НИН И САНУ

Поводом текста Василија Ђ. Крестића “Прорадила је машта умишљеног тужиоца”, објављеног у претходном броју Печата (652)

Уз извињење читаоцима и уредницима што се у кратком року јављам у Печату већ трећи пут, осећам потребу да закључим причу о САНУ на адекватан начин. Стога и полазим од случаја НИН-ове награде

Уважени колега Владушић је између осталих дао хронологију дешавања и поставио питање да ли НИН-ова награда постоји и даље. Овакво питање се поставља из године у годину, но мислим да је приступ јавности која се жали над одлукама жирија погрешан. НИН-ова награда, наравно, више не постоји.
О судбини НИН-ове награде одлучили су Војислав Коштуница и Борис Тадић онога тренутка када су решили судбину НИН-а на начин на који су је решили. Колумниста Печата господин Рељић може најбоље да посведочи о узалудним напорима и изостанку подршке владе ДСС-а да се НИН претвори у неку врсту националне фондације или акционарског друштва са запосленима као носиоцима будућег рада и власничких права. Та прича је развлачена неколико година, ништа није урађено и онда је решавање случаја преузео Тадић. Поред неколико заинтересованих домаћих привредника, укључујући и тада доста јаког Богићевића, врх ДС власти изабрао је да овај значајан и утицајан српски магазин преда ни мање ни више него Рингиеру, односно Акселу Шпрингеру, дакле великој корпорацији која у Немачкој промовише натовску слику света.

СУНОВРАТ НИН, са свиме што му припада, од тада нема никакве везе с оним што је била традиција овог магазина у претходној половини века и то је сасвим праведно. Приватна корпорација с њим може да ради шта год хоће – може да га укине, може да га препрода, може да га претвори у таблоид или инструментализује за идеолошке и политичке ставове, своје потребе итд. Дакле, шта год хоће, јер нажалост управо то се дешава с готово свим писаним медијима у западном свету чији смо ми део.
Исто се односи и на НИН-ову награду. Корпорација има пуно право да изабере да јој „Богољуб“ Панчић, свршени средњошколац, буде највећи ауторитет и мерило „квалитета“ као што има право да новац и награде сваке године додељује истом лауреату по критеријумима које она изабере. Дакле, потпуно је погрешан приступ у коме бисмо ми као јавност протестовали због свега тога, покушавали да тражимо да се тај жири држи естетских критеријума или било каквих норми пристојности итд. Са (нео)комунистима нема разговора и дијалога јер они, не заборавите, поштују само суд своје партије (или своје корпорације) – отуд ће као критеријуме узимати све оно чега се пристојан човек жељан уметности грози и стиди. (Најзанимљивије са целим овим феноменом је што су поменути „Богољуб“ и лауреат „Лале Бас“ испали једини стварни руски плаћеници које знам – спонзор овакве награде је Сбербанка, што такође заслужује занимљив осврт…)
Но то је, као што сам рекао, њихово пуно право. Реаговање на то треба да иде у другом правцу: игнорисање. Дакле српски писци и они који пишу на српском језику, а стало им је до естетских и цивилизацијских критеријума треба, наравно, да игноришу постојање некадашње НИН-ове награде која то више није и да забране својим издавачима да тамо шаљу своје књиге и да се тиме понижавају. Они који ураде супротно раде исто као патриотски научници који се пријаве за пријем у САНУ – не разумеју оквир и у узалудној нади да ће пресудити квалитет понижавају се.
Важније од тога је питање да ли смо ми као друштво, заједница и култура способни да изградимо и уздигнемо неку другу од бројних постојећих књижевних награда на ниво који је некада НИН-ова награда заузимала. Дакле, постоји ли институција, министарство, Народна библиотека, Матица српска, УКС, Андрићева задужбина, удружење грађана, богати српски задужбинар или било ко ко ће бити способан да формира или преузме неку постојећу награду и подигне је у следећих пет година нпр. до нивоа који нам је потребан. Ако се то не деси, онда ћемо, како примети један мудар човек, и даље сваке године у исто време нарицати што НИН-ова награда више није оно што је била.

НОСИЛАЦ ДЕФЕТИЗМА За разлику од формално приватизованог НИН-а и његове награде, САНУ међутим то све више постаје иако је и даље доминантно плаћамо ми грађани Србије. Слажем се с академиком Крестићем да полемику треба да окончамо и бескрајно сам му захвалан што се огласио на начин на који се огласио. Ето нпр. он се изгледа стиди што је гласао за господина Арпада Лошонца, члана УО Фонда за отворено друштво, и мене оптужује да лажем. Но врло је лако проверити да је Лошонц добио свих девет гласова, укључујући наравно и подршку Крестића и Чавошког. У Сведоку од 29. 1. 2019. објављено је писмо академика Чавошког у коме он потврђује да је господин Лошонц добио свих девет гласова (четири са одељења друштвених наука и пет придодатих историчара), на чему најтоплије захваљује историчарима (њих петоро) што су подржали овог кандидата. Крестић је један од њих. Дакле, господине Крестићу, ко говори неистину, ви или ја? И зашто се стидите својих одлука и покушавате да их сакријете од јавности? У том писму, иначе, Чавошки оптужује историчаре (и Крестића) да су сви гласали за Милену Драгићевић Шешић и Миру Рашевић и тиме их натурили одељењу друштвених наука. Сада је, међутим, исти тај Чавошки предложио госпођу Рашевић!?
После свега остало је, чини ми се, још питање које ми широм Србије и из дијаспоре постављају људи: „Чиме то Костић држи Крестића и Косту (Чавошког)?“ Ту ћу се зауставити.
Да закључим. САНУ је данас, као што смо показали, носилац дефетизма, институција чијем се председнику радују сви наши непријатељи, чији председник наступа само у Недељнику, на Н1 и Новој, а највећу подршку има с Пешчаника. САНУ је један простор у коме се врти велики новац, што води редефинисању њене намене, смисла и базичне идеологије на којој је формирана. Мислим да смо током ових месец дана петицијом, јавним протестом и серијом јавних наступа то добрано показали, као што смо и показали да се овакво идеолошко глајхшалтовање спроводи, нажалост, уз помоћ неких људи за које се сматрало да су национални светионици у сваком погледу.
САНУ ће и даље бити предмет бројних скандала – од каталога на актуелној изложби Влаха Буковца, преко начина на који се рецензирају и одбацују текстови непоћудним ауторима до нетранспарентног избора људи којима тамо апсолутно није место. Но после свега овога мислим да ће разни Костићи, Теодоровићи више водити рачуна шта причају у јавности и да такви политички наступи с ореолом „члан САНУ“ више никоме ништа неће значити. А након овакве реакције јавности мислим да ће и политичари којима је Костићев дефетизам симпатичан такође водити рачуна да не упадну у велику (вељу) невољу.
Оно где академик Крестић дебело греши јесте тврдња да сам ја револуционар и да хоћу да укинем САНУ. Она се, нажалост, сама укида и личи на некадашњу САНУ колико и садашња НИН-ова награда на некадашњу. И на протесту 16. јануара рекао сам да све ово видим као почетак борбе да се она врати српском народу. Она није награда чији је власник приватна корпорација па да направимо другу. Србија, а и српски народ треба да имају једну своју академију. Проблем је што она све мање припада њему и што јој заиста све више одговара онај други, не баш пристојни акроним који људи почињу увелико да користе. Процес њеног однарођавања све више напредује, што се види и по актуелним кандидатима и отуд је једино решење оно које сам понудио: од почетка је попуњавати људима којима је тамо место. У међувремену треба бранити Матицу српску, јер су стране агентуре веома заинтересоване да и њу „модернизују“ по моделу САНУ.
Коначно, то да ли ће се за мог живота САНУ вратити својој изворној функцији и усмерењу, и да ли ћу за свог живота видети Космет поново под суверенитетом државе Србије уопште није важно. Моје је да у оба та случаја урадим највише што могу и да завет за борбу за те циљеве предам генерацијама које долазе.
Што би рекао онај (пре)учени лауреат: „квод ерат демонстрандум“. Српски народ и његови представници нек виде шта ће с оваквом академијом.