Политички инфициран вирус

Бриселски фијаско с набавком вакцина и идеолошко секташење (политичка „алергија“ на вакцине с истока) вратили су се Европљанима као бумеранг: ионако фрустрирани и гневни грађани због дуготрајних и ригорозних рестрикција суочавају се с новим шоком – вакцина нема!

Време гради, време разграђује. Да је отишла с канцеларског трона у време првог таласа вируса корона, Ангела Меркел би била испраћена као херој и спаситељ: свет је с нескривеним дивљењем пратио како (успешно) „управља кризом“. Међу њеним земљацима никад није била популарнија.
На време је прозрела, и схватила, опасност коју вирус носи и доноси. Повлачила је праве потезе. Њено прво, телевизијско, обраћање нацији поводом пандемије узимано је, готово планетарно, као пример (и поука другима) како „прави лидер“ треба да се понаша у драматичним ситуацијама. Без додатне драматизације, али и без багателисања опасности. С разумном забринутошћу и трезвеном одлучношћу.
Ситуација је веома озбиљна и схватите је веома озбиљно, поручила је у, по оцени немачких медија, једном од њених најбољих (иначе најчешће „равних“) говора у (пре)дугој (шеснаест година!) канцеларској каријери. Мотивисала је, уверљиво, милионе сународника да дисциплиновано остану код куће.
И Немачка је, заиста, прошла у оном првом таласу далеко боље од других, не само европских, земаља. Кад се, с пролећа, врло мало знало о вирусу, у хаотичној ситуацији, кад су и експерти звучних титула давали противречне, и збуњујуће процене, политичарима је у рукама било једино (иоле) поузданије средство – ригорозно „закључавање“.

ПОСЛОВИЧНА НЕМАЧКА РЕВНОСТ И Меркелова је то чинила с пословичном немачком ревности и енергијом. Медији су се сетили одговора који је својевремено, лапидарно, дала на питање на шта прво помисли кад се спомену Немци и Немачка: на прозоре који дихтују, баш добро дихтују.
Дириговала је готово виртуозно „оркестром“ шеснаест покрајинских лидера (шефова влада) у чијој су практично искључивој надлежности (Немачка је наглашено федерална држава) доношење конкретних мера у здравству, просвети, култури… Усклађивала је, као координатор, различите, често опречне интересе, сујете и амбиције. Ишли су јој „наруку“ неспорно добар здравствени систем и (пре)пуна државна каса.
Оно што је у првој фази функционисало ефикасно, показало се у другом таласу премало и неуспешно. А други талас је драстично погодио Немачку. И сасвим неочекивано, драматично уздрмао позицију Ангеле Меркел као успешног, и неупитног политичког „менаџера“. Истина, не с онако драматичним, и фаталним „учинком“ као у случају сада већ бившег америчког председника: Доналд Трамп би, највероватније, и даље становао у Белој кући да му корона, готово преко ноћи, није збрисала милионе радних места. И да је на време проценио снагу њене разарајуће моћи.

СЕНКА НА КРАЈ БЛИСТАВЕ КАРИЈЕРЕ Канцеларски трон Ангеле Меркел није тако разарајуће „инфициран“, али опаки вирус прети да баци тамну сенку на крај њене блиставе политичке (и државничке) каријере. Уместо менаџера који успешно решава проблеме, канцеларка је у овој фази пандемије постала (констатује „Шпигл“) проблем: демонстрира одсуство „креативности, елана и амбиције“, с озбиљним последицама за земљу.
У критикама које у последње време, не само у медијима, бивају све директније и жешће, канцеларки се мање спомиње оно што је погрешно учинила, а тога заиста нема много, него оно што је пропустила да учини. А могла је, упркос чињеници о строго подељеним надлежностима између Берлина, централне власти, и моћних покрајинских „кнежева“.
Медији сада замерају канцеларки што није, упркос недостатку формалних овлашћења, и њеном личном, од самог почетка, осећају и процени опасности, иницијативније и офанзивније ствари узела у своје руке. Није окупила у свом уреду најодговорније људе, а могла је, кад се радило о маскама, старачким домовима, изосталом дијалогу с покрајинским министрима здравља, челним људима просвете и, напокон, што благовремено није сазвала „кризни штаб“ кад је реч о вакцинама. Учинила је то, на изричито тражење, и притисак, покрајинских премијера (и премијерки) из редова социјалдемократа (тек) почетком минуле седмице.

ДВЕ НЕМИЦЕ Многима је тешко схватљиво, још теже прихватљиво, да „шампион“ првог таласа, држава Немачка, дочека готово неспремно други талас пандемије. У (пре)богатој земљи владала је несташица основних потрепштина, најобичнијих маски (које су се, узгред, углавном производиле у Кини), а да се и не говори о оним специјалним (ФФП2), које пружају бољу заштиту.
А онда је дошао, на најдраматичнији начин, проблем с вакцинама. Тренутно највећи немачки и европски проблем. Тешка сенка тог проблема пада, добрим делом (ако не и највећим), на две Немице које су се у самом жаришту кризе нашле на „крову Европе“, кормилу Европске уније: канцеларку Ангелу Меркел (Немачка је председавала Унијом), и Урсулу фон дер Лајен, председницу Европске комисије.
Меркелова је минулог лета, неспорно с добрим намерама (требало је да то буде демонстрација нарушене солидарности унутар фамилије), инсистирала да Брисел, у име свих чланица Европске уније, и за њихов рачун, преговара с бољих позиција с произвођачима вакцина. Испоставиће се с поразним резултатом.

РАЗАРАЈУЋИ УДАР Они који су се ослонили искључиво на Брисел, ЕУ централу, остали су готово празних шака: велике фармацеутске компаније, на које су се Европљани искључиво оријентисали, од „Фајзера“, „Модерне“ до „Астра Зенеке“ су, очигледно, прецениле сопствене могућности и, у грозничавој потреби, и утакмици, да узму (отму) што већи „колач“ и већи профит, потписале мноштво уговора које у планираним, и прихваћеним, роковима једноставно не могу да испуне.
Драма у Бриселу прокључала је кад је „Астра Зенека“ задала „разарајући ударац“ („Гардијан“) Европској унији саопштењем да неће моћи да испуни уговор, уз опаску да тај уговор, ионако, није био „обавезујући“. Уследиле су жестоке критике на рачун Европске комисије, посебно Урсуле фон дер Лајен, због „неспособности“ и „хаоса“ у пословима око вакцина.
Из неких европских престоница су, кажу, тражили њену смену. Фрау Лајен се упорно, не много и успешно, бранила. И у изјави датој 6. фебруара изнова је тврдила да Комисија није каснила с наручивањем вакцина од фармацеутских компанија. Признаје да је проблем „болан“, али несташицу вакцина правда „општом несташицом“ састојака од којих се оне справљају.
Европљанима се, као бумеранг, вратило идеолошко секташење. Бивали су (пре)дуго „алергични“ на вакцине које су долазиле, и нудиле се са источне стране, руске и кинске. Чланице ЕУ су упозораване да не предузимају, у том контексту, ништа на своју руку. Све док је враг почео да односи шалу. Суочене с драматичном ситуацијом с вакцинама, поједине државе су спас ипак потражиле у набавци вакцина којима још званично није издата „европска виза“.

ЖРТВЕНИ ЈАРАЦ Председница Европске комисије постала је у међувремену политички проблем и за канцеларку. Пре одласка у Брисел била је министарка (одбране) у њеном кабинету. Млађи партнер „велике коалиције“, социјалдемократе, осећајући да кључа незадовољство грађана због недопустиво споре вакцинације – а следи читава серија важних парламентарних избора, шест покрајинских и, у септембру, они најважнији, за Бундестаг – узели су, у општој потрази за „жртвеним јарцем“, на нишан председницу европске владе. Ортачки су стали у њену заштиту Меркелова и Макрон. Урусла фон дер Лајен је, иначе, извучена из шешира за председницу ЕК на иницијативу француског председника.
Суочена с оним „разарајућим ударцем“ „Астра Зенеке“, Европска комисија је, покушавајући да стиша гнев унутар фамилије, како би се извукла из „опште папазјаније коју је око набавке вакцина сама направила“ („Гардијан“), повукла исхитрено нови несрећан потез: забранила је 29. јануара извоз вакцина изван Европске уније. Укључујући и забрану „уласка“ вакцина у Велику Британију преко ирске (Северна Ирска) границе.

ПОНИЖАВАЈУЋИ ЗАОКРЕТ Лондон је гневно реаговао: то је флагрантно кршење споразума о брегзиту. И Брисел је био принуђен на „понижавајући заокрет“ („Њујорк тајмс“): већ сутрадан, 30. јануара, повучена је забрана која се односила на Велику Британију. Многи су, међутим, гневно реаговали на „национализам вакцина“ и себичност Европљана, од Светске здравствене организације до Канаде и Јапана.
Амбициозан план Европске уније да се до лета вакцинише седамдесет одсто становништва претворио се у њен „тежак фијаско“ („Гардијан“). Поручила је знатно више вакцина него што је „фамилији“ реално било потребно – две милијарде и триста милиона доза за 446 милиона грађана – али вакцина нема. Упркос свим објашњењима и изговорима, недопустиво се каснило с уговарањем. С „Фајзером“ (који је такође осетно смањио испоруке) учињено је то тек с јесени минуле године. С „Модерном“ још касније. Кад се појавила компанија „Новакс“ са својом вакцином, Велика Британија је резервисала шездесет милиона доза. Европска унија – ниједну.

УСПЕШНА СРПСКА ПРИЧА Бриселска „папазјанија“ сада испоставља цех. Ионако фрустрирани грађани због дуготрајних и ригорозних рестрикција (многе је то минулих недеља изводило на улице европских градова) суочавају се с новим шоком: вакцина нема. Гнев експлозивно расте с чињеницом да је ситуација у другим крајевима и земљама, кад је реч о вакцинацији, радикално друкчија. Док је Велика Британија, на пример, до почетка фебруара вакцинисала дванаест одсто становништва, у Европској унији тај проценат износи једва два одсто.
На кризном „самиту“ у канцеларкином уреду од пре неколико дана, на којем су, уз кључне политичке личности, учествовали представници науке и привреде, Ангела Меркел није могла да саопшти ништа охрабрујуће осим што је хвалила (превентивно) „стрпљење и дисциплину“ грађана. Произвођачи вакцина ништа не гарантују, рекла је, а здравствене власти, иако је тренутно нешто повољнија ситуација, немају контролу над вирусом. Енергично се успротивила, међутим, „лабављењу“ мера (месецима су затворени угоститељски објекти, школе, позоришта…). Ако бисмо то овог часа учинили, упозорила је, за четрнаест дана бисмо имали „опет експоненцијални раст инфицираних“.
Спомињући примере успешног вођења вакцинације, канцеларка је, иначе, уз Велику Британију, САД и Израел, поменула као узорну и – Србију. О „српској (неочекивано) успешној причи“ с вакцинацијом извештавали су немачки медији минулих дана, више и позитивније него што је то био случај икад раније.
Извештавали су о готово плебисцитарним запажањима људи са „лица места“ о беспрекорној организацији „какву у Србији никад раније нису доживели“. Све је функционисало као „у пословичној добро организованој Немачкој“. С једном разликом: пословично добро организовани Немци имају, макар тренутно, много проблема и невоља с вакцинацијом.

РЕЗУЛТАТ БЕЗ ПРЕСЕДАНА У успешну српску причу кад је реч о вакцинацији уклопила се и њена успешна економска прича управо у време пандемије. Истражујући разлоге зашто Србија добро пролази у кризи, новинар „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ Амдреас Мим каже – уз опаску да Вучић, ето, није неко кога треба узимати као узор у либералним демократијама („води државу ауторитарно“) – да председник Србије „неке ствари ради како треба“.
Лавирајући у спољној политици између Европске уније, најважнијег трговинског партнера, Русије и Кине, Србија је остварила „резултат без преседана“: готово да нема у Европи државе која је тако мало економски страдала као Србија, земља са седам милиона становника.
У то се „уклопио“ и нови председник Немачко-српске привредне коморе (од 1. фебруара) Франк Алтер. У разговору за немачки јавни сервис „Дојче веле“ рекао је да је Србија „веома атрактивна“ за немачке инвеститоре. Она је и у географском смислу за њих стратешки важна локација, у непосредној близини Европске уније, наслања се на Русију и Кину, налази се у веома динамичном региону, има добру инфраструктуру, атрактивне програме финансија, пружа важан импулс за привредни раст и запошљавање. Следила је констатација: немачке фирме су дошле у Србију да (дугорочно) остану…