Ни косовоизручитељство, нити јасеновачки ревизионизам

Поводом расправе о изјавама председника САНУ

Да ли најученији, најмудрији и, претпоставка је, најбољи међу нама више не маре за своју земљу и свој народ, нарочито онај сатеран у гета на окупираном Косову и Метохији?

Пишу Милош Ковић и Часлав Д. Копривица

Још нису утихли одјеци поводом иступа председника САНУ проф. Владимира Костића, који је о Божићу подсетио јавност на свој вишегодишњи став о тобожњој „изгубљености“ Косова и Метохије, али и о штетности борбе за његов повратак у окриље српске државе. Будући да је тај случај изазвао вишеструку реакцију на различитим странама, али и да су покренута питања која немају никакве везе са ставом академика Костића и САНУ према Косову и Метохији, верујемо да је потребно да се истакне оно што је у читавој ствари најважније.

ИДЕАЛИСТИЧКА ЗАБЛУДА? Нико изван САНУ не би требало да се у име саме САНУ бави питањем ко ће водити ту установу, јер то на сваки начин спада у домен њене институционалне аутономије. Није примерено ни позивање на њено распуштање и поновно оснивање – по чијим критеријима и под чијим надзором? Где год људи, па макар били и најбољи, бирају, ту треба рачунати и на могућност несавршености појединих избора, што је прирођено коначности карактера реалних историјских институција. Ако је тога било у САНУ – а то се не може искључити, мада то НИЈЕ предмет „случаја Костић“ – тада нешто такво треба прихватити као неминовност историјског живота културних установа.
Ово, међутим, не значи да јавност нема право на став о деловању САНУ, у оквиру широко прихваћене претпоставке о томе шта она јесте, односно шта оличава. Наиме, наша јавност је, ослањајући се на сопствено, историјско искуство и по инерцији из не тако давних времена, пошла од тога да је Српска академија наука и уметности највиша научно-уметничка и културна установа српског народа, у којој седе најпозванији и најдобронамернији људи који, поред осталог, (и даље) бдију над судбином свога народа и своје земље. Пошавши од таквог искуства и те претпоставке, јавност је реаговала на нешто што јој је непојмљиво. Је ли то „идеалистичка“ заблуда, ствар потребе народа да верује да најученији међу нама брину о нашем благостању? Посматрано с таквог (наивног?) становишта, председник САНУ, у чије би институционално a priori требало да буде уграђена регулативна идеја добробити српског народа, не сме да јавно заступа антинационалне ставове, у које несумњиво спада и онај о тобожњој беспредметности наше одбране сународника, светиња и државе на Косову и Метохији.
Академија је настала у времену борбе за ослобођење и уједињење српског народа, и она стога за све време свога постојања није била некакав слободни клуб за необавезно изношење и размену личних мњења – што би било на линији више пута из Академије поновљеног става да свако, па и председник САНУ, има право на „лични став“ о КиМ – већ установа чије је деловање и постојање неодвојиво од претпостављене идеје добробити народа и земље из које је она институционално израсла. Само то може и сме да буде подстицај за уплив спољне јавности у рад САНУ. Личне потребе појединаца, амбиције да уђу у САНУ, или повређености због тога што се то није десило, не би смеле да имају било какве везе са забринутошћу јавности и заједнице да ли се САНУ, наш понос, и даље осећа обавезаном тиме што носи часни „префикс“ Српска.

СТРАТЕГИЈА СРОДНА КОСТИЋЕВОМ СТАНОВИШТУ Зато, када се узбуркају духови због онога шта се на националном плану дешава у САНУ, то није само ствар тривијалног аргумента да грађани плаћају САНУ, па стога имају право да знају шта се ради „за њихов новац“. Уосталом, грађани плаћају и председника Републике Србије Александра Вучића, који већ најмање три и по године најактивније ради на спровођењу у дело своје косовоизручитељске „стратегије“, суштински сродне костићевском становишту. У вези с тиме, примећује се да је код неких прорежимских медија и изнајмљивих јавних интелектуалаца („аналитичара“) у току координисан покушај да се једино став Александра Костића о КиМ прикаже као дубоко споран, што би послужило као димна завеса за наставак Вучић–Костићеве „Косовске политике“.
Јавност је, међутим, дубоко узнемирена следећом спознајом: ако челник САНУ тврди да Косово и Метохија није српско, и за то, видимо, добија (активну или пасивну) подршку чланова Академије, да ли то значи да најученији, најмудрији и, претпоставка је, најбољи међу нама више не маре за своју земљу и свој народ, нарочито онај сатеран у гета на окупираном Косову и Метохији? У вези с тиме јавност има право да Академији упути следеће питање: Да ли је за САНУ Косово и Метохија део Србије? О томе највиша секуларна духовна установа српског народа напросто мора имати јединствено и меродавно корпоративно мњење, као што га је имала од свог настанка.
Заступање става о не више српском Косову недостојно је положаја председника САНУ, без обзира на нечије стручне квалификације, у које шира јавност не би требало да улази. Недопустиво је, међутим, и када се у критикама поводом става САНУ о Косову и Метохији препознају трагови јавне и упорне кампање смањивања броја жртава и порицања геноцида над Србима у НДХ. И косовоизручитељство и јасеновачки ревизионизам наносе српском народу ненадокнадиву националну штету.