Nemanjina 11

Šta je to što je u stanju da poveže spomenik Stefanu Nemanji i Zakon o istopolnom partnerstvu

Ako bi nivo buke koju proizvodi elita druge Srbije, kakva elita takva i Srbija o kojoj sanjaju, uostalom, nikad dovoljno mala da im ne bude velika, ako bi dakle nivo njihove buke i besa predstavljao iole pouzdan pokazatelj stanja u kome se naša zemlja nalazi, a možda to i jeste pouzdan pokazatelj, mogli bismo da zaključimo da imamo obilje razloga za zadovoljstvo. I obilje razloga da se zabrinemo. Najzad, zašto da nam bude jednostavno kad može i komplikovano, a nešto bolje od toga, nažalost, treba i o tome jednom razmisliti, svojim držanjem verovatno da nismo ni zaslužili.

STEFAN NEMANJA I SVETI SAVA Tek, kad je o zaslugama reč, napokon smo, eto, (i) na taj simbolički način, počeli da vraćamo vekovni dug utemeljitelju srpske države i ocu utemeljitelja srpske crkve, koja nas je kao narod i održala kad smo bez države privremeno ostali. A verovatno je ne bismo ponovo ni stvorili da nije bilo te crkve da nas sačuva kao državotvorni narod.
Hoćemo da kažemo da ničega prirodnijeg nema od spomenika Stefanu Nemanji koji, kroz Nemanjinu ulicu, gleda gore prema Hramu Svetog Save. I da je zapravo neprirodno što se takav susret oca i sina, dva naša svetitelja, u prestonici srpskog naroda, nije dogodio i ranije; sticaj nesrećnih istorijskih okolnosti i našeg predugog kretanja između klanja i oranja, između oslobođenja i borbi za očuvanje te naše dragocene slobode, kao da nam je sudbina da ih iz generacije u generaciju ponavljamo.
Što znači da se spomenik Stefanu Nemanji može razumeti i kao spomenik našoj slobodi. Baš kao što i konačni završetak radova na Hramu Svetog Save treba shvatiti kao spomenik našoj duhovnoj i nacionalnoj emancipaciji; i slobodu i samosvojnost, inače, (od)branili smo krstom koliko i mačem. Kod Srba je mač simbol narodnooslobodilačke borbe, bolje grob nego rob, a ne osvajačkih težnji kao što je kod nekih drugih. Najzad, ne bismo ni morali da se borimo za svoju slobodu da ti drugi ne nastoje da nam je oduzmu.

[restrict]

KAIŠ I ŽELEZNIČKA STANICA Shvatimo li pak spomenik Stefanu Nemanji kao priču o našoj slobodi, sasvim razumljive i providne, takoreći transparentne, postaju sve primedbe, sva spomenuta buka i neprikriveni bes, kojima je dočekano njegovo otkrivanje.
Koliko li je samo razloga izmišljeno, vrcalo je od kreativne energije, da bi se Srbima objasnilo zašto im Stefan Nemanja, taj podsetnik njihove borbe za oslobođenje, zapravo nije potreban.
Još gore ako stvarno u sve to veruju.
Teofil Pančić je, tako, na američkoj „Slobodnoj Evropi“ uznegodovao zbog „krajnje sumnjivog estetskog dometa“ spomenika koji nam je kao „naivnim urođenicima“ podvaljen namesto, valjda, nesumnjive estetike železničke stanice. Dok je Janko Veselinović iz Pokreta za preokret, uz železničku stanicu, spomenuo i potrebu za kanalizacijom, o ukusima uostalom ne vredi raspravljati. „Nova S“ uočila je i da veliki župan ima „kaiš kakav sigurno nije mogao da se nosi u srednjem veku“ a uz to „nigde nemate elemente pravoslavlja“ iako Stefan Nemanja u ruci (levoj) drži Hilandarsku povelju, no zašto bi se takvim detaljima dopustilo da se ispreče prigovoru koji dobro zvuči.
Srđan Dragojević videće u svemu „metaforu svinjskog rajha u kojem živimo“ i „traljavi neoklasicizam“ dok „o korupciji, skrivanju cene spomenika, žiriju u kome ne preovlađuju stručnjaci, ne vredi ni govoriti“, drugi će putem N1 prigovoriti i na „nepodnošljivoj kombinaciji različitih materijala“, Slobodan Georgijev kao „top komentar“ prenosi ocenu da je spomenik „neprijatan za gledanje“, „izaziva nelagodnost“ time što je „čovek nagnut napred nekih 5 stepeni kao da će da zakorači (a ne pokazuje pokret da se sprema da zakorači)“, to se inače „uči na teoriji forme, na prvoj godini likovne škole“ i tako dalje, sociolog Dario Hajrić, koji u istu ravan stavlja „zighajlovanje i litijašenje“, „kosovoborenje i antivakcinašenje“, dosetiće se i da se „bogumili neće spaliti sami“, a Antonela Riha, da zaokružimo ovaj nasumični ali ne i neočekivani niz primera, toplo će još u avgustu prošle godine preporučiti tekst sa „Peščanika“ u kome se autoritativno ocenjuje kako je „svako današnje uprostoravanje (idealizovane ili realistične) figuralne predstave u javnoj sferi neminovno izvor estetske nelagode, koja naročito raste sa svakim milimetrom nepotrebne predimenzioniranosti spomenika“. Te je spomenik Stefanu Nemanji „verovatno jedna od najnakaznijih urbanističkih gnusoba“.

IDEOLOGIJA PRIGOVORA Ali naravno da nije ovde reč o treptajima osetljivih umetničkih duša. Da su toliko senzibilne zbog svoje umetničke potrebe, uostalom, valjda bi vrištale i zato što su, primera radi, dobar je to primer njihove nedoslednosti, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti godinama stajali zatvoreni; pa i dok je u Nadzornom odboru Muzeja savremene umetnosti sedeo, recimo, Jugoslav Ćosić.
Ili bi, da im je zaista toliko do umetnosti, urlali od bola zbog divljačkog spaljivanja Bogorodice Ljeviške. I ne bi prestajali da viču zbog neprestane ugroženosti Visokih Dečana, i Gračanice okružene bodljikavom žicom za svaki slučaj…
Spomenuti tekst sa „Peščanika“, koji Antonela Riha preporučuje kao „fenomenalan, odličan, tačan tekst, ne samo o spomeniku!“ („Spomenik“ Srđana Miloševića) utoliko je pak pošteniji od ostalih što priznaje da sve to nije samo stvar estetike. „Ni ideološka ravan nije nemušta, pri čemu nijedna ideološka asocijacija u vezi sa ovim spomenikom nije simpatična“, oceniće autor, i spomenik u njegovoj veličini o(t)pisati kao „zlokobnu manifestaciju beznadežne nacionalne paranoje“ o „tobožnjoj ugroženosti srpstva u Srbiji“: „Taj spomenik je opredmećenje istog onog mentalnog stanja koje je zazivalo Veliku Srbiju… Taj spomenik je tu kao bizarni džinovski inkubator za sve bolesne ambicije i preskupe zablude srpskih nacionalnih elita, iz kojih će se rađati nove nesreće čudovernih sledbenika njihovih zaumnih ideja.“
Lepo rekosmo da ne može Srbija da bude dovoljno mala da im ne bi bila prevelika. I zato je jasno. Nije problem u spomeniku nego u našoj slobodi; da budemo ono što hoćemo umesto onoga što neko drugi misli da moramo.

ISTOPOLNA PARTNERSTVA A to nas, nažalost, dovodi do javnog poziva Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, namenjenog „organizacijama civilnog društva koje deluju u oblasti zaštite prava LGBT osoba“, „za članstvo u Radnoj grupi za izradu Nacrta zakona o istopolnom partnerstvu“.
Ako otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji treba da se shvati kao oslobađanje od stega neproglašene okupacije, onda ovaj javni poziv iz Nemanjine 11, praktično istovremeni, mora da se razume kao simbol našeg pokoravanja onima koji bi da nas okupiraju.
Ne zato što ne treba biti tolerantan prema tuđoj seksualnosti. Niti zato što ne treba, naprotiv, treba, rešiti pitanja kao što su nasleđivanje, posete u bolnicama ili zatvorima i sve ostalo što se obično propagira kao argument u prilog ovakvim propisima. Ali to je lako rešiti, ako je samo u tome stvar, i na drugačiji način.
No, naravno da stvar nije samo u tome.
Očigledan problem s ovakvim zakonom sastoji se naime u tome što on direktno protivreči i slovu i duhu važećeg Ustava Srbije. Koji u svom članu 62 jasno kaže da se brak „zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom“; pri čemu se razlika između braka i zakonom regulisanog emotivnog partnerstva dve osobe svodi na razliku između šije i vrata.
Imajući pak u vidu da je Ustav Srbije donet na referendumu, demokratski dakle izraženom voljom građana ove zemlje, jasno je i da je ovde posredi namera koja je i nedemokratska uz to što je neustavna.
Štaviše, protivna je i tradiciji ovog naroda, ali i sadašnjem opredeljenju javnosti. Što se toga tiče, zapitajte se i zašto u javnosti nema anketa koje bi ovo kvantifikovale; naime, videlo bi se kakvo mišljenje o tome ima uverljiva većina građana, pa bi bilo još i jasnije da smo žrtve nasilja koje se sprovodi u ime seksualnih nagona jednog dela populacije. Naravno, ne i zarad njihovog interesa, no to je već neka druga tema.
Pa zašto se, onda, to ipak radi?
Odgovor je kratak koliko i bolan. Zato što nam je tako naloženo. Kao što je bilo i svima ostalima koji su ovim putem, od prajdova do legalizacije istopolnog partnerstva zaključno sa Crnom Gorom, već prošli. Sledeći korak predstavlja društveno eksperimentisanje u vidu usvajanja dece, opet, pogledajte sve ostale koji su u ovom pravcu otišli mnogo dalje od nas.
Otuda ovo i ne može da se shvati drugačije do kao pokoravanje. Tuđoj zapovesti, jel’. Pa stoga i ne čudi gromoglasno ćutanje svih koji su onoliko bučno reagovali jer je utemeljitelju srpske države podignut spomenik u srpskoj prestonici, uz to i moćnog izgleda koji ih je valjda dodatno uzbudio.
A kakva će biti rezultanta ovih dvaju suprotstavljenih, bezmalo, šizoidnih procesa oslobađanja od onih koji hoće da nas porobe i istovremenog pokoravanja tim istim centrima moći? Ako u međuvremenu ne poludimo, izvesno je samo da nas čeka još borbe. I da od svih nas zavisi njen ishod.

[/restrict]