Ni kosovoizručiteljstvo, niti jasenovački revizionizam

Povodom rasprave o izjavama predsednika SANU

Da li najučeniji, najmudriji i, pretpostavka je, najbolji među nama više ne mare za svoju zemlju i svoj narod, naročito onaj sateran u geta na okupiranom Kosovu i Metohiji?

Pišu Miloš Ković i Časlav D. Koprivica

Još nisu utihli odjeci povodom istupa predsednika SANU prof. Vladimira Kostića, koji je o Božiću podsetio javnost na svoj višegodišnji stav o tobožnjoj „izgubljenosti“ Kosova i Metohije, ali i o štetnosti borbe za njegov povratak u okrilje srpske države. Budući da je taj slučaj izazvao višestruku reakciju na različitim stranama, ali i da su pokrenuta pitanja koja nemaju nikakve veze sa stavom akademika Kostića i SANU prema Kosovu i Metohiji, verujemo da je potrebno da se istakne ono što je u čitavoj stvari najvažnije.

IDEALISTIČKA ZABLUDA? Niko izvan SANU ne bi trebalo da se u ime same SANU bavi pitanjem ko će voditi tu ustanovu, jer to na svaki način spada u domen njene institucionalne autonomije. Nije primereno ni pozivanje na njeno raspuštanje i ponovno osnivanje – po čijim kriterijima i pod čijim nadzorom? Gde god ljudi, pa makar bili i najbolji, biraju, tu treba računati i na mogućnost nesavršenosti pojedinih izbora, što je prirođeno konačnosti karaktera realnih istorijskih institucija. Ako je toga bilo u SANU – a to se ne može isključiti, mada to NIJE predmet „slučaja Kostić“ – tada nešto takvo treba prihvatiti kao neminovnost istorijskog života kulturnih ustanova.
Ovo, međutim, ne znači da javnost nema pravo na stav o delovanju SANU, u okviru široko prihvaćene pretpostavke o tome šta ona jeste, odnosno šta oličava. Naime, naša javnost je, oslanjajući se na sopstveno, istorijsko iskustvo i po inerciji iz ne tako davnih vremena, pošla od toga da je Srpska akademija nauka i umetnosti najviša naučno-umetnička i kulturna ustanova srpskog naroda, u kojoj sede najpozvaniji i najdobronamerniji ljudi koji, pored ostalog, (i dalje) bdiju nad sudbinom svoga naroda i svoje zemlje. Pošavši od takvog iskustva i te pretpostavke, javnost je reagovala na nešto što joj je nepojmljivo. Je li to „idealistička“ zabluda, stvar potrebe naroda da veruje da najučeniji među nama brinu o našem blagostanju? Posmatrano s takvog (naivnog?) stanovišta, predsednik SANU, u čije bi institucionalno a priori trebalo da bude ugrađena regulativna ideja dobrobiti srpskog naroda, ne sme da javno zastupa antinacionalne stavove, u koje nesumnjivo spada i onaj o tobožnjoj bespredmetnosti naše odbrane sunarodnika, svetinja i države na Kosovu i Metohiji.
Akademija je nastala u vremenu borbe za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, i ona stoga za sve vreme svoga postojanja nije bila nekakav slobodni klub za neobavezno iznošenje i razmenu ličnih mnjenja – što bi bilo na liniji više puta iz Akademije ponovljenog stava da svako, pa i predsednik SANU, ima pravo na „lični stav“ o KiM – već ustanova čije je delovanje i postojanje neodvojivo od pretpostavljene ideje dobrobiti naroda i zemlje iz koje je ona institucionalno izrasla. Samo to može i sme da bude podsticaj za upliv spoljne javnosti u rad SANU. Lične potrebe pojedinaca, ambicije da uđu u SANU, ili povređenosti zbog toga što se to nije desilo, ne bi smele da imaju bilo kakve veze sa zabrinutošću javnosti i zajednice da li se SANU, naš ponos, i dalje oseća obavezanom time što nosi časni „prefiks“ Srpska.

STRATEGIJA SRODNA KOSTIĆEVOM STANOVIŠTU Zato, kada se uzburkaju duhovi zbog onoga šta se na nacionalnom planu dešava u SANU, to nije samo stvar trivijalnog argumenta da građani plaćaju SANU, pa stoga imaju pravo da znaju šta se radi „za njihov novac“. Uostalom, građani plaćaju i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, koji već najmanje tri i po godine najaktivnije radi na sprovođenju u delo svoje kosovoizručiteljske „strategije“, suštinski srodne kostićevskom stanovištu. U vezi s time, primećuje se da je kod nekih prorežimskih medija i iznajmljivih javnih intelektualaca („analitičara“) u toku koordinisan pokušaj da se jedino stav Aleksandra Kostića o KiM prikaže kao duboko sporan, što bi poslužilo kao dimna zavesa za nastavak Vučić–Kostićeve „Kosovske politike“.
Javnost je, međutim, duboko uznemirena sledećom spoznajom: ako čelnik SANU tvrdi da Kosovo i Metohija nije srpsko, i za to, vidimo, dobija (aktivnu ili pasivnu) podršku članova Akademije, da li to znači da najučeniji, najmudriji i, pretpostavka je, najbolji među nama više ne mare za svoju zemlju i svoj narod, naročito onaj sateran u geta na okupiranom Kosovu i Metohiji? U vezi s time javnost ima pravo da Akademiji uputi sledeće pitanje: Da li je za SANU Kosovo i Metohija deo Srbije? O tome najviša sekularna duhovna ustanova srpskog naroda naprosto mora imati jedinstveno i merodavno korporativno mnjenje, kao što ga je imala od svog nastanka.
Zastupanje stava o ne više srpskom Kosovu nedostojno je položaja predsednika SANU, bez obzira na nečije stručne kvalifikacije, u koje šira javnost ne bi trebalo da ulazi. Nedopustivo je, međutim, i kada se u kritikama povodom stava SANU o Kosovu i Metohiji prepoznaju tragovi javne i uporne kampanje smanjivanja broja žrtava i poricanja genocida nad Srbima u NDH. I kosovoizručiteljstvo i jasenovački revizionizam nanose srpskom narodu nenadoknadivu nacionalnu štetu.