ПАД НА ПАМЕТ – Мрачни брзаци

Да ли ми, световни људи, треба да судимо о духовнику који је живот посветио Господу, и који је уз то патријарх СПЦ

У седмици за нама десило се много важних ствари за наш народ, али у свему предњаче – избор новог патријарха и филм „Дара из Јасеновца“. С обзиром на то да су и избор новог поглавара наше цркве, али и снимање филма велике ствари, ово су постала поља на којима српска интелектуална елита патриотског опредељења може да гради своја нова мишљења о, у суштини, старим стварима. Полигон за надметање у егоизму и мерење патриотизма.

МЕРЕЊЕ ПАТРИОТИЗМА Уместо да с огромном радошћу поздравимо избор новог патријарха, ми смо одлучили да разглабамо о томе ко га је поставио (као да је то нешто о чему се може причати), ко се све време налази у његовој непосредној близини, ко је присуствовао устоличењу и томе слично. Одлучили смо да меримо сваку реч Његове светости патријарха Порфирија мислећи да можемо унапред да схватимо оно што се ни један једини пристојан човек не може запитати, а то је – какав је наш патријарх. Е сад, с обзиром на то да је НАШ, не видим како успевамо у оквирима националног блока слободномислећих људи да помислимо да је патријарх туђи. Како можемо ми, као световни људи, да говоримо о томе какав је један духовник који је живот посветио Господу и да његова дела унапред оцењујемо? Зар смо ми овакви какви смо, а склони смо свакодневним свађама јер се наша мишљења не поклапају у једној од двадесет тачака, па оних деветнаест побацамо у рупу раздора, мање грешни од човека који је свој живот посветио Господу? Зар смо ми судије и џелати? Не бисмо смели да будемо.
И сад међу српском интелектуалном елитом колају приче о делима некога ко је на челу Српске православне цркве. Мало смо заборавили морал и све остале вредности у прошлом веку, па ваља рећи да такве приче једноставно нису добре, нису пристојне и нису корисне, колико год вам заличило да јесу.
Имали смо Петричића који је својом карикатуром напао православље (а не председника државе), и који је СПЦ нападао много пута пре тога, па разне емисије у којима се тврди да је породица најопаснија средина за дете, имамо Басару који својим јавним иступима љуља све стубове наше културе и идентитета, имамо издавачке куће које нашој деци штампају ужасне уџбенике, чак ревизионистичке, имамо нацију која изумире огромном брзином, имамо председника најважније националне институције који прича шта му се прохте искључиво на штету наше државе, имамо академике који га подржавају, имамо владике које хоће да руше државу, имамо професоре који прогањају друге професоре због патриотизма, а бавимо се патријархом који би нам, сигуран сам, у решавању свих ових проблема био од највеће помоћи.
Дакле, српска интелектуална елита се бави препуцавањима и мерењем чији је патриотизам већи, ко је паметнији, ко ће више пута гостовати на телевизији, ко има више текстова, уместо да се надмећемо не у што вештијем и аналитичнијем приказу проблема у којима живимо већ у идејама како да те проблеме решимо.

ПРИОРИТЕТИ Већ дуго српски интелектуалци не одговарају адекватно на другосрбијанске нападе, него се боре са својом државом, што им нико не брани, али постоје и приоритети. Држава неће убити саму себе, то је сигурно, а да хоће, не би тако брзо. Стога нам промичу велики проблеми чије решавање би била примарна дужност сваког паметног човека. Џаба памет ако се троши на свађе и тежње да се свако други дисквалификује. Дакле, уједињено у поделе!
Потписник ових редова је претходних дана био нападнут и прећено му је, понижаван је, проглашаван издајником, дакле, нападан од стране народа који увек својим иступима брани, зато што је рекао да наше страдање заслужује бољи филм (у уметничком и сваком другом смислу) од „Даре из Јасеновца“. Тај текст се може прочитати на порталу „Искра“ како се овде не бих тиме заносио, али једноставно, прогласити патриоту издајником или будалом зато што мисли, баш из свог патриотског осећања, да је један филм, помпезно најављиван, у ствари аматеризам који свакако значи овом народу, али недовољно. Сви се понашају као да је ово прва епизода неке серије која ће тек постати добра. Не, овај филм је снимљен до краја, а у њему не назиремо ни стоти део онога што су преживели наши преци. Мој сукоб с филмом, поред тога што је лоше снимљен, лежи у превеликим очекивањима. Та очекивања и моја слобода да кажем да је филм морао бити бољи, довели су до сукоба с људима које сам познавао и које нисам, а све зато што се мој доживљај и укус не поклапају с маркетингом коме су подлегли сви и оглашавали се пре гледања филма, па сад неће, због одржавања слике своје интелектуалне безгрешности, да признају да смо добили све само не ремек-дело које новомученици јасеновачки заслужују.
Елем, ова партикуларизација ће нас довести баш тамо где су нас повели другосрбијански каравани аутошовинизма – у неку другу Србију, Србију таштине, у којој су сви сумњиви (и подложни опањкавању зарад јефтиних похвала и коментара на порталима), па чак и поглавар Српске православне цркве иза кога бих увек стао, где год нас он водио, јер нас сигурно води у нешто боље и другачије од онога што нуди српска интелектуална елита. Он нас води у мирне воде јединства, а овај „паметни брод“ у мрачне брзаке подела и узгој несрећног егоизма на срећним и ружичастим телевизијама.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *