вилијему Бужероу, Влаху Буковцу и другим великанима неокласицизма, симболизма и академског реализма. Да ли је то анахронизам, да ли овај сликар опстоји на самој маргини, изван савремених токова? Ако тако мислимо губимо из вида историјску димензију (пост)модерне уметности у којој су се не једном владајуће смернице обртале у корист фигурације и то оне прецизно сликане, по узору на идеје из прошлости.

„ОТПОР АКТУЕЛНОСТИ” Да бисмо разумели прегнуће и домет овог уметника, треба да имамо ширу слику о савременој српској и светској сцени. Радосављевић је пре свега реалиста а реализам је једна од две главне стилске формације српског сликарства. Траје од бидермајера, 21. првог века. У Србији се рачва у више праваца, у урбани, магични, поетски и завичајни реализам, као и у хиперреализам. Слободан Радосављевић припадник је најмање заступљене форме реализма, оне академског типа, по узору на одличнике из претпрошлог века. Реч је о отменом виду те уметности, који сједињује многе елементе других смерова реализма. У сликарству овог младог ствараоца, међутим, има и изразитих примеса симболизма, тачније он је и представник неосимболизма, чиме залази у другу велику област српског сликарства, у ирационално и фантастично. С друге стране, оправдање за овакву уметност можемо потражити не у традиционалној сфери, већ у најавангарднијем, у идејама мислилаца савремене уметничке сцене у свету. Артур Данто, један од водећих америчких теоретичара каже да је одређујућа црта овог новог периода „одсуство правца“. „У последње време људи су почели да осећају да је последњих 25 година период невероватне експерименталне продуктивности у визуелним уметностима без једног наративног правца (…) Све што је икада урађено може се урадити данас и бити пример постисторијске уметности. То такође значи да in sensu stricto више не постоје посебни периоди нити посебни стилови“, тврди Данто. За Драгоша Калајића је такав период већ био модернизам а не постмодернизам и савремена постисторијска уметност. Појединци би у стваралаштву овог младог мајстора препознали и јединог српског представника појаве са краја прошлог века, назване анахронизам или „учено сликарство“, које се надахњује стварношћу историје и музеја. Такав вид отпора актуелности не би био вреднован да није у извођачком смислу надмоћан, а овај уметник у својим имагинарним путовањима, омажима великим сликарима деветнаестог века, никада не губи из вида свет око себе. Његове фигуре и ликови су садашњи, модели пријатељи, слави се пре свега лепота женског али и мушког тела.

КЛАСИЧНА ЛЕПОТА И ЧУЛНО СЛИКАРСТВО Вратимо се на крају самим основама дела овог ствараоца. Њега занима прогнано из актуелне уметности – класична лепота и чулно сликарство. Он уводи фину моделацију, кјароскуро, ликовну обраду инкарната, косе, тканине, материјализацију као начело слике у оквиру старе тематике акта, портрета, пејзажа и људске фигуре у пејзажу. У том смислу негује атмосферу на слици, штимунг сутона, утихнулости, често решавајући слику у напетим, драматичним контрастима. Зато код њега има Weltschmerza и spleen-а, туге и радости, бола пред несазнатљивим и неизрецивим. Он слика младе, лепе и племените људе, крајње гледано тежња је само једна – ка продуховљености.