Немањина 11

Шта је то што је у стању да повеже споменик Стефану Немањи и Закон о истополном партнерству

Ако би ниво буке коју производи елита друге Србије, каква елита таква и Србија о којој сањају, уосталом, никад довољно мала да им не буде велика, ако би дакле ниво њихове буке и беса представљао иоле поуздан показатељ стања у коме се наша земља налази, а можда то и јесте поуздан показатељ, могли бисмо да закључимо да имамо обиље разлога за задовољство. И обиље разлога да се забринемо. Најзад, зашто да нам буде једноставно кад може и компликовано, а нешто боље од тога, нажалост, треба и о томе једном размислити, својим држањем вероватно да нисмо ни заслужили.

СТЕФАН НЕМАЊА И СВЕТИ САВА Тек, кад је о заслугама реч, напокон смо, ето, (и) на тај симболички начин, почели да враћамо вековни дуг утемељитељу српске државе и оцу утемељитеља српске цркве, која нас је као народ и одржала кад смо без државе привремено остали. А вероватно је не бисмо поново ни створили да није било те цркве да нас сачува као државотворни народ.
Хоћемо да кажемо да ничега природнијег нема од споменика Стефану Немањи који, кроз Немањину улицу, гледа горе према Храму Светог Саве. И да је заправо неприродно што се такав сусрет оца и сина, два наша светитеља, у престоници српског народа, није догодио и раније; стицај несрећних историјских околности и нашег предугог кретања између клања и орања, између ослобођења и борби за очување те наше драгоцене слободе, као да нам је судбина да их из генерације у генерацију понављамо.
Што значи да се споменик Стефану Немањи може разумети и као споменик нашој слободи. Баш као што и коначни завршетак радова на Храму Светог Саве треба схватити као споменик нашој духовној и националној еманципацији; и слободу и самосвојност, иначе, (од)бранили смо крстом колико и мачем. Код Срба је мач симбол народноослободилачке борбе, боље гроб него роб, а не освајачких тежњи као што је код неких других. Најзад, не бисмо ни морали да се боримо за своју слободу да ти други не настоје да нам је одузму.

[restrict]

КАИШ И ЖЕЛЕЗНИЧКА СТАНИЦА Схватимо ли пак споменик Стефану Немањи као причу о нашој слободи, сасвим разумљиве и провидне, такорећи транспарентне, постају све примедбе, сва споменута бука и неприкривени бес, којима је дочекано његово откривање.
Колико ли је само разлога измишљено, врцало је од креативне енергије, да би се Србима објаснило зашто им Стефан Немања, тај подсетник њихове борбе за ослобођење, заправо није потребан.
Још горе ако стварно у све то верују.
Теофил Панчић је, тако, на америчкој „Слободној Европи“ узнегодовао због „крајње сумњивог естетског домета“ споменика који нам је као „наивним урођеницима“ подваљен наместо, ваљда, несумњиве естетике железничке станице. Док је Јанко Веселиновић из Покрета за преокрет, уз железничку станицу, споменуо и потребу за канализацијом, о укусима уосталом не вреди расправљати. „Нова С“ уочила је и да велики жупан има „каиш какав сигурно није могао да се носи у средњем веку“ а уз то „нигде немате елементе православља“ иако Стефан Немања у руци (левој) држи Хиландарску повељу, но зашто би се таквим детаљима допустило да се испрече приговору који добро звучи.
Срђан Драгојевић видеће у свему „метафору свињског рајха у којем живимо“ и „траљави неокласицизам“ док „о корупцији, скривању цене споменика, жирију у коме не преовлађују стручњаци, не вреди ни говорити“, други ће путем Н1 приговорити и на „неподношљивој комбинацији различитих материјала“, Слободан Георгијев као „топ коментар“ преноси оцену да је споменик „непријатан за гледање“, „изазива нелагодност“ тиме што је „човек нагнут напред неких 5 степени као да ће да закорачи (а не показује покрет да се спрема да закорачи)“, то се иначе „учи на теорији форме, на првој години ликовне школе“ и тако даље, социолог Дарио Хајрић, који у исту раван ставља „зигхајловање и литијашење“, „косовоборење и антивакцинашење“, досетиће се и да се „богумили неће спалити сами“, а Антонела Риха, да заокружимо овај насумични али не и неочекивани низ примера, топло ће још у августу прошле године препоручити текст са „Пешчаника“ у коме се ауторитативно оцењује како је „свако данашње упросторавање (идеализоване или реалистичне) фигуралне представе у јавној сфери неминовно извор естетске нелагоде, која нарочито расте са сваким милиметром непотребне предимензионираности споменика“. Те је споменик Стефану Немањи „вероватно једна од најнаказнијих урбанистичких гнусоба“.

ИДЕОЛОГИЈА ПРИГОВОРА Али наравно да није овде реч о трептајима осетљивих уметничких душа. Да су толико сензибилне због своје уметничке потребе, уосталом, ваљда би вриштале и зато што су, примера ради, добар је то пример њихове недоследности, Народни музеј и Музеј савремене уметности годинама стајали затворени; па и док је у Надзорном одбору Музеја савремене уметности седео, рецимо, Југослав Ћосић.
Или би, да им је заиста толико до уметности, урлали од бола због дивљачког спаљивања Богородице Љевишке. И не би престајали да вичу због непрестане угрожености Високих Дечана, и Грачанице окружене бодљикавом жицом за сваки случај…
Споменути текст са „Пешчаника“, који Антонела Риха препоручује као „феноменалан, одличан, тачан текст, не само о споменику!“ („Споменик“ Срђана Милошевића) утолико је пак поштенији од осталих што признаје да све то није само ствар естетике. „Ни идеолошка раван није немушта, при чему ниједна идеолошка асоцијација у вези са овим спомеником није симпатична“, оцениће аутор, и споменик у његовој величини о(т)писати као „злокобну манифестацију безнадежне националне параноје“ о „тобожњој угрожености српства у Србији“: „Тај споменик је опредмећење истог оног менталног стања које је зазивало Велику Србију… Тај споменик је ту као бизарни џиновски инкубатор за све болесне амбиције и прескупе заблуде српских националних елита, из којих ће се рађати нове несреће чудоверних следбеника њихових заумних идеја.“
Лепо рекосмо да не може Србија да буде довољно мала да им не би била превелика. И зато је јасно. Није проблем у споменику него у нашој слободи; да будемо оно што хоћемо уместо онога што неко други мисли да морамо.

ИСТОПОЛНА ПАРТНЕРСТВА А то нас, нажалост, доводи до јавног позива Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог, намењеног „организацијама цивилног друштва које делују у области заштите права LGBT особа“, „за чланство у Радној групи за израду Нацрта закона о истополном партнерству“.
Ако откривање споменика Стефану Немањи треба да се схвати као ослобађање од стега непроглашене окупације, онда овај јавни позив из Немањине 11, практично истовремени, мора да се разуме као симбол нашег покоравања онима који би да нас окупирају.
Не зато што не треба бити толерантан према туђој сексуалности. Нити зато што не треба, напротив, треба, решити питања као што су наслеђивање, посете у болницама или затворима и све остало што се обично пропагира као аргумент у прилог оваквим прописима. Али то је лако решити, ако је само у томе ствар, и на другачији начин.
Но, наравно да ствар није само у томе.
Очигледан проблем с оваквим законом састоји се наиме у томе што он директно противречи и слову и духу важећег Устава Србије. Који у свом члану 62 јасно каже да се брак „закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом“; при чему се разлика између брака и законом регулисаног емотивног партнерства две особе своди на разлику између шије и врата.
Имајући пак у виду да је Устав Србије донет на референдуму, демократски дакле израженом вољом грађана ове земље, јасно је и да је овде посреди намера која је и недемократска уз то што је неуставна.
Штавише, противна је и традицији овог народа, али и садашњем опредељењу јавности. Што се тога тиче, запитајте се и зашто у јавности нема анкета које би ово квантификовале; наиме, видело би се какво мишљење о томе има уверљива већина грађана, па би било још и јасније да смо жртве насиља које се спроводи у име сексуалних нагона једног дела популације. Наравно, не и зарад њиховог интереса, но то је већ нека друга тема.
Па зашто се, онда, то ипак ради?
Одговор је кратак колико и болан. Зато што нам је тако наложено. Као што је било и свима осталима који су овим путем, од прајдова до легализације истополног партнерства закључно са Црном Гором, већ прошли. Следећи корак представља друштвено експериментисање у виду усвајања деце, опет, погледајте све остале који су у овом правцу отишли много даље од нас.
Отуда ово и не може да се схвати другачије до као покоравање. Туђој заповести, јел’. Па стога и не чуди громогласно ћутање свих који су онолико бучно реаговали јер је утемељитељу српске државе подигнут споменик у српској престоници, уз то и моћног изгледа који их је ваљда додатно узбудио.
А каква ће бити резултанта ових двају супротстављених, безмало, шизоидних процеса ослобађања од оних који хоће да нас поробе и истовременог покоравања тим истим центрима моћи? Ако у међувремену не полудимо, извесно је само да нас чека још борбе. И да од свих нас зависи њен исход.

[/restrict]

3 коментара

  1. Spomenik nije smeo da se postavi u Beogradu, njemu je mesto bilo u Rasu, tačnije u Novom Pazaru da složićete se samnom. Nizu se spomenici po glavnom gradu a u Rasu postoji samo jedna crkva medju stotinak i više džamija! Zašto se sve to radi, šta mislite kako bi reagovali stanovnici Rasa kada bi im se saopštilo da će se u centru Novog Pazara postaviti spomenik Nemanjicima!? Da je pre pedesetak godina odlučeno da glavni grad Jugoslavije bude Priština nebi se desilo ovo danas da ostanemo bez svoje teritorije.

    9
    2
    • Spomenik Nmanji kao i Hram su na pravom mestu.I velicanstvrni su.To sto smetaju anti srbima je logicno.TO STO to nismo pre uradili je nasa stamota.Zasto je sve tako PROCITAJTE .SANU je izdala knjige po kojima su siptari iliri ili starosedeoci Balkana.Danas je svakom ko ume da koristi mozak jasno da je to ortodoksna laz.DAnas imamo ptedsednika SANU koji prica to sto prica.Danas amo akademike koji pricaju dai ne umemo da se snadjemo u vremenu pa bezimo mitove i legende i sve tako redom.Da li neko misli da ce ANU polizati ovo sto su izb……Naravno da nece.ZAto onaj terorista Haradinaj moze da urucuje kip boginje majke iz VInce jer su oni bastinici te kulture.STRAVICNOS Sta dakle uraditi.Raspustiti DANU da bi se ponistole ove nebiloze ili pamfleti. ako hocemo da sacuvamo KiM i Srboju
      I Ako ne formiramo nista kao pandan nece biti steta.IZvinjavam se svim casnom akademicima ali ja ih ne vidom i ne cujem. Ja cujem samo ptedsednika.Ja sam Slavoljub Milivojevic za danasnje uslove skoro nepismen covek koji koristi moza
      ko

      .

  2. Срби имају чиме да се поносе – нису морали да измишљају. Две највеће историјске фигуре Српства добиле су, најзад, своје монументалне споменике, величином примерене њиховим величинама. И нашој захвалности за оно што су нам даровали. Хвала Богу!

    Србија земља има свој Устав, а у њему постоји члан 62 који практично дефинише брачну везу. Да ли смо се одрекли Устава? Да ли је суспендован, неважећи? УСТАВ! ТАЧКА. ТАЧКА. ТАЧКА. ТАЧКА… Крајње су несхватљиве активности на које позива, у одличном тексту, поменуто Министарство – противно Уставу. И противно огромној већини верујућег, хришћанског православног народа какви су Срби, који имају своју традицију и држе до ње И покоравање има својих граница! Као и насиље – мањине над већином.

    12

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *